Pedesetjednogodišnji Mile Vasić iz sela ćovdin kod Petrovca na Mlavi poslednjih dvadesetak godina traži odgovor na samo jedno pitanje : „Zašto sam se vratio u Srbiju?“
– Sa suprugom sam otišao u Austriju 1983. godine. Oboje smo bili mladi i u Srbiji nismo videli perspektivu. Mogli smo ili da radimo u nekoj fabrici ili na zemlji, međutim, nijedno nam se nije dopadalo. Ali, već posle četiri godine provedene u pečalbi i na najrazličitijim poslovima naivno smo pomislili da i u Srbiji može da se radi i zaradi. Da mi je tada, 1987, bilo ove pameti, nikada se ne bih vraćao – priča Mile.
U godinama kada nije ni za penziju ni za Biro rada, jer ni za mlade u Srbiji nema posla, Vasić se snalazi kako zna i ume.
Zapravo, dok je trajala austrijska ušteđevina, i njegova porodica je živela pristojno. Onda se zaposlio u ispostavi slovenačke firme „Emona“, učestvovao u berbi i distribuciji šumskih pečurki iz ovog kraja. Sve je bilo sjajno i bajno do raspada zemlje.
– Kada su se Slovenci otcepiliod Jugoslavije, firma za koju sam radio je pripala preduzeću iz čačka, tako da sam nastavio da radim za njih.
Snalaženje
Vasić kaže da od branja pečurki ima zaradu nekoliko meseci u godini.
– Kada podelim taj zarađeni novac na 12 meseci, supruga i ja u 30 dana smemo da potrošimo oko 200 evra. To je dovoljno za obaveze državi. Za ostalo se snalazim, kao i svi drugi u ćovdinu i Srbiji.
To je dobar posao, sva roba ide za izvoz, a u sezoni može da se zaradi i 3.000 evra. Ali džabe, kada taj prihod nije stabilan, sve zavisi od vremenskih prilika.
– Da zlo bude veće, poslednjih godina „ubija“ nas i konkurencija. Pečurke sada izvoze i Rusi, Rumuni, Bugari…
„Svetlo na kraju tunela“ za Vasića je njegova 21-godišnja kćerka Suzana. Ona je u Srbiji studirala nemački i engleski jezik, a onda je od univerziteta u austrijskom gradu Strazburgu dobila stipendiju.
– Suzana je uspela da produži vizu. Trenutno radi u „MekDonaldsu“ kako bi zaradila novac za studiranje i zadovoljna je svojim životom. Svakodnevno se čujemo i ne planira da se vrati. Kaže mi: „Tata, vratiću se u Srbiju tek kada zaradim penziju“. I ja joj savetujem da se ne vraća. Zašto bi se vraćala? Vrlo dobro zna kako se ovde živi. I ja bih ponovo otišao u Austriju, samo da mogu. Priznajem, pogrešio sam što sam se vratio. Da sam znao da će biti ovako, nikada ne bih došao. Jedino, možda, na odmor. Kao što moja kćerka planira da dolazi – kaže uz gorak osmeh na usnama Mile Vasić.
