SRBI, SLOVENI I EVROPA
Prilog autohtonističkim istraživanjima slovenske povesnosti
Ako se složimo sa činjenicom da današnja Evropa, uprkos globalističko – nadnacionalnoj koncepciji i uveravanjima evrokrata i njihovih sledbenika: francuskih postmodernih filosofa i mislilaca o nadlolazećoj interkulturalnosti, ipak ima dominantna obeležja germansko – romanskog duhovno – kulturnog obrasca, u kome nisu jezik, religija ili pripadnost zavičaju (tlu) integrativni faktori, već samo jedna nadbiološka, nevitalna odrednica, što će reći nauka, onda se nalazimo pred dvema mogućnostima:
a) ili je celokupna dosadašnja istorija, koja je uvek bila istorija nacija, naroda, plemena – na zalasku i
b) ili je ova vrednosno neutralna karakteristika, pošto nauka i tehnologija nemaju nacionalne obojenosti i pripadnosti, kao opšta univerzalistička tendencija budućnost evropskog čoveka.
Eksplicitan odgovor na ova pitanja ne može se dati sve dok taj proces ne bude završen, ali se iskustva iz istorije evropskog čoveka u obliku neiscrpnog memofonda ipak mogu koristiti.
Velika carstva Aleksandra Makedonskog, carstvo Starog Rima, Vizantija, Britansko kolonijalno carstvo, Sovjetska imperija…, u vremenskom rasponu od dve i po hiljade godina, neprestano su se širila, ali su se na svom vrhuncu, pre svega teritorijalnom, raspadala. Ona su u sebe uključivala mnogobrojna plemena, narode, etničke grupe i rase. Integrativni faktori koji su očuvavali carstva su bili različiti: ideološki, religiozni, idejni, ali je osnovna odrednica kod svih bila njihova nadnacionalnost. Međutim, upravo je to jedan od razloga što su ta carstva propadala. Unutrašnji sukobi koji su imalo formu plemenskih nacionalnih, klasnih i građanskih ratova, kao i vanjski pritisci koji su stizali od vitalnijih, ali manje civilizovanijih plemena i naroda, u formi oružanih ili ekonomskih pritisaka, dovodili su do pada carstva.
Logika bilo kog državno – ekonomskog sistema ogleda se i crpi u širenju, pa tako sistem mora neprestano, zbog očuvanja sopstvenog centra da inkorporira, odnosno podjarmljuje, okolne prostore, države i narode. Međutim, kada sistem naraste preko veličine koju centar može da kontroliše, on se urušava ili čak ruši kao kula od karata.
Povest čovekova je dovoljno duga, a istorija imperija, koje uvek teže svevremenosti, je uvek prekratka, tako da o velikim carstvima skupljamo dokaze i gradimo njihove slike uvek post festum te su ona tad predmet arheologije, arheografije, istorije ili drugih sličnih nauka. veliki Rim je vladao današnjom Britanijom četiri stotine godina, sve do IV veka n.e. Na Britanskom ostrvlju pre Rimljana, tu su bili Iberi, više od hiljadu godina, ali su nestali (asimilovani su), potom Kelti, Normani itd, ali o tome današnji stanovnik Britanskih ostrva verovatno ne zna mnogo.
čitajući studije autora koje možemo smatrati pripadnicima autohtonistične škole u istoriografiji, kao Pavela J. Šafarika, O poreklu slovena, Novi Sad 1999, Jovana I. Deretića, Serbia – Nova Vulgana, Beograd 1998. (Prvo izdanje: čikago, 1995.) i Aleksandra M. Petrovića, Kratka arheografija Srba, Novi Sad, 1997, otkrivamo za današnje teorijske prilike potpuno nov pogled na istoriju Evrope. Sve tri studije pokazuju, i argumentovano dokazuju, prisustvo i značaj Slovena i Srba na evropskom prostoru pre Velike seobe naroda iz V, VI i VII veka nove ere. Ova seoba naroda je u zapadnoj evrocentričnoj istoriografiji uzimana kao relevantan početak evropskog čoveka posle doba postantičke Evrope i glavni orijentir za naučno – istorijska istraživanja.
Autohtonistička srpska istoriografska škola se u poslednjih petnaest godina sva nalazi u opoziciji do sada vladajućem istoriografskom obrascu nordijske istorijske škole, koja se temelji na spisima Konstantina Porfirogeneta o germansko – romanskoj autohtonosti i dominaciji na evropskom kontinentu, te o ropskom mentalitetu divljih severnih naroda, odnosno Slovena.
Srpska autohtonistička škola veoma suvereno dokazuje da je na evropskom kontinentu u poslednjih dva i po milenijuma bio neprestano zastupljen i slovenski rasni i etnički element. Taj element je imao razne oblike: sarmatski, vendski, srpski, slovenski, pravoslavno – slovenski, katoličko – slovenski itd, ali je uvek u osnovi bio slovenski.
U vreme evropskog nacionalno – romantičarskog, XIX veka nastala je knjiga koja se pred našim čitaocem, na srpskom jeziku, javlja evo tek nakon 170 godina, a koja je nezaobilazna za pisanje udzbenika srpske istorije. Slovački filosof istorije Pavel Jozef Šafarik je 1828. godine objavio na nemačkom jeziku spis O poreklu Slovena, koji je nastao kao rezultat želje da se čitaocima predstave istraživanja istorije poljskog naučnika Lorenca Surovjeckog.
Šafarikova knjiga predstavlja nezaobilaznu hrestomatiju stotinjak istoriografskih, arheografskih i lingvističkih tekstova i teza raznih autora: Rusa, Nemaca, Engleza, Jermena, Vizantinaca, Rimljana i dr. koji dokumentarno svedoče o prehristovskom postojanju Slavena, Srba, Venda, Sarmata… na prostorima Evrope.
Bez obzira na kritike i osudu nacionalno – romatičarskog pristupa, koji je prisutan i kod Šafarika, jedna stvar se ne može prevideti: zapisi, arheološki nalazi, crteži, geografske karte… nepobitno dokazuju postojanje slovenskog etničkog elementa na prostorima od Visle, Odre, Karpata, Južne Italije, Panonskog Podunavlja do prostora današnje Istočne Nemačke – gde su Lužički Srbi još prisutni, a nemački grad Lajpcig je do pre samo trista godina nosio slovenski naziv Qubica.
Zašto su nama ova saznanja važna, evo danas kada prisustvujemo evropskim integracijama i paktovima o stabilnosti jugoistočne Evrope, odnosno Balkana. Važna su nam zbog toga što znamo da se slovenskim narodima nikada u evropskoj nauci, a dakako i u državotvornim politikama nije priznavala autohtonost i civilizovanost. U nauci se uvek govorilo o Velikoj seobi naroda kao o vremenu doseljavanja divljih azijatskih plemena na prostore rodne germanske Evrope. Međutim, nakon pojave ovih knjiga stvar je ipak u osnovi drugačija.
To što slavenska etnička odlika nije ratobornost1, u smislu germansko osvajačkog duha Lebensraum – a, već ratarska pitomost, a kako znamo da samo osvajači pišu istoriju onda i nije čudno što se značaj, uticaj, autohtonost i domicilnost Slovena u zapadno – evropskoj nauci prećutkuje.
Vladimir Dvorniković u knjizi Borba ideja, koja je nastala tridesetih godina ovog veka, tvrdi kako su Sloveni u Evropi priznati samo kao istaknuti pojedinci iz različitih oblasti jedino ukoliko pristupe Evropi prema njenim kriterijumima i pri tome izlažu svoje ideje, naravno na nemačkom, engleskom ili romanskim jezicima. Ruski jezik, kojim govori više od stotinu miliona ljudi, nije nikada bio ravnopravan sa gore navedenim. Slovenska kulturna dostignuća: ruska literatura, srpske epske pesme, slovenski folklor… za evropske naučnike samo su arhaične atrakcije koje evropskom naučniku služe kao fusnote kako bi njegov tekst bio zanimljiviji i barokniji.
Naša današnja nauka treba da postavi pitanje zašto Sloveni i Srbi treba da se uključe i integrišu u Evropu, jer istorijsko iskustvo govori da nordijska Evropa nije na nas nikada gledala kao na svoje integralne stanovnike, niti kao na svoje ravnopravne susede. Neophodno je najpre izreći dijagnozu zapadno – evropskog kulturnog obrasca, kao epohalnog projekta razvoja evropskog društva, pa tek onda videti da li je on primeren slovenskim narodima, ako je odgovor potvrdan onda treba videti da li se on može u potpunosti prihvatiti.
Iz istorijskog iskustva koje je naš narod imao znamo da nekritičko prihvatanje raznih svetskih epohalnih ideologija i načina života, te organizacije društva, pre svega komunističko – internacionalističke ideologije, veoma lako vodi u samozaborav i gubljenje nacionalnog identiteta i vitaliteta naroda (natalitet, kultura, običaji, jezik, religija i sl. opadaju i nestaju). Naravno da je neophodno pre svega da se vidi koji je postojeći duhovno – kulturni obrazac u našem društvu i narodu, te da li se on može u nekom najopštijem vidu definisati. Pri ovim razmatranjima svakako valja uzeti u obzir i ideje o trećem putu Aleksandra Solženjicina, kao sintezi zapadnoevropskog i slovenskog puta, te ideje francuskog filosofa Rejmona Arona o konvergenciji socijalizma i kapitalizma, kao mogućnostima razvoja društva kroz postindustrijski koncept. Bez visoke organizovanosti, te nauke i tehnologije se ne može, ali se ne može ni bez nacionalnog identiteta, duha naroda i sabornosti (ili kako Fridrih Engels cinično kaže svornosti), niti bez neprestane težnje ka socijalnoj jednakosti.
U Starom veku slovenska organizacija društva nije se odlikovala državotvornošću (koja je kod drugih uglavnom imala imperijalno – trgovački oblik), već je društvo bilo tradicionalno – plemenski organizovano, ali ipak i u takvom društvu atributi zapadnoevropske kulture kao što su pismo, jezik, umetnost i religija Slovenima nisu bili nepoznanica – setimo se samo Vinčanice koju je otkrio i dešifrovao Radivoje Pešić, te čerti i reza sa kojima su naši Stari pisali. Aleksandar M. Petrović kaže: “Jedan drugi monah (savremenik monaha Kijevsko – Pečerske lavre Nestora, prim. N.K.) iz X – XI veka ostavio je zapis kako Sloveni i pre nego što su pokršteni – civilizovani pisahon i gotahon čertami i rezami, a što potvrđuje i nordijski biskup Ditmar, koji se takođe uverio da su Sloveni koristili pismo koje je nazvao Wendischen Runen (Vendske Rune).”2
Tako se ni P. J. Šafariku praslovenska pismenost nije činila zabludom: “Sasvim je moguće da su Sloveni doneli slovno pismo iz Indije, ali znanje pisanja koje su prirodno posedovali samo malobrojni, moralo se izgubiti zbog večitog lutanja tolikih plemena; neizvesno je da li je od tog drevnog pisma nešto prešlo u ćirilicu ili ne. Prastare pesme, koje su tek u najnovije vreme srećom otkrivene kod čeha i Rusa, dok su kod Srba sabrane, ukazuju na njihovu originalnost i čistotu i na daleko ranije duhovno formiranje naroda, nego što se to obično uzima…” (“Geschichte der Slanjischen Sprache und Literatur”, 1833, s. 18, prevod Aleksandar M. Petrović).
O starodrevnosti slovenskog jezika i pisma govori i Lorenc Surovjecki: “Sloveni su pismo zvali bukvica, ili bogviedica, nesumnjivo stoga što su njegovim posredstvom propovedali božanske zakone i učenja prilikom svečanih obreda. Da su od pradavnih vremena običavali da pišu svoje pravne zakone na tablicama imamo više nespornih dokaza. U nordijskim sagama i predanjima važe Vani, što znači Sloveni, gotovo bez izuzetka kao prosvećeni”3.
Kako je oružje jače od kulture, jasno je bilo da će germansko-tevtonska plemena pisati odnosno svedočiti o svom postojanju, a skrivanju postojanja drugih koje su podjarmili i asimilovali.
U srednjem veku, pak, kada je srpska država bila ustrojena po principima helenističko – rimske Evrope: oružana moć Dušanovog carstva, crkvena umetnost i slikarstvo, zakoni pretočeni u Dušanov zakonik, te kada je srpska država bila veoma moćna i smatrana mogućim naslednikom istočno – romejskog carstva, odnosno Vizantije, znači uprkos svemu nabrojanom ta i takva Srbija je romano – germanskoj Evropi poslužila samo kao predstraža pred osmanlijsko – turskim osvajačima. Srpskoj državi evropski vladari nisu pomogli u odbrani, jer nije smatrana delom njihove Evrope.
Danas vidimo da je istorija Rusije, Poljske, češke, Slovačke, devetnaestovekovne Srbije ili dvadesetovekovne Jugoslavije (kao najveće zajednice južnih Slovena) potpuno ista. Slovenski narodi su uvek za Zapadnjake bili potencijalna opasnost i kako naš narod kaže, uvek su služili kao moneta za potkusurivanje. Svaka slovenska, proslovenska ili panslovenska ideja, projekat ili kongres, bili oni zastupani od levice ili od desnice, od XIX veka na ovamo bili su prećutkivani, osuđivani i zatirani, kako naučno tako i oružano. Kao dokaz ovome navešćemo ovu zanimljivost.
U nauci se često previđa činjenica da je poznati socijalista i idejni vođa anarhizma Mihail Bakunjin zastupao panslovenske ideje, ali ga je njegov ideološki prijatelj Fridrih Engels u Novim rajnskim novinama uprkos prijateljstvu žestoko kritikovao, a Slovene nazivao svakakvim pogrdnim imenima, od kojih je izraz divljaci jedan od blažih.
U tekstu Poziv Slovenima Bakunjin je izložio program panslavizma i prezentovao ga na Slovenskom kongresu u Pragu 1848. godine. Osnovna ideja Poziva sastoji se iz zahteva slovenskih naroda da se njihova narodna volja za nezavisnošću i samostalnošću mora poštovati, ali je prethodno potrebno “raspustiti despotske države, prusku državu… Austriju… tursku imperiju”. Bakunjin dalje kaže: “Živo osećajući zajedničke veze istorije i krvi, zakleli smo se da nećemo dopustiti ponovno odvajanje naših sudbina. Proklinjući politiku, čije smo žrtve bili toliko vremena, mi smo se sami uveli u naše pravo na potpunu nezavisnost i zavetovali smo se da ona mora ubuduće biti zajednička svim slovenskim narodima. Priznali smo češkoj i Slovačkoj njihovu samostalnost… nemačkom narodu, demokratskoj Nemačkoj pružili smo svoju bratsku ruku. U ime onih od nas koji žive u Ugarskoj ponudili smo Mađarima, besnim neprijateljima naše rase… bratski savez. Nismo zaboravili u svom savezu samooslobođenja ni onu našu braću koja stenju pod jarmom Turaka”4.
Na samom Slovenskom kongresu koji se sastao 2. juna 1848. godine u Pragu, a u vezi sa nacionalnim pokretom slovenskih naroda, koje je ugnjetavala Habsburška monarhija, ispoljene su dve tendencije: Jedna je rešenje nacionalnog pitanja videla u konsolidovanju Habsburške monarhije – Šafarik i Palacki, a druga se zalagala za zajedničke revolucionarne akcije sa revolucionarno – demokratskim pokretom u Nemačkoj i Mađarskoj.
Ovde se nećemo posebno dalje baviti Engelsovom kritikom Bakunjina, koja je usmerena na prikazivanje Slovena kao izrazito kontrarevolucionarnih nacija, već ćemo izložiti Engelsov sud po kome su Sloveni otpad istorije što se veoma dobro uklapa u sve važeće germansko – nordijske istoriografske koncepcije o kojima smo govorili. Engels kaže: “Nijedan slovenski narod nema budućnosti, iz prostog razloga jer im nedostaju primarni istorijski, geografski, politički i industrijski uslovi samostalnosti i životne sposobnosti. Narodi koji nikada nisu imali vlastitu istoriju, koji od trenutka čim su se popeli na prvi, najsiroviji stepan civilizacije, već dospevaju pod tuđu vlast ili ih tek tuđi jaram primorava da se podignu na njega, nemaju životne sposobnosti, neće nikada moći da dođu do bilo kakve samostalnosti”.5
Iako Engels najoštrije govori o Slovenima on ipak ne može, a da im posredno ne prizna pravo na evropsku zavičajnost što je najvidljivije iskazano ovim rečima: “Nemci su na severu ponovo osvojili od Slovena… teritoriju od Labe do Varte, to osvajanje bilo je uslovljeno geografskim i strategijskim nužnostima proizašlim iz podele karolinškog carstva. Ove slovenske oblasti su potpuno germanizovane; stvar je svršena i ne da se reparirati osim da panslavisti iščezli sorpski, vendski i oboritski jezik ponovo nađu i nametnu ga Lajpcižanima, Berlincima i Štetinjanima, ali da je osvajanje bilo u interesu civilizacije, nije dosad osporavano.”6
Iz ovoga je vidljivo da su na prostorima današnje istočne Nemačke živeli Sloveni (Lajpcig – Qubica) i da su se na prostorima Labe, Sale i Odre govorili slovenski, odnosno zapadnoslovenski jezici, te srpski od južnoslovenskih. Ovi dokazi dolaze iz pera jednog Nemca, koji je germanski pristrasan, naravno revolucionarno, ali ipak germanski, te nesporno potvrđuju teze naše autohtonističke istorijske škole.
Nakon ovih saznanja zaključujemo da je do denominacije istorije dolazilo ne samo zbog dominacije nordijske škole u istoriografiji već pre svega i zbog ovih i ovakvih Engelsovih teza. Kako je Engels bio jedan od klasika marksizma – ideologije koja je vladala istočnoevropskim i slovenskim prostorima skoro jedan vek, a kako su njegove ideje porazne za Slovene, onda i nije čudo što su činjenice o domicilnosti Slovena u Evropi ne samo bile prećutkivane, već i sistematski zatirane, jer je naravno socijalistička ideologija u slovenskim zemljama bila vladajuća paradigma, te se u nju i njene tvorce nije smelo ni najmanje sumnjati.
Zanimljivo je da je Demokratski panslavizam najkontroverzniji Engelsov članak, kaže Slobodanka Kovačević i tvrdi: “Zbog gušenja mađarske revolucije i ustanka u Beču, on (Engels, prim. N.K.) se baca ’drvljem i kamenjem’ na Ruse, čehe, Slovene i Južne Slovene”. Međutim, s pravom dodaje S. Kovačević: “Ekstremni stavovi iz ovog članka se ne mogu, kao što su to pokušavali da urade Kautsky i Mehring, opravdati revolucionarnim zanosom iz 1848. iz prostog razloga što Engels, do kraja života nije izmenio ove stavove”. Dokaz ovoj tvrdnji predstavlja Engelsovo pismo E. Bernštajnu od 22. februara 1882. i pismo A. Babelu od 17. novembra 1885. godine.7
Zbog svega nabrojanog, jasno je da kada istoriju pišu drugi, a zbog saznanja da budućnosti nema bez osvetljene prošlosti, valja uvek pozdraviti pojavu dela koja denominiraju istoriju i reafirmišu one naučne teorije koje daju sudove po meri značaja određenih događaja i dakako ponajviše naroda, pa tako i našeg – srpskog.
Smatramo da će se pojavom Šafarikove knjige O poreklu Slovena, na srpskom jeziku, naša naučna, a i šira javnost svakako dati ubediti da primedba o srpskoj autohtonističkoj istoriografskoj školi, kao nacionalno romantičarskoj školi koja nema naučne domete, ne stoji. U ovoj Šafarikovoj studiji je toliko naučno utemeljenih dokaza: lingvističkih, arheografskih, etimoloških, hidronimskih, horonimskih, itd., da bi za ilustraciju, odnosno dokaze, bilo neophodno citirati skoro celokupnu njegovu knjigu.
Pojava ove knjige je tim značajnija, jer je ona u našoj nauci bila previđana, ili kako kaže Pavle Stanojević u Predisloviju ovom srpskom izdanju: “Knjiga ’O poreklu Slovena…’ u našoj istoriografiji se gotovo i ne spominje, ni kada je u pitanju ukupno Šafarikovo delo, još manje kao izvor za ranu istoriji Slovena. Šafarika kao jednog od najvećih slavista i istoričara svog vremena uopšte ne spominje, čak ni desetotomna ’Istorija srpskog naroda’ u odeljku o doseljavanju Slovena na Balkan”.
Početkom XIX veka P. J. Šafarik, Lorenc Surovjecki, Jozef Dobrovski i mnogi drugi naučnici činili su ogromne naučne napore da se “konačno i praistorija slovena otrgne časnijim rukama od nečasnog prezira i zapostavljanja i poveri brižljivoj veri časnih dirigenata u istorijskom istraživanju” – Šafarik. Međutim, mi danas imamo još teži zadatak, jer živimo u vreme dominacije tzv. vrednosno – neutralne nauke, naravno neutralne samo za one koji su uspostavili te kriterijume neutralnosti po svojoj meri, a to je svakako duh evropsko – atlantističkog naučnika, već i u vreme masovne kulture koja ostavlja veoma malo prostora i metoda da se drugačije pristupi sopstvenoj istoriji.
Takva nauka stvorila je čoveka čija je diferentia spefica nezainteresovanost za bilo kakvu duhovnost, a u vreme u kojem on živi i sami zapadni naučnici nazivaju dobom praznine (Žil Lipovecki). S druge strane materijalno osiromašenje onemogućava da se putem većih tiraža knjiga, medija, škola, predavanja krene u edukaciju ka samosvojnoj duhovnosti, jer kada smo dovedeni u situaciju da biramo između Šekspira i čizama, zna se šta ćemo izabrati, jer retki su oni koji neće duši svojoj nauditi i po cenu stradanja.
Ipak, uprkos takvom stanju ostaju ovakve posvećene knjige koje moraju prelaziti od ruke do ruke i širiti ideju o tome da moramo biti ponosni na to što smo pripadnici naroda koji od davnina slovi, a ne da se moramo samosažaljevati i samokažnjavati, jer svi su protiv nas pa su valjda oni tada u pravu.
Pavel Jozef Šafarik pokazuje da Sloveni pripadaju glavnim evropskim narodima, još od preistorijskog vremena i u tu svrhu “navodi nekoliko pisaca istorije” te kaže “Najstariji pisci koji izričito (prim. N.K.) spominju Slovene, su sveukupno stranci. Saopštenja koja oni daju o njima, većinom su uzgredna i neplanski isprepletana, otuda nisu bez protivrečnosti pa je celokupna gomila njihovog nepovezanog izveštavanja krajnje oskudno skrpljeno delo, koje možda ima vrednost koju smo primorani da mu pridajemo samo usled potpunog nedostatka istovremenih domaćih izvora”.
Ali šta drugo očekivati od stranaca koji nisu poznavali tuće jezike, a drugi narodi i plemena su im bila ništa drugo do amorfna divlja masa. Slovenski pisci i domaće hronike javljaju se mnogo kasnije tek od X veka n.e., te Šafarik donosi izvode iz spisa kaluđera Nestora iz Kijeva (1056 – 1111.), episkopa Katubeka iz Krakova (1161 – 1223.), Bogufala (1253.), A. Kranca (1517.)N. Maršaleka., M. Kromera, (1512 – 1589.), opata Mavra Orbina, iz njegovog kapitalnog dela Regno de gli Slavi (”Kraljevstvo Slovena”), Pesaro 1601. godine i još mnoge autore, sve do svojih savremenika Surovjeckog i Dobrovskog. Osnovne teze svih ovih autora govore i učvršćuju ideju o domicilnosti slovenskih plemena i naroda u Evropi, a Šafarik to pored ostalog dokazuje i navođenjem Plinija, Jordanesa i Klaudijana Ptolomeja, na čijoj se mapi vide srpski i slovenski toponimi: Serbinum, Srbica, Sklavi, itd.
Šafarik kaže: “Ko će u Srbima u Sarmatiji neprepoznati Slovene. Plinije ih ovde naziva: ’A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Arrechi, Zingi, Psesii’. (VI 7). Isto tako kasnije Ptolomej: ’Inter Ceraunios montes et Rha fluvium Orinaei et Vasli et Serbi.’ (V 9).. Ovi Srbi su naseljavali između Keraunskih planina, severne krajnje ogranke Kavkaza, danas Irgenske planine i Volgu, na sadašnjoj reci Serbi, prema izgovoru Tatara. Sarpi, koja ističe nedaleko od jezera Bjelo (tatarski Tzangan)…”.
Svi ovi hroničari se slažu u jednom – Sloveni žive na prostorima severne, istočne i južne Evrope – od Severnog do Crnog i Jadranskog mora, na Dunavu, Odri, Visli, Majni, Elbi, Karpatima… Sloveni su naslednici Ilira, Sarmata, Venda, itd.
Kako je helenističko – rimska civilizacija koren evropske, a kako njihovi istorici, filosofi i naučnici nisu govorili strane jezike, do svog grčkog i latinskog, te iskazivali prezir prema “varvarima”, logično je pretpostaviti da nisu beležili podatke i događaje o severnim i slovenskim narodima, pa se takav odnos i stav preneo i na njihove zapadnoevropske sledbenike.
Šafarikova studija je nastala kao rezultat želje da se sa takvim sudovima vodi polemika, te je zato i napravio prikaz studije lorenca Surovjeckog Rasprava i poreklo Slovena, koja je izašla u Varšavi, 1824. godine, a taj je Šafarikov prikaz, kao što vidimo, završio kao obimna studija o autohtonom poreklu Slovena.
Po Surovjeckom “od pamtiveka naseljavaju pet glavnih naroda Evropu – Tračani, Kelti, ili Gali, Germani, Skiti i Venedi”. Venedi ili Vendi naseljavali su predele Visle do izvora Dnjepra i Volge, i za to navodi dokaze, pozivajući se na Prokopija, Jordanesa, te Plinija, Tacita i Ptolomeja “Iako su grčki pisci pisali prema svojoj navici ime Slovena različito i izopačeno, ipak je toliko sigurno da su imena ’Sloveni’ i ’Vendi’ bila opšta imena celokupnog naroda, kao i sada u skoro svim narečjima” – kaže Surovjecki.
Problemom izvornosti i autohtonosti Slovena, te problemom njihove identifikacije sa imenima starih naroda: Spori, Vendi, Sarmati… bavio se dugo godina i naš istoričar koji je tridesetak godina živeo i pisao u Francuskoj i Americi dr Jovan I. Deretić. Wegovo glavno delo nosi naslov “Serbi: narod i rasa: nova vulgata”, gde su na preko četiri stotine stranica obrađeni dokumenti i izvori koji slove i svedoče o prethrišćanskom postojanju Srba.
Osnovna Deretićeva tvrdnja jeste da svi Sloveni proističu iz srpskog imena, te da su srpska plemena prastanovnici Evrope. “Ko god danas pripada slovenskom stablu naroda, on pre svega pripada serbiskoj rasi i serbinskom narodu.” – kaže Deretić.8 Po Deretiću, o serbinskom imenu se može govoriti u dubokoj starini, čak do pre sedam hiljada godina, a serbinsko ime se pominje i u indijskoj Mahabharati, te u zapisima iz Misira i sa Bliskog istoka u XV i XIV p.n.e., tako da je po njemu srpsko ime u starom veku prisutno svuda po celoj Evropi, Aziji i Africi.
Slovensko ime se javilo vrlo kasno, u VI veku, 552. godine kao jedno od imena srpskog naroda, a do tada su važila različita imena, pa tako Deretić kaže: “Pre slovenskog imena bilo je jedno drugo ime, koje se takođe temeljilo na jeziku, jer Sloveni dolazi od sloviti, (govoriti, prim. N.K.), a to su Jazigi, odnosno Jazici. To je ime označavalo narod koji govore isti jezik, baš kao što slovensko ime podrazumeva narod koji slovi… Maretić, Rački, Šafarik, Dobrovski, Veltman i mnogi drugi slovenski naučnici se slažu da je ime Serb vrlo staro i duboko ukorenjeno među Slovenima.”9
Upoređujući Deretićevu, Šafarikovu, te Petrovićevu Kratku arhografiju Srba dolazimo do uverenja da su etimološke analize i analogije koje Deretić izvodi veoma problematične i nategnute. Na primer, Jazigi, ili kako ih Deretić naziva Jazici, nisu Sloveni, niti pripadaju Sarmatima ili Vendima kao slovenskim precima. To jasno dokazuje Šafarik u svojoj studiji O poreklu slovena: “Kaže se da su običaji Sarmata skitsko – varvarski, da nisu bili slovenski. Na ovo odgovaramo da su stari pisci pripisivali Sarmatima samo što je drugim narodima pripadalo, upravo zato što su iste zamenjivali sa Skitima i Goto – Germanima, Alanima, Roksalanima, Jutunzima – Jazigima… (podvukao N.K.)”10
U svojoj analoškoj zanesenosti Deretić ide dotle da i Bugare smatra Srbima, jer navodi i prihvata teze rumunskog istoričara Nikole Jorge: “Kod Rumuna Srbi je drugo ime za sve Slovene, ime koje se primenjuje celoj rasi, jer u Rumuniji, Bugari su takođe Srbi.”11
Slična primedba može se staviti i Olgi Luković – Pjanović, koja je svoju protoistorijsku studiju, na preko 800 strana, o Srbima naslovila “Srbi… narod najstariji”, (Beograd, knj. I do III, 1994.). Ona je ovu tezu preuzela od Laonika Halkokondila iz XV veka, koji se nije rukovodio razlozima nauke već je “uzdizao Srbe zbog očekivanja kolaborativnosti u suprotstavljanju Turcima i da bi naudio turskim imperijalnim nagonima”12
Zidati zdanje slovenskog starog doba, kako kaže Šafarik, ne može se na ovaj način, jer naučnik koji se bavi protoistorijom i drži do sebe mora da “odlučnim, čvrstim pouzdanjem odbije od sebe i najmanju pretpostavku, da je hteo da za narod, za koji je rešio da utemelji poreklo, ne dozvoli ponovo bilo koju od starih deset napasti: Jevreja, Rimljana, Skita, Teutona, Finaca, Huna, Bugara, (podvukao N.K.) Avara, Gota, Kirgiza, budući da su neizlečivo slepi sakupljači istorijskih pabiraka, kao što smo to videli, Slovene sa svima njima bratimili i orođavali, pa je pisac (Surovjecki, prim. N.K.) rešio da Slovene potraži u Slovenima na jednom tlu.”13
Autori koje koristi i sam Deretić tvrde da Bugari nemaju slovensko poreklo, već azijatsko – hunsko, te da su primanjem hrišćanstva, a u dodiru sa Vizantijom, Grcima i slovensko – srpskim plemenima formirali svoju religiju – pravoslavlje, te slovenski jezik i pismo – ćirilicu. U istoriji su nam poznati primeri pretapanja i asimilacija plemena i naroda putem vere u druge narode – Hazara u Jevreje (judaizmom), Srba u Hrvate (pokatoličavanjem i jezikom) itd, tako da je jasno da svako nekritičko istraživanje i površne analogije mogu samo da štete autohtonističkoj školi.
S druge strane, veoma dobar primer protoistorijskog istraživanja i arheografske studije jeste Petrovićeva Kratka arheografija Srbam koja starodrevnost srpskog naroda dokazuje: navođenjem starih autora, njihovih teza, ideja i zaključaka, potom filološko i filosofsko – istorijskim metodom obrade materijala, te, na preko 100 strana, faksimilima rukopisa, geografskim mapama i crtežima. Na ovaj način je stvoreno delo koje odaje utisak dokumentarnosti, zaokruženosti i uverljivosti, a za to je jedan od dobrih dokaza i to što je za Petrovićevu studiju pokazao interesovanje i Kraljevski antropološki institut iz Londona.
Petrovićeva studija sastoji se iz pet odeljaka: Poznavanje Srba i slovenskih starina prema izvornim dokumetima. Pelasti kao protoindoevropski koren antičke civilizacije i moguće srpskoslovenske veze sa njima, deskriptivna rekonstrukcija osnovnih fenomena života podunavskih i balkanskih starinaca kao nosilaca kulture. Kasnija svedočanstva o Srbima u ranom srednjevekovlju po izveštajima hroničara, te, Memofond kulturne istorije i zaključci nauke o starinama, na osnovu filosofije istorije kao utemeljenog sagledavanja pretpostavki za izloženu građu.
Smisao ove studije nije neutemeljeno dokazivanje svetske (jer je u staro vreme Evropa smatrana celokupnim svetom) sveprisutnosti Srbo – Slovena, te njihove prvosti – u smislu prapočela naroda, (koja je ništa drugo do ludost kako reče, u jednom razgovoru povodom knjige Olge Luković Pjanović, Vladeta Jerotić), već određeni pokušaj zasnivanja “svojevsrne filosofije istorije kao mišljenja događaja bivstvujućeg i bivstvovanja” čime bismo se približili “svejedinstvenom svodu svega što jeste i biva, a: Uspeh takvog nastojanja živi u ogledalu stvarnosti koje ga i procenjuje” – kaže Petrović.
Evropska stvarnost koja nam se nudi nije ni malo objektivistička, (pa je onda teško verovati da procenjivanje o našoj ulozi u evropskoj istoriji može biti nepristrasno), jer su njeni mehanizmi globalizam, univerzalizam, apstraktna jednakost – “povelja o ljudskim pravima”, vladavina novuma i progresa – koja vodi smrti umetnosti u krajnjem njenom egzibicionističkom obliku, te funkcionalizam koji delove podređuje celini. Svi ovi mehanizmi proističu iz osnovne ideje koju je patentirala i dosledno sprovodila romano – germanska Evropa, iz ideje širenja.
Potvrdu za tezu o presušivanju zapadne reke i smrti evropskog čoveka kroz ideju širenja pronašli smo kod ruskih bogotražitelja Berđajeva, Florenskog, Solovjova, Florovskog, Fjodorova, a najeksplicitnije kod ruskog “filosofa reakcije” Konstantina Leontjeva (1831 – 1891), koga je Berđajev nazvao ruskim Ničeom.
Leontjev u knjizi Vizantizam i slovenstvo govori: “Od XIV i XV, pa do kraja XVII, negde i do polovine XVIII, pa čak i do početka našeg veka, Evropa postaje sve složenija i složenija, ona sve više jača, proširuje se na Ameriku, Australiju, Aziju, širenje se zatim i dalje nastavlja, dok složenost polako gubi boju, počinje stapanje, brisanje oštrih morfoloških granica, religijske antiteze postaju sve sličnije, staleži nestaju, razlike u stavovima, vaspitanju i karakterima sve više blede, u teorijama se proglašavaju les droits de l’ homme (prava čoveka), koja se zatim burno primenjuju u praksi (što je i naš narod nedavno na svojoj koži – bombardovanjem od strane NATO pakta – osetio, prim.N.K.)… Onda se, opet u teoriji, ova politička jednakost proglašava za nedovoljnu i traži jednakost u svemu, potpuna jednakost, ekonomska, obrazovna, polna…”, i dalje vizionarski dodaje: “Praksu političkog i građanskog stapanja Evropa je preživela, uskoro ćemo, možda videti kako će ona podneti pokušaje ekonomskog, obrazovnog vaspitnog i polnog, tj. konačnog, upropašćavajućeg stapanja”.14
Rezultati ovog procesa su katastrofalni, a to smo najjasnije videli u XX veku, jer su najrazornije svetske ratove i najmoćnija oružja upravo proizveli Zapadnoevropljani. Ovakva Evropa je, od Karla Velikog naovamo preživela 1000 godina, a za sve to vreme ona “teži idealu jednoobrazne jednostavnosti, ali, ne približivši mu se ni iz daleka, ona mora da padne i ustupi mesto drugima.” – kaže Leontjev.
Zar već nije vreme, pošto se za jedan milenijum nije pronašao put ka zapadnoevropskoj jednostavnosti, i zemaljskom sveblaženstvu, već se naprotiv završilo u sveopštoj bezidejnosti i depresiji; dakle zar nije vreme da se pogled usmeri ka drugom polu, tj, raznolikosti, za koju verujemo (zajedno sa ruskim, pa i nekim zapadnim bogotražiteljima i istinotražiteljima) da još postoji u rusko – slovenskoj duši. Raznolikošću koja otvara put duhovnom aristokratizmu i estetičnom kultu snage i lepote, a sve zarad borbe protiv trijumfa trivijalnosti, koja vodi u bezdan dosade i praznine.
Leontjev je među prvima nagovestio ujedinjenje Evrope prema principu jednoobraznosti, u jednu Zapadnu republikansku federaciju u kojoj će pojedine evropske države nestati. Odgovor koji je on ponudio Rusiji može i našem narodu danas da bude velika pouka i orijentir: ”Kad je reč o Rusiji u toj situaciji, ja vidim dva izlaza: 1) ona se mora u tom procesu podrediti Evropi, ili 2) mora sačuvati svoju nezavisnost. Ako ruski ljudi odgovore na ova dva pitanja u korist nezavisnosti, šta onda treba činiti? treba osnažiti sebe, treba manje misliti na dobro, a više na snagu. Ako bude snage, biće moguće i nekakvo dobro… Bilo kako bilo, Rusiji će biti potrebna unutrašnja snaga organizacije, snaga duha discipline”
