Učesnici konferencije u Londonu, pored ostalih mera, prihvatili su predlog Nemačke o razmatranju ideje o stvaranju međunarodnog suda za ratne zločine.
Posle Londonske konferencije ideja o osnivanju suda za ratne zločine naglo je počela da dobija podršku s raznih strana. Već u septembru, nemački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel pozvao je UN da formiraju takav sud, a u oktobru, na inicijativu Francuske, Savet bezbednosti odlučio je da specijalna komisija stručnjaka ode u Bosnu i nađe dokaze o „grubom kršenju ženevskih konvencija“.
U međuvremenu je usledio događaj koji će ubrzati proces osnivanja suda za ratne zločine. Poznati borac za ljudska prava Eli Vizel, koji je preživeo strahote Aušvica, posetio je u decembru zloglasnu Manjaču, a onda otišao u Vašington da podnese izveštaj državnom sekretaru Lorensu Iglbergeru. Bivši ambasador u Beogradu, koji će voditi Stejt department još samo nekoliko nedelja, potpuno je prihvatio Vizelove informacije. Vizel mu je predočio dve činjenice: Prvo – užasi o kojima se osvedočio tokom posete logoru u Bosni, koji su novinski i TV izveštači uporedili s nacističkim koncentracionim logorima, nisu isti kao za vreme Hitlerovog holokausta za masovnu likvidaciju Jevreja. Drugo – to ne znači da se u logorima (bilo da su u njima Muslimani ili Srbi) ne događaju zverstva koje civilizovani svet mora da zaustavi. Vizelove ocene Iglberger je prihvatio i kasnije upotrebio kao svoj argument.
Smena u Beloj kući
Osnivanje međunarodnog krivičnog suda je, međutim, u kasnu jesen 1992. zastalo. Ali, ne toliko zbog toga što su jenjavale vojne akcije u Bosni, a s prvim snegom splasnulo i etničko čišćenje, već zato što je Amerika bila preokupirana predsedničkim izborima. Posle 12 godina vladavine republikanaca, u novembru 1992. Belu kuću je osvojio demokratski kandidat Bil Klinton. Prema Ustavu SAD, DŽordž Buš (stariji, otac sadašnjeg predsednika) vladaće još dva i po meseca i tek 20. januara 1993, kada se obavi inauguracija novog predsednika, ustupiće položaj nasledniku.
Tada je na scenu stupio činovnik za ratne zločine. Pokazalo se da to radno mesto nije bilo uzalud smišljeno. Nekoliko dana posle Vizelove posete Stejt departmentu, u kancelariji mlađanog činovnika DŽima O’Brajena, zaduženog „za ratne zločine“, do tada gotovo besposlenog na spratu ispod Iglbergerovog kabineta, zazvonio je telefon. Jedan od pomoćnika državnog sekretara rekao mu je da Iglberger putuje u Ženevu na konferenciju o ljudskim pravima koja se održava za dva dana i da želi da „izda vrlo važno saopštenje“: Amerika će stati iza ideje o osnivanju međunrodnog suda za ratne zločine kojim bi rukovodile Ujedinjene nacije.
O’Brajen je bio oduševljen jer se to potpuno podudaralo s njegovim željama.
Iglbergerov pomoćnik O’Brajenu je rekao da njihov šef namerava da u Ženevi javno saopšti imena glavnih krivaca koji bi bili izvedeni pred taj sud – bar desetorice „bosanskih bogova rata“, izazivača ratnih sukoba i odgovornih za grubo kršenje ženevskih konvencija.
O’Brajen ga je pitao:
„Odakle ste pribavili ta imena?“
„Dobićemo ih od Vas“ – odgovorio mu je ovaj.
Taj odgovor je zaprepastio O’Brajena. Nije imao pojma koga bi mogao da navede kao krivca za „grubo kršenje ljudskih prava“ i stavi na listu koju je tražio Iglberger za optužbu za ratne zločine. Kao činovnik nižeg ranga, on nije imao pristup obaveštajnim podacima, a kad je tražio takve informacije, ostajao je bez odgovora. Možda i zbog toga što američki obaveštajci nisu otkrili ništa posebno vredno i važno – usput će komentarisati Kris Stifen.
Očajan, O’Brajen je počeo da kopa po izveštajima o kršenju ljudskih prava i isečcima iz novina. Za ta dva dana, sastavio je listu imena na kojoj su između ostalog bili tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić i komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić.
