U NJujorku, gradu koji slovi za najevropskiji u Americi, živi, zavisno od toga ko broji, i do 10.000 Srba. Većina nije baš na Menhetnu, središnjem od pet delova Velike jabuke, nego u „provincijama“ poput Bruklina i Kvinsa. Za NJujorčane je i dalje najznamenitiji Srbin Nikola Tesla. On je dobar deo života proveo u elitnom delu grada Aper Ist Sajdu, u hotelu „Valdorf Astorija“, a svoj ugao, između 40. ulice i 6. avenije, dobio je na zapadnoj strani Menhetna, delu grada u koji bi, kažu stanovnici, do pre samo desetak godina i pojave gradonačelnika đulijanija, bela noga retko kročila. Iz Srbije se u ovaj osmomilionski metropolis iseljavalo dosta ljudi od struke i umetnosti, a naročito poslednjih decenija. Malo njih je postalo deo svetskog džet-seta, poput pisca iz Užica Stiva Tešića, ili princeze Jelisavete Karađorđević, ali je većina postigla mnogo u svom poslu, i poželela da svoj uspeh poseje i u otadžbini. Među njima je privatni investitor Živorad Tomić, koji u NJujorku živi 16 godina.
– Najradije bih investirao u svoju zemlju. Vratio bih se prvim avionom kada bih bio siguran da bi mi država garantovala pravnu i imovinsku sigurnost – odlučan je Tomić. Ima ljudi koji su poput Smiljke Janković u Americi potražili novi život tek kada su stigli u penzionerske godine. „Došla sam na šest meseci, a ostala pet godina. Radim kao čistačica u velikoj kompaniji i čuvam decu, tako da zaradim više nego što bih mogla u otadžbini. Ipak, vraćam se kući na jesen. Lepo mi je ovde, kod sina, ali mi nedostaju muž i kći u Beogradu“, ističe Smiljka.
Ugroženi i pušači
U NJujorku vlada duvanska prohibicija u zatvorenim prostorima, jer nikotinski dim ugrožava zdravlje nepušača. Tako, na primer, vlasnici restorana i kafića zbog gosta koji je zapalio cigaretu mogu da plate i do 3.000 dolara kazne.
– Prava nepušača u SAD su tolika, da me je komšija iz zgrade u kojoj živim nekoliko puta prijavio policiji da sam zapalila cigaretu u sopstvenom stanu, tvrdeći da i njega trujem dimom. Morala sam da objašnjavam da pušim samo u kuhinji, koja nije ni blizu njegovog stana – svedoči Žana Jovanović.
Mlada profesorka književnosti Marija Stajić je u Srbiji upoznala svog sadašnjeg supruga Metjua Salvetija iz Bostona, koji je danas u diplomatskoj misiji pri UN u NJujorku. Magistrirala je TV novinarstvo u Vašingtonu, ali ni sa visokim obrazovanjem, ni sa uticajnim suprugom ne može da pronađe posao u struci, pa radi kao prevodilac.
„Ovde najbolje prolaze TV novinari, dok oni u pisanim medijima ne zarađuju više od 30.000 dolara godišnje, osim ako nisu zvezde sedme sile. Ta plata za život u NJujorku nije dovoljna“, tvrdi Marija. Ona kaže da sanja o povratku, ali da se njenom suprugu završio mandat u Srbiji, i da će novi teško dobiti.
Kada je pre deset godina glumica <đŽ>ana Jovanović došla u Veliku jabuku sa predstavom Mime Karadžića „Mino, sokole“, nije pomislila da će tu i ostati. Ipak, grad oblakodera i užurbanih ljudi je bio blagotvorna promena u poređenju sa dve godine koje je preživela u ratnom Sarajevu. Danas putem svoje organizacije „Art 011“ uređuje gostovanja srpskih pozorišnih trupa u NJujorku.
Obećani grad
Živkovići, bivši beogradski novinar Saša i Lidija, fizičarka na Univerzitetu Kolumbija, oduševljeni su dvogodišnjim životom u NJujorku. Pre toga su boravili u Izraelu, koji ima bolju klimu, ali im samo Amerika, kažu, pruža dobar život i mogućnost za napredak u karijeri.
– Ovde nam je najbolje, a u Srbiji smo se osećali najgore. Nećemo se vratiti jer se naša zemlja nije oslobodila korupcije. U Srbiji se uspeh ne prašta – ističe Lidija. I Beograđanka Aleksandra Popović, koja je u Nemačkoj završila elektrotehniku, već posle nekoliko nedelja boravka se zaljubila u NJujork, naročito zato što je posao u struci našla za tren oka, putem Interneta.
„U Americi ste izgubljeni ako bar delom niste u poslu koji volite. Srpska dijaspora u NJujorku i drugim američkim gradovima je žedna kulturnih događaja iz matice, a čak su i moji prijatelji Amerikanci oduševljeni emocijama kojima obiluju srpski komadi, iako ne razumeju ni reč. Ali, saradnja Srbije i dijaspore je slaba, a sami iseljenici su nepovezani. Obaveštavaju se samo putem Interneta, i lista „Vesti“. Kako nemamo nacionalni kulturni centar, na predstavama u NJujorku se ne pojavi više od 500 gledalaca. Jedina stalna veza sa Srbijom nam je biblioteka u 53. ulici, gde se može pronaći nešto srpskih knjiga“, ističe Žana. Ona je do sada posredovala u gostovanju umetnika iz Srbije, među kojima su glumci Rada đuričin, Petar Kralj, Tihomir Stanić, violinista Stefan Milenković. Prihod je odlazio u humanitarne svrhe, deci u matici. „Predstave su se održavale najviše u srpskom klubu i u crkvi Sv. Save u NJujorku, ali radimo na tome da dobijemo stalni prostor na Brodveju, najvećoj pozorišnoj sceni na svetu“, kaže Žana.
NJen sin je školovan u SAD, ali je pre nekoliko godina odlučio da se vrati u Beograd, gde je dobio posao ekonomiste u Narodnoj banci Srbije. „Tek u otadžbini je pronašao pravu ljubav, i samo mi javio: Mama, ne vraćam se u NJujork, prvi put u životu sam srećan. U Srbiji, naime, vlada pogrešna predstava o životu u inostranstvu. čak i moji američki prijatelji smatraju da to više nije obećana zemlja“, ističe Žana Jovanović.
