Kuda ide Nemačka?

 

Retko koji, takozvani „prosečan“ Nemac ili Nemica, će biti u stanju da vam odgovori na ovo pitanje. Čak to ne mogu ni mnogi članovi najveće nemačke poliičke partije CDU (Hrišćanski demokrati) koja je pod svoje skute, posle pada Berlinskog zida i ujedinjenje obe Nemačke, primila tada potpuno nepoznatu Nemicu sa nekadašnjeg komunističkog istoka- Angelu Merkerl. Zaista, kuda ide današnja Nemačka sa ovom kancelarkom, pitaju se i mnogi Srbi koji decenijama žive u ovoj državi?

Kao neko u čuvenim američkim TV „sapunicama“, ta ranije nepoznata žena je posle ujedinjenja postigla meteorski uspon. Iako bez ikakvog političkog iskustva osim, kako tvrdi, nepolitičkog rada u komunističkoj „Slobodnoj nemačkoj omladini“ (Freie Deutsche Jugend), je za kratko vreme verovatno, kako govore neki njeni protivnici, uz pomoć određenih američkih službi, dostigla zenit karijere u novonastaloj zajedničkoj državi.

Istočnonemačka doktorka fizičke hemije, rođena je u Hamburgu i kao dete se sa roditeljima, otac joj je bio evangelistički sverštenik, preselila Istočnu Nemačku. Brzo posle ujedinjenja postala je poslanica u Saveznom parlamentu- Bundestagu. 1991. je već bila ministarka za žene i omladinu, od 1994.g. preuzima ministarstvo za zaštitu okoline i sigurnost atomskih reaktora a od 1998. penje se na lestvici uspeha u svojoj partiji na mesto generalnog sekretara, da bi samo dve godine kasnije postala predsednica najmoćnije nemačke političke partie CDU. Uspela je bez mnogo muke da svog ranijeg mentora, tadašnjeg šefa partije i kancelara Helmuta Kola, pošalje u penziju. Kao prva žena u istoriji Nemačke 2005.g. je postala kancelarka -predsednica vlade!

Tu funkciju ima i danas sa žarkom željom da na njoj ostane bar još dva mandata, znači do 2025.g. jer nemački ustav to ne zabranjuje. Tada će pomenuta, vlastoljubiva dama, ako i dalje bude birana, postaviti rekord dužine vladanja Nemačkom a preko najmoćnije ekonomije kontinenta, vladaće, kao i do sada, i Evropom! Ili, kako tvrde njeni sve brojniji neprijatelji posle masovnog prihvatanja azilanata 2015. g. ona će postaviti rekord i u dužini „satiranja“ Nemačke. Iz mnogih razgovora sa Nemcima znamo da se podosta njih pitaju, koje su to „mračne sile“ doprinele da neko za samo desetak godina postigne ono što mnogi aktivni, kvalitetniji, iskusniji i politički obrazovaniji, u intrigama oko vlasti spretniji ljudi, ne uspevaju celog života?

Iako je Merkelova, bar dok je živela u DDR-u (Nemačka demokratska republika) bila navodno za mir, odmah posle dolaska na vlast se pokazala vema ratobornom i očigledno vernom svojim mentorima. Danas nemačih vojnika ima gotovo širom sveta- od Avganistana do Istočnog Timora gde često pomažu američkom širenju ratnih sukoba a sve to pod marketinškom parolom da se i u najudaljenijim zabitima globusa navodno štiti nemačka pa i evropska demokratija. Ta prisutnost Nemačku košta milijarde evra godišnje.

Sociolozi još nisu usaglasili mišljenja, da li je odlučnost, čvrstoća njenih stavova, vlastoljubivost, izuzetno jako izražena želja da pod svoju komandnu „čizmu“ stavi celu Evropsku uniju, Balkan pa i druge države itd. ili nešto sasvim drugo kao npr. činjenica da je u Nemačkoj po prvi put žena postala kancelar, doprinela donedavno izuzetnoj popularnosti Angele Merkel među biračima. Ali, ta njena nekada poslovična popularnost se vidno smanjuje tako da je pitanje, da li će na dolazećim Saveznim izborima 2017.g. uspeti da se održi na vlasti.

Poslednja dva pokrajinska izbora, u Meklemburg-Pomeraniji, znači u njenoj izbornoj jedinici, i sada u Berlinu, njena partija je ubedljivo izgubila. Jedna ne tako davno osnovana desničrska partija, „Akcija za Nemačku“ (AFD) sve češće postiže velike izborne uspehe pa je već zastupljena u 10 nemačkih pokrajinskih parlamenata. Računa se da će ući i u savezni parlament sa najmanje 15 odsto glasova nemačkih birača.

Razlog opadanja popularnosti je jasan svakome u Nemačkoj. Merkelova je odani saveznik američke politike zavađivanja naroda i ljudi različitih veroispovesti. Ona sudeluje u politici podrške ratovima protiv svih koji se protive američkoj hegemoniji i njihovom „ratu za gas i petrolej“ i druge resurse pa makar to bila kontrola proizvodnje opijuma u Avganistanu. Naravno, podrška nemačke kancelarke važi i kod ratnih dejstava američkih snaga, čak i protiv regularno izabranih vlada! Kancelarka je zbog te podrške donekle suodgovorna za zastrašujuće posledice bombardovanja u Siriji i šire. To je najočitiji primer ratnih strahota zbog kojih su milioni ljudi, posle desetine hiljada pobijenih, bili primorani da beže od radikalnih islamista-koljača i američkih, turskih a verovtno i francuskih pa i saudiarabijskih bombardera.

Mnogi analitičari tvrde da su pripadnici grozne terorističke „Islamske države“, kao i mnoge druge terorističke organizacije koje su se vremenom otrgle kontroli Vašingtona, „dete“ Sjedinjenih država! To je u jednoj jučerašnjoj TV emisiji izjavio i nekadašnji visoki funkcioner Socijalističke partije (SPD) a sada partje „Levica“, Oskar Lafonten. Naravno da ta „saveznička bombardovanja“ Nemačka nikada nije osudila, ali se, posle ulaska ruske avijacije u dejstva porotiv islamskih terorista, svakodnevno u nemačkim medijima i izjavma političara partija na vlastri protura protest protiv „bestijalnog ruskog ubijanja nedužnih građana u Siriji“. Znači, ubijanja od strane Amerikanaca i drugih su u redu, ali je borba Rusa protiv islamskih koljača bestijalna!

Neki autori, kao npr. Nemac Jirgen Elzeser u svom mesečniku „Kompakt“ pominje, da su pojedini američki političari još pre više decenija, kada su SAD već bile planirale „ujedinjenje“ Evrope po američkom modelu saveznih država, zahtevali da se doseljenjem do 50 milona ljudi iz Azije, Arapskih zemalja i Afrike, stanovništvo malo „promeša i oboji“ kako bi i po tome ta nova, do danas neostvarena „mešavina država i naroda“ još više ličila na Sjedinjene američke države. „Pošto to do nedavno nije uspelo milom, možda su podsticaji pokušaja prevrata u Tunisu, Egiptu, Siriji i Libiji, kao i u još nekim državama, od kojih su se neki pretvorili u krvave ratove uz čak direktno učešće SAD, osim obezbeđivanja gasa i petroleja za američke koncerne, imale za cilj i pokretanje armije begunaca, baš u pravcu Evrope. U tu svrhu im je dobrodošao i građanski rat u Iraku, a sada i u Siriji, zatim opustošeni Avganistan itd. koji su takođe „rezultati“ angažovanja Amerike u tim zemljama“ –smatra Elzeser. Pomeimo i lavinu gladnih begunaca sa Afričkog kontinenta koja je krenula još pre nekoliko godina preko Sredozemnog mora u pravcu Italije. To traje i danas.

Početkom velikih borbi, potpomognutih od SAD i nekih država EU kako bi u Siriji srušili predsednika el Asada verovatno zbog njegovog prijateljstva sa Rusijom i kako bi iz Sirije izbacili ruske vojne baze i njihov uticaj u toj državi, žestoko se povećala armija begunaca od rata i unišvanja celih gradova. Pravac kretanja te, kako su je neki kritičari nazvali „nenaoružane islamske Okupacione armije“ išao je preko mora do pravoslavne Grčke, zatim Makedonije i Srbije pa dalje na sver, najčešće u pravcu Nemačke. Računa se da je oko 3 do 4 miliona izbeglica već bilo stiglo u Tursku koja i pored obećane međunarodne pomoći nije želela da prihvati još više begunaca. Preko 1,3 miliona begunaca se mukotrpno dokopao Evrope. Verovatno je postignut nekakav dogovor, kako da se Turska reši (pre)velikog broja izbeglica što je ona i učinila. Dozvolila je „prodavcima ljudskih duša“ da ih za velike pare prevoze preko mora do obližnjih grčkih ostrva. A onda, sve kao po dogovoru i sve kao da je to režirala neka „mračna sila“ –možda baš ona koja je još pre pola veka pretila da Evropu malo „izmeša“ tamnoputim življem, krenula je lavina ljudi poznatom Balkanskom rutom u pravcu navodno „boljeg života“!

Takođe, kao po nečijoj komandi, i Angela Merkel je širom otvorila nemačke granice, pozivajući begunce od rata u svoju zemlju. Prvi vozovi izbeglica koji su sa „Balkanske rute“ stizali u Minhen, dočekivani su govorancijama, muzikom, pesmom, transparentima dobrodošlice i cvećem. Bilo je i obligatornog selfi-fotografisanja sa kancelarkom. U vreme lake komunikacije mobilnim telefonima, kojima su bili snabdeveni gotovo svi migranti, brzo se po zemljama Bliskog istoka pa čak i u dalekom Avganistanu i Pakistanu, pročulo kancelarkino otvaranja granica svima koji se upute ka Nemačkoj. Zli jezici govore, s obzirom koliko je sirotinje stiglo i znajući cenu transfera do Nemačke pomenutih „prodavaca ljudskih duša“, da je ipak neko finansirao tu veliku bežaniju ljudi! Ali- ko je to bio? Soroš? Amerikanci? Naftom bogate arapske države? Ili svi oni zajedno.

A onda, kada je preko milion begunca preplavilo zemlju Germana, sa tendencijom da bi ih do kraja 2016.g. stiglo još toliko da Mađarska, Makedonija, Hrvatska, Slovenija pa i Ausrija nisu zatvorile granice, nastalo je otrežnjenje. Ne „gostoljubive“ kancelarke koja još uvek tvrdi da su svi dobrodošli, nego običnog naroda. Posle nedavnih pokrajinskih izbora koja je Merkelova ubedljivo izgubila, strahujući od saveznih izbora dolazeće godine da će i njh izgubiti, otreznio se i poneki političar iz kancelarkine partije. Ipak, Merkelova i pored nedavno javno izrečene samokritike, ostaje pri svome. Ona je žena koja nikada ne priznaje da je nešto pogrešila ili negde izgubila u nekoj „političkoj igri“. Zato ne prestaje sa pokušajima da ubedi druge članice EU da i one prihvate određene kontigente begunaca.

U tom pokušaju joj se kao prvi suprostavio mađaski premijer Orban, a onda svi drugi redom, pa čak i momentalno najverniji vazal Nemačke, francuski premijer Oland. Niko nije želeo begunce! Pokušaji Merkelove da se bar delimično na teret drugih spasi svoje gluposti o prihvatanju svih izbeglica je pokazao, da je ni EU više ne sluša. Nije joj pomoglo da je od svog osnivanja EU uglavnom bila pod kontrolom, ili kako mnogi Francuzi tvrde -pod čizmom Nemačke, govoreći da ono što Nemci nisu uspeli u Drugom svetskom ratu, jer nisu bili totalno orobili Evropu, uspeli su to jakom privredom poslednjih godina. Orobili su sva tržišta tako da i u toku najveće finansijsko-privredne krize, dok druge privrede tavore, Nemačka beleži stalni, sve veći izvozni suficit, čak i posle uvedenih sankcija i gubitka velikog ruskog tržišta. A dobro znamo, da je baš Merkelova i neki njeni vazali iz novonastalih članica EU sa Severa Evrope i Poljske, bila glavni zagovornik uličnih nemara u Kijeu koji su prerasli u rat u Ukrajini i uvođenja ekonomsko-industrijskih i političkih sankcija Rusiji.

Posle sve većih protesta stanovništva i otvorene netrpeljivosti prema azilantima pa čak i paljenja prihvatilišta u kojima su oni smešteni, velikih mitinga i jačanja desnice i neonacističkih partija, nemačka vlada je pokrenula veliku reklamnu akciju tvrdeći da privredi treba nova radna snaga, novi stručnjaci i mlađi naraštaji pošto je nemačko društvo sve starije. Kada počnu da rade, azilanti će svojim doprinosima finansirati penzije starosedelaca. Međutim, ti navodi ne odgovaraju istini. Među došljacima je najmanje obrazovanih. Većina je nekvalifikovana radna snaga koja visoko kompjuterizovanoj i robotizovanoj nemačkoj industriji u toj meri nije potrebna. I stručnjacima kojih nema previše među beguncima, trebaće godine da nauče jezik, nauče i prihvate sisteme proizvodnje i organizaciju rada u Nemačkoj. Mnogi drugi će, kako tvrdi bivši visoki funkcioner Socijalističke partije Nemačke (SPD) Tilo Saracin (ta partija je danas na saveznom nivou u koaliciji sa Angelom Merkel) u svojoj knjizi „Nemačka satire sebe“, prodate u oko 2 miliona primeraka, decenijama stvarati geta stanovanja i živeti od socijalne pomoći na teret poreskih platiša kao danas oko 200.000 Turaka u Berlinu,. Među današnjim korisnicima socijalne pomoći u tom gradu je previše maldih Turaka koji su kao treća generacija rođeni u Nemačkoj- piše Saracin.

Svi novopridošli azilanti imaju pravo na socijalnu pomoć koja će Nemačku koštati milijarde. Trezveni ekonomski stručnjaci smatraju, da će avantura Angele Merkel prizivanja u Nemačku više od milion muslimanskih migranata, koštati, uključujući izgradnju stanova, stvaranje radnih mesta, izgradnju novih kapaciteta obdaništa i škola itd. i do 100 milijarde evra! Na pitanje kada će se ta „investicija“ vratiti nemačkom narodu, mnogi kažu- nikada. Sa druge strane viđeno, već danas je oko 2 miliona dece u Nemačkoj siromašno, oko 500.000 dece je toliko siromašno da nemaju ni sva tri obroka dnevno. Mnoge ulice, putevi i mostovi su ruinirani, komune su u ogromnim dugovima, sve više nemačkih penzionera je na ivici gladi itd. tvrde kritičari, a Nemačka bi, po volji kancelarke, da udomi, integriše i obezbedi dobar život za preko milion azilanata!

Možda je od svih koštanja integracije novopridošlih, daleko bolnija činjenica sve većeg rascepa u nemačkom društvu- koji die najviše od običnih građana, preko nekih industrijalaca, kulturnih poslenika, političara, inteligencije… Nastale su velike podele za i protiv migranata, neki političari već vide u sve većim protestima građana začetke mogućih nemira i verskih sukoba. Protivnike migranata u njihovom ubeđenju da hitno treba sprečiti priliv novih i što pre se rešiti ovih koji su već, kako kažu, „okupirali Nemačku“, potvrđuju sve veći neredi koje prave migranti, krađe i pljačke, nasrtanje na Nemice pa čak i silovanja kao u Novogodišnjoj noći 2016. na velikom trgu ispred Katedrale i železničke stanice u Kelnu.

Prema pisanju nezavisne štampe koje je nažalost sve manje u Nemačkoj, policijski i politički funkcioneri zataškavaju izgrede i zločine tamnoputih da se „dodatno ne izaziva gnev domaćeg stanovništva“. U štampu i na TV kanalima se često plasiraju brojne priče o migrantima i njihovoj zloj sudbini, mukama pretrpljenim u begstvu, nestalima u vodama Egeja, tu su obavezno i deca koja plaču na sav glas, govori se o gladi i bedi koja traje itd. Ali, ako se malo tačnije pogledaju snimci, nigde se ne vide do kosti od gladi smršali ljudi, žene i deca, svi su dobro obučeni i mnogima u rukama svetlucaju –skupi mobilni telefoni. Zato nije čudo, da protivnici dolaska migranata odavno medije nazivaju „mediji laži i prevara“.

O svakodnevnim TV prilozima koji hvale dolazak migranata koji će Nemačku spasiti od „bele kuge“ –malog nataliteta i koji će, kada počnu da rade i da uplaćuju u socijalne fondove, navodno spasiti nemački penzioni sistem itd. – ne treba ni govoriti. Jedino što niko u javnosti da izusti, jer je kritičrima često pristup medijima uskraćen, – da pomene ime glavnog krivca za sve ove nedaće, ratove i progone, Sjedinjene američke države! Nama Srbima su slični snimci odavno poznati- iz poslednjih ratova na Balkanu. Neki nemački mediji su čak imali toliko drskosti da grobove sa krstačama svojoj javnosti prikazuju kao –grobove od Srba pobijenih muslimana.

Angela Merkel je poslednjih meseci bar malo, povukla „ručnu kočnicu“ i inicirala je pregovore EU-Turska kako bi Turci, uz velika plaćanja ne iz nemačkih nego iz fondova EU, sputali stalni priliv begunaca u Grčku. Zahvaljujući odlučnim Makedoncima i još odlučnijim Mađarima i njihovoj bodljikavoj žici na granicama sa Srbijom i Hrvatskom, priliv azilanata u Austriju i Nemačku je skoro zaustavljen. Ali ako Turska iz bilo kog razloga opet dozvoli beguncima begstvo iz svojih prihvatnih logora, onda bi to Grčku stavilo u gotovo bezizlaznu situaciju. A uz Grčku i balkanske zemlje jer bi se na makedonsko-grčkoj granici opet gomilali begunci iz Avganistana, Pakistana, Irana itd. koje Nemačka ne prima, pa ih ne propuštaju ni Makedonci. Hoće li ih, preko „nove rute“ propuštati Albanija da bi se preko Kosova infiltrirali u Srbiju, gde bi i ostati, jer gde i šta će Srbija sa njima kada nas je EU proglasila „sigurnom zemljom“ u kojoj bi azilanti morali da ostanu?

Jaka stranka nemačkih „Zelenih“ još uvek zahteva slobodan dolazak svih kojima je cilj još uvek stabilna i bogta Nemačka. Merkelova nimalo ne haje da svi pokazatelji govore o padu njene i popularnosti njene političke partije. Ona, kao kroz maglu luta u pogrešnom pravcu, ali ipak neće da prizna da ni sama više ne zna ni kako će, ni kuda će. Ni koliko će Nemce koštati njena „izbeglička avantura“. A uz nju tumaraju i njeni brojni paladini, nadajući se da će EU ipak prihvatiti njen zahtev da se preteško breme- azilanti, koje je ona sama natovarila svom narodu na vrat, podeli po Evropi.

Dolazećih meseci i neka eventualno nova administracija u Vašnigtonu koja će, kao svetska sila i mentor odrediti nove smernice i nemačkog bitisanja, razvoja i eventualnog vraćanja migranata u zemlje gde su ratovi već zavšeni ili će po dogovoru sa Rusima biti uskoro završeni, verovatno čak ni posebnim saznanjima „potkovani“ insajderi i politički analitičari, o ljudima sa ulice i da ne govorimo, neće biti u stanju da tačno odgovore na pitanje iz naslova ovog članka –kuda to ide Nemačka. Možda jasan odgovor neće biti moguć ni posle izbora za Bundestag 2017.g. kada sadašnja kancelarka bude „oterana“ u ne tako malu penziju! Videćemo, čućemo.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.