Ambasada pripada svima

– Sta je osnovna razlika u pristupu nase nove diplomatije jugoslovensko-britanskim odnosima?

– U prvom redu, polazna premisa poverenja u dobre namere. To je bitna razlika u odnosu na nasu raniju diplomatiju, koja je u svakome – a u “perfidnom Albionu” posebno – videla najpre moguceg neprijatelja i uhodu, pa tek onda saradnika na uzajamno korisnom poslu. Citava ideja promena je u tome da se ne zazire i ne preza, nego da se sa Britancima razgovara razlozno i odmereno, ali sa mirnim samopouzdanjem i, kad god je moguce, sa svescu o razlikama i osecajem za proporcije. U kontekstu svetskih prilika, ova zemlja moze mnogo da nam pomogne i samo je potrebno iskoristiti sve one pozitivne potencijale koji odavno postoje, ali su – sticajem nesrecnih okolnosti, engleskom zabludom, srpskim nemarom i milosevicevskom bahatoscu ostali neaktivirani.

– Sta ce biti osnovni cilj Vase sluzbe u radu sa dijasporom?

– Pre svega da se, koliko je to moguce, prevazidju stare i cesto odavno obesmisljene podele posebno one ideoloske. Na prvom prijemu koji sam priredio samo za dijasporu, u prepunoj zgradi Ambasade nasli su se cetnici, ljoticevci i partizani, titoisti i antititoisti, ubedjeni antikomunisti i levicari, monarhisti i republikanci, svestenstvo i ateisti, emigranti iz tri generacije i sve je proslo cak sasvim srdacno.

Pokusao sam da, u pozdravnom govoru, objasnim kako je ovo sada prvi put, posle valjda pola veka, Ambasada koja pripada svima i koja medju nasim gradjanima nece praviti apsolutno nikakve razlike: ona je deo nase teritorije na kojem svako ima podjednako pravo da se oseca kao kod kuce. Ako mi podje za rukom da u ljudima, bar u nekoj elementarnoj meri, probudim to osecanje zajednicke pripadnosti i uzajamne lojalnosti, smatracu da sam postigao stvaran uspeh.

– U razgovorima sa predstavnicima britanske diplomatije, pitanje statusa Crne Gore u okviru Jugoslavije je verovatno jedno od najcescih koje cujete. Sta im odgovarate?

– Strpljivo i razlozno ponavljam da savezna drzava, sta god ko govorio, postoji i da je nijedan pojedinac i nijedan rezim ne mogu na svoju ruku ukinuti. Ako bi se narod, na postenom referendumu, izjasnio protiv nje, mi necemo imati nista protiv nezavisne Crne Gore, a ni pre ni posle izjasnjavanja nece biti apsolutno nikakvih pritisaka sa nase strane. Politicki krugovi u Londonu imaju razumevanje za nasu zamisao o funkcionalnoj federaciji, koja bi obuhvatala samo vojsku, spoljne poslove, monetarnu politiku i ljudska prava i koja bi ravnopravnost garantovala jednodomnim parlamentom sa podjednakom zastupljenoscu dveju jedinica. Kad se sve sabere, jedino na sta mi nismo spremni da pristanemo jesu dve stolice u Ujedinjenim Nacijama. Ako se ta fatalna stolica pokaze vaznijom od svih drugih, istorijski i zivotno utemeljenih razloga, onda neka je Crnoj Gori sa srecom da bude nezavisna. U takvom slucaju, medjutim, mi ne bi smo bili spremni da ulazimo u neki problematican savez drzava (po sumnjivoj analogiji sa Rusijom i Ukrajinom iz vremena SSSR). Englezi, posto su praktican i razuman svet, ne vide raison d’etre josjedne patuljaste i za ekonomski opstanak nesposobne drzave na Balkanu, a posto znaju sta je fair play, uglavnom uvidjaju da je nas stav na mestu.

– Sta ste sebi postavili kao najambiciozniji cilj koji zelite da ostvarite za vreme dok ste ambasador Jugoslavije u Britaniji?

– Vrhunska ambicija mi je da, tokom svog mandata u Londonu, doprinesem udaranju temelja naseg kulturnog centra, za kojim postoji vapijuca potreba. Nije samo rec o boljem predstavljanju nase kulture putem predavanja, izlozbi, koncerata, knjizevnih veceri, itd., vec i o mestu gde bi nasi ljudi – u novom duhu demokratske tolerancije – mogli da se okupljaju oko citaonice, kompjuterskog centra i pristojnih prostorija, po mogucnosti bez vinjaka i cevapcica. Zamisao je veoma tesko ostvariti jer nam nedostaje sve pocevsi od prostora i pomoci drzave, koja je pod sadasnjim okolnostima, iskljucena. Zato cu strpljivo nastojati da od zemlje-domacina mozda dobijem kakve-takve prostorije, koje bi smo onda, uz pomoc imucnijih ljudi iz dijaspore (a oni za tako nesto pokazuju spremnost) osposobili i opremili. Tuzno je da takve centre imaju skoro sve drzave sem nase. Ako bi ovaj poduhvat potpuno iznad politike i svakog pojedinacnog interesa uspeo, i ja i svako ko bude hteo da mi pomogne u njegovom ostvarenju znacemo da iza sebe ostavljamo nesto od trajne vrednosti.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.