Dejan Savić je srpski autor i pesnik koji svoje stihove grade polako, bez viška, ali s jasno osеtnim unutrašnjim nabojem. Njegova poezija nastaje na prostoru gde se sreću tišina i misao, bol i dostojanstvo, ljubav i istrajnost, а u centru svake pesme nalazi se čovek sa svojim lomovima, nadama, sećanjima i moralnim izborima.
Reklama
Prva zbirka njegovih pesama, pod radnim naslovom „Tišina koja hoda – Da ostanem čovek”, trenutno je u završnoj fazi pripreme za štampu. Knjiga do koje će čitaoci uskoro doći nije samo skup stihova, već i trag dužeg, unutrašnjeg puta koji se odražava u jeziku, temama i tonu tekstova.
Ovaj rukopis nastajao je godinama, tiho i strpljivo, kao rezultat razmišljanja i životnih iskustava, a ne trenutnih utisaka. U njemu se sreću pesme koje govore o bolu, ljubavi, ćutanju, sećanjima i pokušajima da se čovek i u teškim vremenima očuva veran samom sebi. Zato su u „Tišini koja hoda” reči jednostavne, ali nose dubok emocionalni naboj. „Pisanje je počelo je 2023. godine, pesmom „Ljiljani”, posvećenom Ljiljani Gurginov, profesorici francuskog i srpskog jezika, divnoj majci, supruzi, tetki i baki. Ta pesma je nastala iz lične zahvalnosti, sećanja i bola, a onda je, slovo po slovo, reč po reč, počeo da se otvara jedan novi put”, istakao je za portal Rasejanje.info autor Dejan Savić.
U zbirki se mešaju čvrstina i nežnost, prkos i tišina, rana i dostojanstvo. Ima pesama koje govore direktno i snažno — poput „Dajte”, „Patnja”, „Glas”, „Lađa” i „Poznanstvo”, ali i onih koje se čitaju spokojnije, a daju dugotrajan osećaj. Upravo u tom spoju oštrine i tišine leži poetski centar ove knjige.
Savićeve pesme ne traže da im se čitaoci dive, već da ih osete, prepoznaju svoje vlastite borbe, mišljenja i tišine unutar njih. Zato ova zbirka deluje više kao dijalog sa čitaocem nego kao izlaganje autorskih drama.
U vreme kada vlada više buke nego smisla, „Tišina koja hoda” dolazi oprezno i bez vike, s verom da iskrena, jednostavna reč još uvek može da prođe kroz šumu i stigne do čoveka. Dodatnu težinu knjizi daje i to da je Savić među autorima koji svoju poeziju grade polako, bez viška, ali s izraženim unutrašnjim nabojem. Njegova poezija funkcioniše na rubu tišine i misli, između rane i dostojanstva, ljubavi i istrajnosti.
U njegovom pesničkom svetu čovek je u središtu, sa svim svojim lomovima, nadama, sećanjima i moralnim izborima. Zato njegovi stihovi ne teže prolaznom utisku, već trajnosti osećanja i snazi jednostavne, autentične reči. Pesme Dejana Savića imaju prepoznatljiv ton tišine koja ima šta da kaže — ne viču, ali ostaju; ne nameću se, ali jasno govore.
Pošto je knjiga u završnoj fazi, autor apeluje na sve koji žele da im pruže podršku da se uključe u realizaciju projekta. Svako je dobrodošao da pomogne kroz finansijsku, organizacionu ili bilo koju drugu vrstu podrške, a svaki doprinos direktno pomaže da „Tišina koja hoda” stigne do čitaoca baš tako, kako je zamišljena kao prva zaokružena celina, pesnički svet u kome su reč, mera, osećanje i istrajnost sačuvali ono najvažnije, čoveka u reči i reč u čoveku.
Izvor: Rasejanje.info
