„Mnogo raditi i još više znati“, deviza je koje se drže Radisav – Rade Bogdanović i njegova mala porodična firma u proizvodnji čuvene „sokolove rakije“, sa kojom su uspešno izašli na svetsko tržište.
Inženjera mašinstva Radeta Bogdanovića iz sela Kostojevići u Sokolskoj regiji, području između Bajine Bašte i Užica, sreli smo u Torontu, na jednom od od njegovih obilazaka tržišta na kome je stara „sokolova rakija“ prisutna već šest godina. Prisutna, ali ne uvek i dostupna jer se dešavalo da LCBO, državna firma koja ima monopol na distribuciju alkoholnih pića u Ontariju, ne obnovi porudžbine ove rakije izuzetnog kvaliteta, ili kasni s njima, što samo po sebi dovoljno govori koliko je teško „probiti“ na kanadsko tržište proizvodom iz Srbije. Zato su za svako uvažavanje Bogdanovićev entuzijazam i upornost i njegovo iskreno uverenje da je „sokolova rakija“ (nagrađivana šest puta uzastopno velikom zlatnom medaljom Novosadskog sajma) postala robna marka srpske šljivovice.
– Devedesete, kada je donet zakon Ante Markovića koji je omogućio da građani mogu da osnuju svoje firme, a kad je istorija krenula nazad, ja sam odlučio da istoriju poguram napred i da kao porodica počnemo stvaranje jedne robne marke. Angažovali smo stručnjaka u toj oblasti, pokojnog profesora Paunovića, i krenuli korak po korak. Prve boce smo punili u stanu, a danas smo, bez sumnje, srpska robna marka broj jedan. U Srbiji je naša najjeftinija rakija skuplja 30 do 40 odsto nego sledeća najskuplja, a to samo govori o kvalitetu. Izvozimo između 60 i 70 posto naše proizvodnje, od Australije, preko zemalja Evropske unije do Kanade i Amerike, gde smo se pojavili prošle godine. Dakle, pristup je bio da na nečemu u čemu Srbija ima potencijal stvorimo proizvod sa kojim se može u svet – objašnjava nam Radisav Bogdanović u kancelariji svog kanadskog agenta za obradu tržišta.
Porodični biznis
Kupci su uvek najbolji promoteri, a „sokolovu rakiji“ prvo su u Kanadi kupovali tzv. etnički kupci, dakle emigranti s područja bivše Jugoslavije. Vrhunskim kvalitetom ovaj proizvod probija se danas i do kanadskog kupca.
– Rekao bih da je „sokolova rakija“ srećan spoj tradicije i nauke. U naš proizvod utkane su sve male tajne koje je moja porodica, još od mog pradede, prenosila s kolena na koleno. Poznato je da su u mom kraju ljudi dobri domaćini i da prave odličnu rakiju. Međutim, bez nauke i bez stalnog učenja, proizvod neće otići dalje od sela. Za svet je potrebno mnogo više od tradicije, neophodno je usavršavanje u svakom obliku. Zato mi imamo tri istraživačke laboratorije. Prva su naši voćnjaci. U njima držimo ogledne voćke naših domaćih sorti („trnovače“, „ranke“, „madžarke“) i savremenih sorti koje radi institut iz čačka. Eksperimentišemo šta od njih može da se dobije na isti način na koji je moj deda mešao „trnovaču“ i „madžarku“ i došao do saznanja da je, kad je pomešano 30 odsto „madžarke“ i 70 odsto „trnovače“, kupaža mnogo bolja nego da su te sorte same. Druga laboratorija je naš podrum, gde se vrši destilacija i starenje. Destilacijom se odstranjuje ono što je loše, i to je umešnost, a kombinovanje različitih sastojaka je vrhunska umešnost. A to je samo naše iskustvo i saznanje, i to ne može niko da kopira. Mi dobijemo destilat koji je vrhunskog kvaliteta i kad ga stavimo u hrastovinu na starenje, onda se vremenom dobija vrhunska rakija. Što duže stoji u hrastovini, to je bolja. To nazivam ljubavlju rakije i hrastovog drveta, a kao svaka ljubav i ova oplemenjuje, i što duže traje rakija je svoja bolja. Treća laboratorija je ona najteža i najvažnija, a to je tržište. Mi imamo direktan kontakt s tržištem, pratimo kako se rakija prodaje i kako kupci reaguju. Bio sam u Americi, sad sam u Kanadi i na osnovu toga šta se dešava na tržištu, mi dalje planiramo našu proizvodnju i strategiju razvoja – objašnjava Bogdanović.
Ulaganje u razvoj
Interesovalo nas je kako u svim čudima koja su se u poslednjih 15 godina dešavala, prvo u bivšoj Jugoslaviji, a danas u Srbiji, može da opstane biznis koji je krenuo istovremeno kada i ta previranja. Bogdanović odgovara da, naravno, nije bilo lako, niti je sada išta lakše. Navodi da je jedini pravi put poštovanje zakonitosti tržišta, bez sprege sa dnevnom politikom, a u punom saglasju s velikim radom i znanjem koje se stiče neprekidnim učenjem.
– Meni je 57 godina i nikada u životu nisam toliko učio kao sada – kaže naš sagovornik i ističe da su sve komponente u procesu jednako važne i da uvek morate više da radite i više da znate od svojih konkurenata.
To, naravno, podrazumeva i jasnu strategiju kuda i kako dalje.
– Spadamo u malu uspešnu porodičnu firmu i ništa više ne jedemo, niti pijemo od drugih, nemamo više kuća niti automobila od drugih. Ako hoćete da u biznisu idete napred, sve što se stekne mora i da se uloži u dalji razvoj. Samo je to put uspeha.
Tajna u tri bureta
– Po proizvodnji rakije moja familija je čuvena već sedam generacija. U porodičnoj tradiciji sačuvali smo i priču o „tri bureta“. Naime, kada je moj pradeda ženio sinove, svakom od njih trojice čuvao je rakiju za svadbu u burićima od hrasta, duda i bagrema. Oni svatovi koji su bili na sve tri svadbe i probali sve tri rakije zaključili su da je bila najbolja ona koja se služila na svadbi srednjeg sina, a koja se čuvala u hrastovom buretu. Od tada se u Krivaji (dolini u kojoj su smešteni Kostojevići) burad za duga starenja rakije prave samo od stoletne hrastovine iz porodične šume ispod vrha Spasovika. U mom podrumu čuvamo i rakiju od 1968. godine, još od studentskih demonstracija u Beogradu. Ta godina bila je rodna i peklo se puno rakije i, eto, ostala je i ona.
