POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (52) Šobić

Šobić

čitaocu Draganu Šobata smo pre tačno godinu dana odgovorili o poreklu njegovog prezimena, a sada mu odgovaramo na molbu da objasnimo korene prezimena Šobić. Pitao je i koliko su Šobići, kao i Šobote i Šobajići, bliski ili srodni s njegovim Šobatima koji slave Mitrovdan.
Šobići i Šobati odnosno Šoboti, bez obzira na slavu, nisu neposredno istog porekla. Šobići su nesumnjivo nastali od pretka koji se zvao Šobo, ali se danas ne može utvrditi da li je to njemu bio hipokoristik od prezimena Šobat/Šobot ili nadimak koji je dobio nezavisno od imena.
Tako su u Uncu, u zapadnoj Bosni, nastanjeni Šobići sa slavom Sveti Stevan i đurđevdan i za njih se pouzdano zna da su prezime dobili po pretku Šobi. Ima ih u selu Drvar i gradu istog imena gde postoji i Šobića groblje, što svedoči o tome da su bili veliki rod na ovim prostorima. Za njih izvor kaže da su od Trnjinića, kao i Rokvići i Miljevići koji su prezimena dobili po ženskim precima.
Inače, za familije Šobe, Šobaje i Šobote u Glamoču, koji slave Mitrovdan, kaže se da su starinci i da podsećaju na Mrnjavčeviće i Staru Srbiju. Ima ih u Uncu, Petrovcu i Grahovu. U Malim Cucama, u Crnoj Gori, postoji selo Trnjina sa Krugom koje su osnovali još Srbi Zećani Mijanovići u 17. veku. Oni su se odavde iselili, ali je ostala mesna crkva koja je bila i zaštitnik ovih familija, a posvećena je Sv. Nikoli.
Nije isključeno da su se upravo ovde uobličili spomenuti Trnjinići.

Pavlović

Iz Lucerna, u Švajcarskoj, g. Radenko Pavlović, koji piše kao stalni čitalac našeg lista “Vesti” i rubrike “Koreni”, traži da mu odgovorimo nešto o poreklu njegovog prezimena. Kaže da porodica Pavlović vodi poreklo iz sela Polokce, mesna kancelarija Vranovina kod Novog Pazara, u Srbiji, u podnožju planine Golije.
G. Radenko nam predočava podatke iz prošlosti porodice koje smatra relevantnim za njeno poreklo, između ostalog da su se 1804. godine, u podnožje planine Golije, doselili petorica braće iz Kulizinog sela, u Starom Vlahu – svaki u drugo selo. Jedna u Banjskoj, pod Golijom, drugi u Rajši Potok, pod Rogoznom, dvojica u selo Polazi, u Vranovini, a peti brat u Polokce. Ovaj poslednji, u Polokcu, zvao se Radosav i imao je sina Pavla po kome su 1918. godine svoje dotadašnje prezime Kulize, zamenili za Pavlović. Stara slava porodice je bila Sveti Mrata, ali sada – otkako čitalac pamti, njegova porodica slavi Aranđelovdan.
Nije sasvim jasno o kom poreklu naš čitalac želi da mu odgovorimo. Po svemu sudeći, ima u vidu starije poreklo Pavlovića, tj. Kulize, o kojima je upravo jedan Pavlović, Radoslav, napisao čitavu studiju. Uzgred, i mi smo ih spominjali u našim prilozima, pa g. Pavlović može da nam se javi ponovo za dodatne informacije, ali privatno – telefonom ili na imejl adresu.
Kulize su grupa srodnih porodica sa različitim prezimenima, među kojima je i Pavlović, čije poreklo ima isti koren, za šta nauka sve do sada za njega nije našla konačno objašnjenje. Prema nekim mišljenjima, Kulize su pripadnici najstarijeg srpskog plemstva, barem sudeći po slavi Svetom Mrati, to jest Martinu koji je, kao svetac, u hrišćanstvu kodifikovan još pre raskola 1054. godine. Budući da su ga prihvatili za svog zaštitnika doma (kod pravoslavaca) još pre 11. veka, moglo bi se zaključiti da su to bile plemićke porodice, a jednoj takvoj je pripadao i sam sv. Martin, u našem narodu iskrivljeno prozvan sv. Mrata. Reč je o porodicama koje su među prvima prihvatile hrišćanstvo.
Veliki deo porodica koje vode poreklo od Kuliza i danas slave tu slavu 24. novembra. Nekoliko vekova kasnije, posle crkvene intervencije kojom je Sv. Kralj Stefan Dečanski uveden u praznike upravo na ovaj dan, ili pak, njegovog dodavanja na datum slavljenja Sv. Mrate, druge porodice su uzele neke druge slave, ali samo iz ciklusa u narodnom kalendaru posvećenog stočarskim svecima, tj. zaštitnicima stoke i posla oko nje, u novembru i decembru – Mitrovdan, Aranđelovdan, đurđic, Nikoljdan.
Drugo objašnjenje je da su Kulize, zbog svojih antropoloških crta – karakterističnog svetlog tena, riđe kose, svetlih očiju i pega na licu ili crnih kosih očiju i kose, kao i visokih jagodica – koje se naizmenično, od generacije do generacije javljaju u jednoj te istoj porodici, zapravo potomci stranog etničkog elementa.
Naime, pretpostavlja se da su njihovi preci Sasi, Saksonci koje je kralj Milutin dovodio iz Erdelja da rade kao stručnjaci u srpskim rudnicima, a car Dušan neke angažovao i za svoju telesnu gardu i stalno naselio u srpskim zemljama. A s obzirom na njihovo lako posrbljavanje, sigurni smo da su mnogi od njih, zapravo, potekli od Lužičkih Srba.

Bencun

Gospodin Milenko Bencun, rođen u Zenici 1962, javlja se iz čikaga. NJegov otac je iz sela Raspotočje, kod Zenice, koje im je i poslednja adresa pre iseljavanja zbog ratnih zbivanja 1995. godine. Od tada prikuplja podatke o svom poreklu, da ih sačuva za svoje potomke.
Prema njegovim saznanjima, Bencuni su poreklom od Mostara, od dva brata koji su se naselili na šire područje Zenice uključujući Kakanj.
Dalji predak g. Milenka imao je tri sina, prvi – Aćim, njegov čukundeda. Postoji i pretpostavka da Bencuni vode poreklo od Kupresa i da “tamo postoje čitave knjige o njima”. Slava je Sv. Simeon Bogoprimac, 16. februara.
čitalac je zaista korektno izložio sve podatke koje je znao, ali mi bismo s njima jedino mogli da započnemo skicu rodoslovnog stabla, dok bi da stignemo do korena bilo potrebno mnogo arheografskog iskopavanja.
Među srpskim prezimenima u Bosni s kraja 19. veka đ. Janjatović je porodice Bencun, sa navedenom slavom zabeležio u parohiji Busovača, kod Travnika, Bencune sa slavom Mitrovdan u Busovači i parohiji Ravno, kod Bugojna, kao i Bencunović u parohiji Zenica i druga prezimena nesporno istog korena sa trećom slavom, Jovanjdan – Bencuze, u parohiji Živinice, sada Mrkonjić Grad, i Benco, u parohijama Vukovsko i Bugojno.
U Hercegovini i Crnoj Gori, kao i u srpskim oblastima na desnoj obali Drine, raspoloživa literaturi ne pominje porodice sa ovim prezimenima.
Pravu zagonetku postavljaju istraživanjima nekoliko decenija kasnije jer ih u Bosni više nigde nema, dok ih u krajevima na levoj obali Une, u Dalmaciji, Primorju, Ravnim Kotarima, područjima ranije Vojne Granice i drugim delovima današnje Hrvatske ima u velikom broju i sa još više varijanata.
R. Grujić je u dva sela na prostoru nekadašnje ličko-krbavske županije našao Benčića, čije je prezime moglo nastati ili od Bencun ili od Benco.
M. Radeka u “Karlovačkom vladičanstvu” (Lika i okolna manja područja), kao srpsko-pravoslavnu ima zabeleženu samo familiju Benak, sa slavom đurđevdan.
Ostaje i enigma porekla ovog prezimena jer na osnovu čega je moglo nastati ima previše pretpostavki. Ako se familija ovakvog ili sličnog prezimena razvila i ustalila kod nas, u srednjoj Bosni, mogli su biti i katolici i pravoslavni i – bosanski krstjani. Prva mogućnost nam se čini najverovatnijom jer je upravo u ovim krajevima bilo uporište ekspoziture zapadne crkve, s tim što su neke porodice napustile katoličanstvo koje u narodu zaista nije bilo omiljeno, pa se jedne i zadržale u pravoslavlju do današnjeg dana, a druge, što je bio nesporno daleko masovniji proces, prešle (odnosno vratile se) u katoličanstvo.
Sudeći po onim malobrojnim koje je zabeležio M. Radeka, imamo razloga da verujemo da su – osim Benca i Bencuna, koji su, možda kao i porodica našeg čitaoca, uspeli da ostanu pravoslavni – sve druge prethodno navedene, katoličke vere i, od novijeg vremena, dakako, Hrvati.

Simonović

Iz Minhena nam piše g. Jovan Stojadinović s pitanjem o poreklu svoje babe iz Turn-Severina, rođene Srpkinje, 1903. godine, Angeline Simonović. NJen otac se zvao Nikola, po zanimanju papudžija, a majka Gordana.
Mnogo se srpskih porodica iz današnje istočne i severoistočne Srbije, u teškim vremenima od 15. do 17. veka, naselilo preko Dunava, u tzv. temišvarskom Banatu, a onda se veliki broj, u povratnim seobama, vratio u stari kraj ili selio dalje. Ipak, ne malo porodica je ostalo na levoj obali Dunava, kao što je bio slučaj sa Simonovićima.
Uporedo sa tim iseljavanjem, teklo je i naseljavanje istočne Srbije, posebno oblasti Ključa, u koju je tokom 16. i 17. veka stizalo uglavnom srpsko stanovništvo sa Kosova i iz Crne Gore. Tako nailazimo i na Simonoviće na desnoj obali Dunava, u Klenovcu, koji su se ovde naselili u 19. veku zajedno sa još nekoliko desetina srodnih porodica sa različitim prezimenima. Svi slave Sv. Srđa i poreklom su iz Crne Gore.
U selu Dubočani, na padinama Deli-Jovana, zabeleženi su Simonovići, sa vlaškim prezimenomo Fajdonji, koji su odavde prebegli pre tri veka u Bulgariju pa se potom vratili. Ovom velikom i razgranatom povlašenom rodu pripadaju i srodni Vasiljevići, Paunovići, Mitrovići, Ilići, Prvulovići Novakovići, čolakovi i drugi, oko 30 domaćinstava. Svi slave Dmitrovdan jer su se – prema predanju – naselili od Mitrovice, nekad Dmitrovice, na Kosovu. Rodonačelnik se zvao Jovan Fajda i po njemu su se prozvali Fajdonji ili Fajdini.
U negotinskom selu Vidrovcu su Simonovići od šire familije Jaglikića koji slave đurđevdan i takođe su prema predanju doseljeni “od Kosova”, “odmah posle bitke sa Turcima”. U mestu Brza Palanka zabeleženi su Simonovići, doseljenici iz Borovca u Bugarskoj oko 1872. godine. Slava im je Aranđelovdan.
Mogli bismo da zaključimo da su Simonovići za koje se interesuje naš čitalac najstarijim poreklom sa Kosova, mada ni njihovo crnogorsko poreklo koje smo naveli kao prvu varijantu – nije u koliziji sa ovom konstatacijom.
Naime, Simonovići u crnogorskom plemenu Bjelopavlići su “pridodata” familija jer potiču od najstarijeg dela srpskog stanovništva, plemena Lužani. Dolaskom Bijelog Pavla i njegovih potomaka iz Metohije bili su sasvim istrebljeni, a preostali su se priključili Bjelopavlićima. I danas ih ima u bjelopavlićkom plemenu, u selima Slatini i Kosovu Lugu. Staro prezime im je bilo Kusarovići, a slavili su Sv. Simona, po kome su se kasnije i prozvali Simonovići. Nisu uzeli zajedničku slavu Bjelopavlića, Sv. Petku već, zbog velikog junaštva koje su pokazali u borbama s Turcima, uzmu za slavu Sv. Srđa.

Mrvoš

Preko g. Zorana Vicelarevića, koji nam pomaže upućujući zainteresovane da se jave “Vestima”, obraća nam se gospođa LJiljana Mrvoš, iz Negotina, s pitanjem o poreklu svog prezimena. Rođena je u Pećincima, a njen otac Miloš u Ogulinu 1928. godine. Ne seća se da li je i koju je slavu slavio njen otac, ali se seća da je deda đuro slavio Sv. Nikolu.
Mrvoši su u “Karlovačkom vladičanstvu”, zabeleženi u Hrvatskoj kao pravoslavni Srbi sa dve slave – đurđevdan i Nikoljdan. Kako nemamo dovoljno verodostojnih monografija Cvijićevog tipa istraživanja porekla porodica, morali smo da se poslužimo hrvatskim nepotpunim izvorima kako bismo pronašli barem neko zrnce verodostojnog podatka.
U “Leksiku prezimena SR Hrvatske” Mrvoše smo pronašli u opštinama Garešnica, Delnice, Zagreb, Karlovac, Kutina, Križevci, Ogulin, Osijek i Split. Najbrojniji su u Ogulinu i okolini – u mestima Brezova Poljana, Gomirje i LJubošina, kao i u Delnicama i okolnim mestima – Vučinići, Mrkopalj, Srpske Moravice, Tuk Vojnii Tuk Mrkopaljski.
Dalja starina Mrvoša je, najverovatnije, Boka, a još dalja – Pješivci, a u njima Papraćani i potomci Potolića, kasnije odseljeni u Nikšić. Odatle se jedan deo iselio u Kolašin, pa u Srbiju, dok je drugi deo, preko Nikšića, odseljen u Sutorinu, kod Herceg Novog i dalje, uz obalu Jadrana, na sever, do Gorskog Kotara i Ogulina.
Prezime bi moglo biti patronimičkog tipa, od imena pretka Mrvoš, mada ga M. Grković nije zabeležila. Ali, ako smo imali imena Kanjoš, Radoš, NJegoš i slična, onda nema razloga da se i ovakvo nije smislilo, pogotovo što postoji i prezime Mrvić, koje je moglo nastati od nadimka Mrva, a ono, kao prilog, znači i malo.

Ako i Vi zelite da saznate svoje poreklo pokusajte ovde

www.trazimo.info