Posle decenije u bivšoj BiH u kojoj je i tamničio, posle pet godina u Beogradu po progonu iz iste BiH, posle duže od decenije u Engleskoj i nepune četiri godine u Švedskoj, protojerej stavrofor – Vajko Spasojević službuje u Norveškoj. Poverena mu je parohija Svetog Vasilija Ostroškog, jedina parohija SPC ovde. Misionarski se moli Bogu i sa Srbima na još daljem Islandu. Matična episkopija je Britansko-skandinavska.
Teško da neka parohija ima razuđeniji prostor na kojem će uskoro biti dve hiljade upisanih vernika. S druge strane, pomozi Bože: Srbi nemaju svoj hram u Oslu, nigde u celoj dugoj Norveškoj. Protojerej takvom „žitiju“ dopisuje odmerenost. Imanje mere pomaže da se rasprše snovi o zidanju crkve kojoj se godinama kamen temeljac polaže samo u „pričam ti priču“.
• O tome bismo, oče Vajko?
– U kontaktu smo s biskupom u prestonom gradu i s drugima koji mogu da pomognu da dobijemo hram uz simboličnu, eventualno uz razumnu ekonomsku cenu. Luteranski hram bismo prilagodili, pre svega u pogledu ikonostasa.
• Zaludna se pokazala mistrija kojom bi se zidao novi hram od temelja do krsta?
– Mnogo je jeftinije kupiti nego zidati, a trebale bi nam godine i godine da se podigne hram, i kada bismo imali sredstva koja nemamo. Dug je put do svih dozvola, pogotovu u Norveškoj.
• Grčka crkva je otvorena Srbima?
– Grčkim hramom se služimo s Grcima, Rumunima, Bugarima, najviše mi s desetak službi mesečno, ostali se okupe jednom mesečno.
• Norvežani su najavili da će „rashodovati“ neke svoje crkve. Zainteresovani su da ih kupe hotelijeri, ali i muslimani da bi ih preuredili u džamije. Da li ste bacili oko na neki hram?
– O tome se samo piše po novinama, ali nema konkretne ponude.
• Kako ste u Oslu, inače, i dalje od Osla?
– Dobro se osećam, pre svega zato što služim našim ljudima koji imaju posebna životna iskustva. Većina ih radi i živi porodično kako je i vezana za crkvu.
• Odnosi s kolegama?
– Luteranski sveštenici su veoma otvoreni. Dobijamo bez ikakve nadoknade njihove hramove u Kristijansandu, u Bergenu. Dali su nam ključeve svojih crkava. Luterani vole nas, pravoslavne. Otvoren je dijalog između pravoslavne i luteranske crkve koja nam je bliska. Takođe dobijamo hram i na Islandu, tamo je oko tri stotine Srba koje povremeno pohodim. Jedino nevreme može sprečiti one koji su sevrenije da dođu na bogosluženje u Rejkjaviku. Vetrovi kada duvaju uopšte se ne može voziti, ali ni najjači ne mogu oduvati želju za crkvom. Ozbiljno razmišljaju o svom hramu i naši „Islanđani“.
Odmereni otac Vajko tako i govori, odmereno, tokom razgovora u Grčkoj crkvi. Protojerej stavrofor je raspršio frontovske snove o podizanju zdanja iz temelja. S blagoslovom realnosti koja uopšte nije milosrdna, zemaljska prilika je pravoslavna adaptacija luteranskog zdanja. Hram ne pada s neba.
