Na sastanku Saveta bezbednosti UN, Francuska je predložila rezoluciju za osnivanje suda za ratne zločine, Amerika je podržala predlog, i rezolucija je jednoglasno usvojena. Generalni sekretar UN Butros Butros Gali je dobio nalog da njegovi eksperti sačine plan za osnivanje i delovanje suda. Plan je trebalo da bude gotov do sredine aprila, kada će se Savet bezbednosti ponovo sastati i odlučiti da li će biti realizovan.
Dan kasnije, 23. februara, 33-godišnji pravnik po imenu Lari DŽonson vratio se u svoju hotelsku sobu u Ajova Sitiju, gde je držao predavanja studentima koristeći iskustvo svog rada u pravnom odeljenju UN. Zatekla ga je poruka da odmah zove šefa, a šef je naredio da se smesta vrati, jer počinje rad na velikom projektu. Valjalo je napraviti plan o Međunarodnom sudu za ratne zločine, što se kaže, od A do Š. On je bio jedan od šestorice stručnjaka upravo formiranog tima koji treba da obavi taj posao.
DŽonson, jedan od članova pravne kancelarije UN, je bio dobar poznavalac međunarodnog prava. Studirao je na Harvardu, a sredinom 80-tih je postao član Međunarodne pravne komisije u Ženevi, što mu je dalo šansu da radi sa vrhunskim stručnjacima.
Američko-francuski tajmaut
Data je pauza. Amerikanci i Francuzi, koji su se u toj maloj sali došaptavali, sada su se sastali zvanično. I dogovorili se. Kad je konferencija nastavljena, iznesen je američko-francuski predlog: valja štedeti vreme, a to znači okončati debatu o planu. Savet može da ga prihvati ili odbije, ali nema vremana za govorancije i pregovore koji bi mogli da potraju mesecima. Neki od ambasadora za stolom su potvrdno klimali glavama.
DŽonson je sve članove tima upozorio da ih čeka izuzetno težak posao. Niko nije pokušao da učini nešto slično od kako su pobedničke savezničke snage posle Drugog svetskog rata uspostavile sudove za ratne zločine u Nirnbergu i Tokiju.
Kopanje po međunarodnim konvencijama i bezbrojnim zakonima, odnosno izbor normi upotrebljivih za njihove potrebe, nije bila jedina nevolja članova ovog tima. Pored toga, a to je bilo glavno, valjalo je predložiti da li će sud primenjivati anglo-saksonski sistema pravde ( koji je važio u Velikoj Britaniji i SAD) ili tzv. kontinentalni, koji je važio u ostalim zapadnoevropskim zemljama. Na kraju, odlučili su se za anglo-saksonski model iz jednog jednostavnog razloga, sasvim sebičnog i praktičnog: taj sistem su odlično poznavali i svima njima je bio bliži. Za utehu, zbog te sebičnosti i jednostranosti, međusobno su se pravdali da je to samo predlog, a ne nepromenljiva odluka i da Savet bezednosti uvek može da odluči drugačije. Ali su dobro znali da na tom nivou niko neće ni pomisliti da menja njihov izbor
Tim je pokušavao da pozajmi parčiće i delove raznih pravnih sistema širom sveta, a fundamentalne odluke su donošene svakodnevno. Lari DŽonson je kasnije priznao publicisti Krisu Stifenu:
– Tokom pravljenja nacrta pred nama je bilo na stotine raznih mogućnosti, od kojih je valjalo izabrati prave. Bili smo na velikoj muci i ponekad se događalo da odlučujemo bacanjem novčića. Odluku je bila – glava ili pismo.
Ne mali broj vrhunskih pravnika, direktno ili indirektno zainteresovanih za osnivanje suda verovao je da političari sprovode politiku koja je, moglo bi se reći, dobrano šizofrena. Treba ili čvrsto podupreti ideju o sudu za ratne zločine i sprovesti je dosledno ili diplomatskim putem pregovarati i postići mir. Odlučiti se između jednog i drugog puta. A političari su uporedo hteli i radili i jedno i drugo.
Cinici u Generalnoj skupštini UN su govorili da Medlin Olbrajt, zalaganjem za osnivanje suda, u stvari, želi da se odbrani od kritičara iz Evrope koji su negodovali što Amerika nije poslala trupe u Bosnu.
