Jovo Begović (54), Srbin rodom iz Petrinje u Republici Hrvatskoj, od petka je ponovo slobodan. čoveka kojem su hrvatske vlasti na pleća natovarili teške optužbe za ratne zločine protiv civilnog stanovništva i u odsustvu osudile na čak 20 godina robije, nemačke vlasti su nakon 40 dana pritvora pustile na slobodu.
Svega nekoliko sati nakon što su se za njim zatvorila teška metalna vrata zatvora u Vajterštatu, reporteri „Vesti“ posetili su ga u njegovom stanu u Drajajhu kod Frankfurta, istom onom iz kojeg su ga službenici nemačkog Interpola odveli 18. aprila ove godine.
– Vaš list je bio uz mene kada mi je bilo najteže u životu, a to je nešto što se ne zaboravlja – dočekuje nas Jovo na vratima svog stana.
Nešto je mršaviji nego na fotografijama koje smo ranije imali prilike da vidimo.
Spaslo ga kašnjenje?
Šta je bilo presudno da ga puste na slobodu Jovo još sa sigurnošću ne zna. Za sada može samo da se nagađa – a to pretpostavlja i generalni konzul SCG u Frankfurtu Rajko Kolarov, da hrvatske vlasti nisu ispoštovale zakonski rok da u roku od 40 dana nakon pritvaranja osumnjičenog po međunarodnoj poternici, nemačkom tužilaštvu u Frankfurtu dostave dokaze za ono što su tvrdile u poternici. O tome će se više znati i narednih dana, kada Jovo Begović stupi u kontakt sa svojim advokatom.
– Hrane je u zatvoru bilo dosta, ali lošeg kvaliteta. Nije to hotel. Ma, kada se nevin čovek nađe sa druge strane brave – izgubi apetit – priča nam Jovo. – Ni sam nisam znao šta se to desilo. Nešto iza podneva došao je zatvorski čuvar i pozdravio me rečima: „Jovo, imam za vas jednu vest“. Mislio sam, hoće da mi kaže da sam dobio novog cimera, pošto je nekoliko sati pre toga iz ćelije stvari pokupio jedan Slovak sa kojim sam se se baš lepo družio i sprijateljio. Kada mi je on, međutim, rekao „spremite se, idete kući“, mislio sam da ću se onesvestiti od uzbuđenja.
Begović kaže da ni do danas nije do kraja pročitao optužnicu i presudu koju su protiv njega izrekle vlasti u Hrvatskoj.
– Među dokumentima sam, međutim, video ime svedoka Josipa Talaje, jedinog koji pominje moje ime. I bilo mi je mnogo teško. Valjao sam tom čoveku kao brat. Ja njega hlebom, a on mene kamenom. Bukvalno tako – jada se Begović i zagnjuruje lice u šake.
Jovo Begović je, kao i mnogi Petrinjci, pre poslednjeg rata radio u „Gavriloviću“ kao mašinac i od tadašnjeg rukovodstva čuvene fabrike suhomesnatih proizvoda dobijao samo pohvale za svoj rad.
Kuća srušena do temelja
– Bio sam prvi Srbin u Petrinji kojem su hrvatski ekstremisti minirali i srušili kuću do temelja. Nakon eksplozije uspravan je ostao samo jedan zid. Verovatno je na to uticala i činjenica da je moj sin Milan u to vreme bio pitomac JNA, a i danas je vezan profesionalnim ugovorom za vojsku SCG.
– Negde u sedmom ili osmom mesecu 1991. godine dobio sam poziv da se javim u Sisak tadašnjem gradonačelniku đuri Brodarcu. Poznavao sam ga odranije i bez mnogo razmišljanja otišao na taj sastanak. Tamo me je umesto njega dočekao meni do tada nepoznat čovek, kasnije sam saznao da je to bio njegov zamenik, neki Milanković. Rekao mi je da „računaju na mene“, samo treba da obavim jednu sitnicu – da odem do gradske katedrale i izvadim potvrdu da sam Hrvat pravoslavne veroispovesti. Tražio sam da o tome razmislim nekoliko dana i on se sa tim složio – vraća se u prošlost Begović.
Vratio se u Petrinju i odmah zatražio godišnji odmor.
– Direktor se složio, samo me je zamolio da ostanem do kraja te sedmice, jer smo upravo isporučivali šunku za američku vojsku. Složio sam se i radio naredna tri dana i noći bukvalno bez prestanka. Zatim sam otišao na godišnji odmor.
Ubrzo nakon toga na kućnu adresu dobio je obaveštenje o trenutnom otkazu – bez reči objašnjenja.
Nije prošlo mnogo, a Jovi je stigao poziv za mobilizaciju u JNA.
– Bilo je to haotično vreme, mnogi vojnici su uzimali slobodan vikend i više se nisu vraćali u kasarnu, a isto su činile i mnoge starešine, pripadnici drugih nacija. Mom odeljenju je za komandanta dodeljen taj Josip Talaja, zastavnik prve klase pred penzijom, inače Hrvat po nacionalnosti. Obučavao nas je da rukujemo minobacačima, imali smo dva komada, iz kojih, tvrdim vam, nijedna granata nikada nije ispaljena na Petrinju. A i da jeste, to je mogao, u to vreme, da naredi samo on – čovek koji nam je bio komandir odeljenja – vajka se Begović.
Hvala ti, Jadranko
– Kažu da se najčvršća prijateljstva sklapaju u vojsci i na robiji. To, čini mi se, važi i za mene. Mnogo mi je u zatvoru pomogao jedan Hrvat, Jadranko se zove. S obzirom na moje skromno znanje nemačkog, često mi se našao kao prevodilac i pomogao mi da se lakše izborim sa nevoljama koje su me zadesile u zatvoru i komuniciranja sa čuvarima. Zahvaljujući njemu zadobio sam i simpatije nekih od njih. To mu sigurno do kraja života neću zaboraviti.
Zato mu danas nije jasno kako u nekoliko verzija optužnice koje su mu do sada predočene može da piše da je on, Jovo Begović, bio „komandant nekih specijalnih jedinica“, ili „komandir koji je iz svih oružja kojim je raspolagala bivša JNA gađao civile u Petrinji“.
– I kada me je nemački sudija, prilikom ispitavanja u Darmštatu, pitao da li je tačno to što piše u optužnici rekao sam da je tu od podataka istinito jedino moje ime i godina rođenja. Sve drugo bila je čista laž.
U vreme kada je početkom septembra 1991. godine situacija u Petrinji pretila eksplozijom, Josip Talaja dobio je pismo svoje braće iz Imotskog u kojem su mu pretili da će mu, ukoliko ne skine uniformu JNA i ne napusti garnizon, ubiti ženu i kćerku.
– Bukvalno mi je plakao na ramenu i molio za pomoć. Tešio sam ga, donosio mu hranu i terao da jede, a sa druge strane radio na njegovom slučaju. Uspeo sam da mu preko jednog pukovnika koji je bio moj lični prijatelj izdejstvujem godišnji odmor i tri plate i on je u oktobru iste godine, kao civil, napustio garnizon, da se u njega više nikada ne vrati – kaže Begović.
On sada pretpostavlja da je Talaja, verovatno da spase vlastitu kožu, jer se predugo zadržao u „četničkoj JNA“ – kako je hrvatska vlast jedino i nazivala vojsku nekadašnje zajedničke države – lažno svedočio i natovario mu na leđa odgovornost za bombardovanje civila u Petrinji.
