uvodni tekst Predraga Rakocevica, predsednika Saveta rasejanja Baden- Virtemberg, Nemacka, za knjigu „Opstanak srpstva“, iydavaca BEOGRADSKOG FORUMA ZA SVET RAVNOPRAVNIH
POSTOJANOST
Sabor matice i rasejanja osnovan avgusta 1999. godine, uprkos teškoćama i iskušenjima, održao se kao najširi, demokratski oblik susretanja, izržavanja solidarnosti i povezivanja srpskog naroda. Održana su četiri zasedanja Sabora (1999, 2000, 2003. i 2005.) i desetak sednica Saveta kao izvršnog organa Sabora, kao i sednica Upravnog i Nadzornog odbora Fonda rasejanja za maticu. Sa tih susreta kretale su inicijative prema institucijama matice od kojih je ne mali broj imao nacionalni i državni značaj. Neke od inicijativa su prihvatane, dok je veći deo ostao bez odgovora nadležnih. Ostvaren je zahtev za ustanovljenje ministarstva za rasejanje, priznato je biračko pravo građanima u rasejanju, pravo na dvojno državljanstvo. Međutim, ono što je, zakonom u načelu rešeno, u praksi ne funkcioniše kako život zahteva.
Formiranje Ministarstva za dijasporu je pozitivan korak, ali preovlađuje ocena da stavovi tog Ministarstva ne nailaze na odgovarajuću podršku drugih resora i institucija. Bez te podrške, pak, rezultati su nedovoljni, a poverenje rasejanja u institucije nisko. Učešće građana iz rasejanja na izborima (referendumu) je simbolično. Pripisivati to nezainteresovanosti birača bilo bi jednostavno, ali ne i istinito. Istina je u tome da država kasni sa stvaranjem uslova za ostvarivanje biračkog prava. Kasne upisi u biračke spiskove, informacije, vezivanje biračkih mesta za gustinu rasejanja. Ispada kao da je vlastima matice više stalo do izgleda nego do suštine. Ne uznemirava ih što veliki deo rasejanja ne veruje da je nekome u matici, stvarno, stalo do njihovog glasa.
Teško je, zaista, opravdati pometnju koju su državni organi stvorili oko regulisanja vojne obaveze obveznika u inostranstvu, nebrigu i nered u dopunskoj nastavi na srpskom jeziku, indolentnost prema investicionom potencijalu rasejanja. O posledicama neodgovornog i kratkovidog odnosa državnih organa prema zahtevu rasejanja da se Fondu rasejanja za maticu vrate sredstva oduzeta 2001. godine – da se i ne govori.
Sve aktivnosti Sabora matice i rasejanja i njegovih izvršnih tela u osmogodišnjem periodu za nama, odvijale su se na potpuno dobrovoljnoj osnovi i, blago rečeno, bez potpore, ili ohrabrenja od državnih organa. Povremeno, partokratizovane i feudalizovane državne strukture u matici su čak pokušavale i da blokiraju rad Saveta Sabora i organe upravljanja Fondom rasejanja za maticu, tretirajući ih politički nepodobnim i sumnjivim. Dominirao je dogmatski kriterijum da sve što je stvarano i funkcionisalo pre 2000. nije dobro i da svako ko je bilo šta radio za interese Srbije kao matice, pa čak i dobrotvori i humanitarci – nisu prihvatljivi. Šta više, da su kompromitovani. Novi, pogotovu bolji oblici povezivanja i koordinacije nisu građeni, ili nisu postavljeni da bi zaživeli, a ono što je stvarano sledom života i što se dokazalo delotvornim, odbacivano je dogmatskom osionošću birokrata. Neki samoproklamovani «čuvari demokratskih tekovina» ponašali su se tako kao da im više smetaju mostovi izgrađeni bez njihovog učešća, nego praznina i pometnja koje su sami stvarali sektašenjem, neradom, ili nepromišljenim novotarijama.
Jednu od takvih «novina» predstavljao je «Savet dijaspore» oktroisan odlukom Vlade SR Jugoslavije 2001. godine kao njeno savtodavno telo. Taj Savet rasejanje nije prihvatilo kao izraz svoje volje, kako zato što je sastavljen voljom birokratije, bez izbora, tako i zbog puke savetodavne uloge – bez samostalnog odlučivanja, bez statusa (pravnog lica). Kad je taj Savet pokušao da po nešto pomeri napred – i u njemu je bilo ljudi od znanja i ugleda – birokrate su ocenile da je suviše ambiciozan, pa je brzo bio odgurnut, zaboravljen upravo od onih koji su ga formirali. Njegove članove, ne samo da niko nije pozivao, već su ostali bez adresa u matici na koje bi mogli bar da se jave. Što zbog takvog odnosa, što zbog kratkog veka same SR Jugoslavije (kao i potonje Državne zajednice Srbija i Crna Gora), taj oblik međusobnog povezivanja matice i rasejanja nije uspeo da bilo šta postigne, niti da zaživi. Izgubljeno je vreme, napravljen prekid. Umesto da ojača, poverenje je oslabilo. Još jedan primer da je birokratiji koja se kameleonovski preobrazila u štit demokratije, bio preči privid nego suštinska briga o rasejanju.
«Odnos matice i rasejanja je nacionalno i državno, a ne stranačko i ideološko pitanje» – reagovali su na sektaški i usko stranački odnos učesnici sabora «Rasejanje 2003», održanog 29. novembra 2003. godine u Etnografskom muzeju u Beogradu.
Ovo je treća knjiga o aktivnostim Sabora matice i rasejanja i njegovih tela od 1999. do 2007 godine. Prva je bila posvećena Prvom (1999.), druga Drugom (2000.) , a ova Trećem (2003.) i četvrtom Saboru (2005.).
Knjiga koju čitalac ima u ruci prevazilazi značaj zbornika beseda izrečenih za govornicama Trećeg i četvrtog sabora. U to će se i sam uveriti čim pročita, na primer, besede Dr Miloja Ž. Milićevića, iz Berlina, jednog od dvojice kopredsednika Saveta Sabora i Predsednika Upravnog odbora Fonda rasejanja za maticu, ili besedu prof. Dr Dragana Nedeljkovića, naučnika visokih međunarodnih priznanja, ili kratku ali duboko misaonu poruku Njegovog Preosveštenstva Vladike Bačkog g. Irineja Bulovića.
Beseda Dr Milićevića je blistav primer patriotizma i osećanja solidarnosti srpskog intelektualca iz rasejanja sa sa maticom koja je na prekretnici bez jasnih orijentira o putu u budućnost. On joj se obraća pozivom da obnovi zadužbinarske fondove koji su postojali pre Drugog svetskog rata, da na istaknutom mestu u Beogradu podigne Srpski memorijal žrtvama za slobodu kakve imaju drugi narodi, da na Kosančićevom Vencu, na mestu na kome je do bombardovanja Beograda 1941. godine postojala Narodna biblioteka Srbije, podigne Srpski dom, instituciju susretanja matice i rasejanja, da podrži pripremanje Srboslova, kao kapitalnog dela za očuvanje i jačanje kulturnog, duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda. Saopštenje Prof. Dr Dragana Nedeljkovića daleko je značajnije od svake prigodne besede. Nadilazeći povod, trenutak i, nadasve, preovlađujuće ocene političke elite i pratećih «zvaničnih intelektualaca», Prof. Nedeljković, praktično predaje Saboru matice i rasejanja svoj moralni, intelektualni i politički testament čiji značaj svakim danom raste.
Važnu dimenziju ove knjige čini zahtev rasejanja upućen Vladi Srbije da se Fondu rasejanja za maticu vrate oduzeta sredstva namenjena razvoju i humanitarnoj pomoći ljudi u matici. Radi se o 3,5 miliona Euro i o 2,5 miliona dinara, što sa kamatama danas iznosi više od 5 miliona Euro. To je deo novca koji su ljudi u rasejanju sakupili, u gotovom, tokom 1999. i 2000. godine i namenili obnovi, razvoju i humanitarnoj pomoći. Nakon promena 2000. godine, taj novac su vlasti najpre blokirale na računima u Beogradskoj banci, a potom praktično oduzele. Vlada Srbije donela je 11. februara 2002. godine odluku da se novac vrati Fondu, odluka je objavljena u «Službenom glasniku RS», ali do danas nije izvršena. Uprava Fonda je činila ogromne napore da se nepravda otkloni i sredstva dogovorom vrate Fondu kako bi se koristila za dobro građana Srbije jer su za to namenjena. Uputila je veliki broj molbi, peticija, intervencija najvišim predstavnicima institucija Srbije. Najveći broj pismenih obraćanja ostao je bez ikakvih odgovora. Ipak, Ministarstvo za dijasporu je ocenilo da je zahtev Fonda pravno i moralno valjan i zvanično predložilo Vladi Srbije i njenom Predsedniku da se donese pozitivna odluka. Savet Sabora matice i rasejanja odaje posebno priznanje Odboru za odnose sa Srbima izvan Srbije Narodne skupštine Srbije koji je 5. oktobra 2005. godine jednoglasno odlučio da se zahtev Fonda reši pozitivno «jer bi se na ovaj način ugled Vlade Republike Srbije pred dijasporom značajno popravio, a započeti postupak regularno sproveo».
Sve mere i napori Uprave Fonda, mnogi javni pozivi građana iz rasejanja, pritisak medija, stav Ministarstva za dijasporu i odluka nadležnog odbora Narodne skupštine ostali su, do sada, bez rezultata. O čemu to govori čitaoci će sami prosuditi.
Ova knjiga predstavlja još jednu opomenu i apel Vladi Republike Srbije i njenom Predsedniku da ispoštuju i sprovedu sopstvenu odluku, da sredstva koja nisu državna već Fonda rasejanja za maticu, vrate Fondu. Pre svega, radi sebe i radi ciljeva za koje se javno zalažu. Ta sredstva nisu sakupljana za politiku i političare, već za građane. Zato ni jedna politika, ni jedan političar nemaju prava da ih oduzimaju, najmanje, da ih uskraćuju građanima kojima su namenjena. U suprotnom, knjiga će biti oporo svedočanstvo licemerja. I nebrige prema onima kojima je Srbija jedina stranka.
O svemu napred rečenom svedoče dokumenta koja su usvajana na zasedanjima Sabora matice i rasejanja, Saveta Sabora, ili organa upravljanja Fondom, kao i prepiska sa državnim institucijama. Posebno je dokumentovan i ilustrativan Izveštaj Ljiljane Skaramele Pantić, iz Švajcarske, predsednice Nadzornog odbora Fonda rasejanja za maticu. Deo te obimne dokumentacije sadržan je i u ovoj knjizi i čini celinu sa onim što je objavljeno u već pomenutoj knjizi «Mostovi rasejanje – matica».
Nezavisno od svega, ova knjiga će svakako dugo bitisati kao važan trag o vremenu, ljudima, njihovim motivima i postupcima.
Beograd, 5. januar 2007. godine
