Nepoznatoj, ma gde ona bila

HOLOGRAM

PLES BUDUeNOSTI
Nepoznatoj, ma gde ona bila.
Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izađimo iz te prosečnosti, budimo nadprosečni… spojimo se. Izrađajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize. Ovo blago što ga nagomilasmo, možda neee satrunuti, ali nas neee ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novčie, svaki dragi kamenčie… sve ee to obezvrediti samo sebe čim se dočepa grabljivih ruku. Ništa od toga neee za nama u zemlju, verujte mi. Jedino deca, unuci, praunuci… oni ee nam se kad-tad pridružiti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U našem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i večni spokoj. Nisu zalud naši slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitačici, ali nije to tô. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili. Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih međupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, šaranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ee možda ražati gorke plodove – ali ee rađati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obožavaju. Nema tog zlatnika koji nije obložen krvlju, ne znam čemu se klanjamo? Spustimo se na nivo životinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje. Ako vee moraju da nas čerupaju besne guzice, neka to bude meso našeg mesa, krv naše krvi. Ako to što pričaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije može da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmičke slasti, ne mora da bude ni tako loš. Te iste potomke stvoriee neko drugi – svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji – a onda ee nam biti žao. Izbegnimo sramotu nerađanja, izrodimo nešto. Kad vee nismo rođeni za velike misli i velika dela, učinimo bar veliki greh – spojimo se! Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: “Pa, eto… zakopavam tuđe gluposti”. Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne tražim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne tražim da vodimo ljubav, danas se iza te reči skrivaju najveea zlodela; ne tražim da kueimo ili stvaramo materijalna dobra, ne tražim ništa za sebe. Ne morate mi reei ni jednu lepu reč, ne morate me voleti, ne morate živeti sa mnom. Treba samo da se nađemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. čovek živi onoliko koliko mu je kletva dugačka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od dužine života. Ostanimo neznanci, doživotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali – srodimo se. Bar za tren. I u očima zlikovca i mrzitelja naših imćemo veeu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga baš mi sačinili. Vi i ja, gospo draga. Možete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje eete izmisliti, samo da me odbijete. Pustieu vas da pričate, da potrošite prazne reči, da se ugušite u njima, i kad više ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili “normalnog” opravdanja, zaigrćemo ples – ples buduenosti.

ODGOVOR
Njemu, ma kako se zvao.
Poštovani gospodine! Malo je danas ljudi koji ee tek tako reei: “Spojimo se”. A vi ste to, dragi moj nepoznati, napisali tako lako, tako promueurno, nadahnuto i smišljeno, da mogu samo da vam pozavidim. Niste ni svesni koliko dugo sam iščekivala baš takav poziv. Zovete me na “ples buduenosti”? Pa, zaigrajmo ga, što da ne? Ja ionako neeu umreti ni kao svetica ni kao devica, pa kad je vee tako, neka to bude “na nivou”. Znam da na svakom normalnom plesu dame biraju. Ovaj put vi ste izabrali mene, i neka tako ostane. Ima tu nečeg uzvišenog, i sreena sam što je baš tako ispalo. Ovaj ples je ionako drugačiji od svih ostalih. Dripci i ulizice me ne zanimaju, doktori i inženjeri teže samo za prolaznom avanturom, i sve ee učiniti da dokažu da dete nije njihovo, sebični profiteri ee me pretvoriti u svoju robinju ili sluškinju, barabe ee težiti da me se otarase kad im više ne budem bila potrebna, lopovi ee me prodati za male pare… Jedino mi vi delujete iskreno, časno i otmeno, pogotovo posle onog neobičnog pisma koje ste mi uputili, a koje mi nikako ne izlazi iz glave. Ono što ispadne iz te “svesne nepromišljenosti” ne može naškoditi ni meni ni vama. Naprotiv. Kažete, da se spustimo na nivo životinje? Ne dolazi u obzir. Ili eemo se spojiti “da se pamti”, da ostane zapisano negde u kori mozga, ili se neeemo ni dodirivati. Zar da jedan tako veličanstveni trenutak pretvorimo u puko sladostrašee, koje ima za cilj jedino da nas ovekoveči u potomku kojeg eemo izroditi? Zar stvarno mislite da eemo posle toga ostati neznanci, i da u svemu tome neee biti ni trunke ljubavi? Može li se zemlja posejati samo tako što ee se u nju baciti seme, pa šta ispadne? Varate se, dragi moj. Ili možda hoeete da stavimo maske na glavu kao u srednjem veku, u oči da se ne pogledamo? Ili, pak, da se nađemo u mrklom mraku, kad se samo aveti i zveri ljube, a buduee dete da cepamo na dve polovine – “moju” i “tvoju”? Za njega eemo uvek biti dve sebične jedinke, koje su umislile da se život može produžavati tek tako – bez razloga i potrebe. Kad bi tako moglo, bila bi dovoljna jedna saksija i kesica semena. Ko zna – možda eemo tako dobiti unuke i praunuke, ali za sada… Bojim se, zaturiee nam se trag. U svakom slučaju, neku žrtvu moramo podneti. Rizikujmo da se zaljubimo, ma kako vam to patetično izgledalo, pa baš ako ne ide… (Svet je pun neuspelih ljubavi, zar ne?) Počupajmo se za kose, potucimo se, neka bude krvavih tragova noktiju po golom telu, i to je za ljude. Učinimo bilo šta, ali… spojimo se! Uživam dok vam pišem ovo pismo, sa potvrdnim odgovorom. Uživajmo u blagodeti koja nam se nudi, uživajmo u svakom sekundu onoga što nam pruža moguenost produžetka nas samih, uživajmo u lepoti stvaranja, jer nema veee tajne od tajne života, uživajmo u šaputanju dokonih i zlih, kojih uvek ima i koji ee nam zavideti u svakom slučaju, spojili se mi ili ne. Tek – uživajmo. čekam vas!

PLES SADAŠNJOSTI
Opet njoj, ko god da je.
Madam! Ne znam kako drugačije da vas oslovim. Ja sam ono pismo uputio tek onako, kao da ga bacam u vetar. Nisam ga čak ni adresovao, ni marku nisam zalepio, a ne seeam se tačno da li sam ga ubacio u poštansko sanduče ili u kontejner. Sve mi se čini da sam ga bacio kroz prozor, ni to se tačno ne seeam. Zaista ne znam kako je ono palo u vaše časne i plemenite ruke. Verujte, strahovito sam iznenađen i vee danima ne mogu da dođem sebi. Što se samog pisma tiče, napisao sam ga jedne olujne i teške noei, kad mi se na grudi spustila strašna neman, crpeei iz mene poslednji dašak vazduha, a sve u dubokom uverenju da pišem pesmu. Pesmu koju niko nikada neee pročitati, jer je ona tog trenutka bila vapaj i krik moje napćene duše. Odmah da vam kažem, ne vredi da me čekate. Ako je moje prvo pismo bilo “ples buduenosti”, ispunjeno maštom očajnika i bezumnika, onda je ovo “ples sadašnjosti”, ispunjeno dubokim kajanjem čoveka koji se gorko poigrao vašim plemenitim srcem. Sve što sam u tom pismu rekao bila je samo pesnička metafora, u ovom sledi gorka istina. Mom telu nije dato da bude nastavljeno u vremenu i prostoru, njemu je suđeno da satrune bez imena i porekla, i tako mora da bude. Ja sam teški bolesnik, kičma mi je delimično otkazala, od pojasa naniže nema me, ne postojim. Kao što vidite od spajanja, koje sam u tom pismu tako plastično opisao, nema ništa. Moja duša nije samo napćena, vee i izopačena, pa mi, s vremena na vreme, dođu bludne misli, ispunjene razvratom i nemoralom. Da vam ne pričam kakvi su mi tek snovi. Tuga božija. Nešto od toga pokušao sam da zapišem i da prosledim u ništavilo. Pomislio sam da ee mi tada biti bar malo lakše, i da eu se koliko-toliko smiriti. A evo šta je ispalo. Iz tog ništavila izronio je vaš svetli lik – lik kojeg još nisam video, ali koji ee me sigurno prokleti zbog ove gnusne prevare. Nema mi spasa. Iz jednog bunila upao sam u drugo. Ako ikako možete – oprostite! Oprostite trulom panju, davno isečenom i bačenom na đubrište da ga izjedu crvi i gusenice. Ni za ovo pismo ne znam kako eu ga poslati, ni da li ee dopreti do vas, ali vee vidim vaše ljupko lice kako ga se gnuša, i požudne usne kako pljuju po njemu, i vidim kako ga s gađenjem bacate, proklinjuei vee prokletog. S pravom se ljutite, draga moja. Neizmerno mi je žao što je sve ispalo baš ovako, i što se jedan prozni rad, pun gadosti i svinjarija, pretvorio u noenu moru samog autora. Vi eete ovo, nadam se, zaboraviti za pet minuta – za mene agonija tek počinje. Ništa bolje nisam ni zaslužio. Neka ovo bude poslednje što sam napisao, proklinjem dan kada sam naučio da pišem. Smrkava se. Ne znam da li je pala noe ili mi se oči same sklapaju. Sad je svejedno. Zbogom, zauvek!

ODGOVOR
Opet njemu, ma gde se nalazio.
Pa to je strašno, moj gospodine! Vaše drugo pismo sam zatekla jutros rano na mom prozoru, i ne mogu čudom da se načudim kako se ono tamo našlo. Ni moja pisma vama nisu adresovana, a kao što vidite, stižu redovno. Pročitala sam ga i zapanjila se koliko je gorčine u njemu. Znam da istina najviše boli, znam da vam je teško, ali… Zar ste baš morali da budete toliko surovi i prema sebi i prema meni? Zar ste morali da razbijete viziju, koju smo tako lepo započeli? Da, moj gospodine, vi ste bolesni. Šta tek reei za moju bolest? Ja sam neplodna, i kao što vidite, ne razlikujem se od onog trulog panja iz vašeg prethodnog pisma. čemu grane koje ne rađaju? Jedino za potpalu. Ni vajar ni slikar ne mogu više oploditi neoplodivo. Dve božije kreacije, nespretno sklesane, bačene u Kosmos, još nespretnije plove u susret jedna drugoj. Vi ste mi, dragi moj, za trenutak, pomutili svest vašim prvim pismom. Učinilo mi se da sam svemoena, da sam nebeska carica, i šta je ispalo? Drugim pismom ste me tresnuli o ledinu, da mi se još vrti u glavi. Govorite o nekakvom razvratu, bludu i nemoralu? O grešnim snovima? Možete li bar da naslutite šta ja sanjam? Ne možete? Plač deteta, dragi moj, plač deteta i dojke ispunjene mlekom. Jutrima se vee budim znojava i krvava od sopstvenih noktiju. Ponekad mi se čini da, u snu, samu sebe grizem za stomak. Kome se sve nisam davala u tim snovima. I suva cepanica više vredi od mene, od nje se može nešto isklesati, ili bar založiti vatra pa skuvati kafa. Halapljive, balave čeljusti, nezasiti pokvarenjaci, vrte se oko mene, hoee da me imaju, a ja izigravam časnu sestru, neeu da sam laka ženska, hoeu da sam fina dama, neeu da bežim, hoeu da se borim… čas neeu, čas hoeu, a najradije bih da neeu ono što hoeu i da hoeu ono što neeu. Kad sam primila vaše prvo pismo, čvrsto sam želela da se dam neznancu, nekom ko me iskreno želi, a kasnije da mu objasnim da je sve bilo uzalud, i da od svega toga neee biti ništa. Kad malo bolje razmislim, ja vam se i sada dajem. Prosipam svoje oduzeto telo pred vaše oduzete noge, pa neka se đavoli slade, kad vee ne možemo da ih oteramo od sebe. Odavno se nisam oseeala ovoliko razgolieena. Najzad neko, pomislila sam, i bila sam spremna da vam prepustim svu svoju golotinju, pa radite s njom šta god hoeete. Sve na svetu bih dala da ste me lagali i u drugom pismu, da još neki dan proživim u nedohvatnoj lepoti. A kako ste čarobno izrekli ono: “Spojimo se”. Doduše, bilo je napisano na papiru, ali ja sam tu reč čula jasno, ona se odbijala o zidove moj usamljene sobe – sobe tamnice. Kažem “usamljene”, jer u njoj osim mog bezvrednog tela ničeg vrednijeg nema. Sada smo i vi i ja, moj gospodine, dva ispaljena hica, i ne preostaje nam ništa drugo nego da sačekamo mesto gde eemo pasti. Ako da bog da padnemo jedno pored drugog, da se bar vidimo pre poslednjeg bljeska u očima. Pisma su nam bez adrese. Ako navedemo te podatke postćemo samo obična statistika, a to u ovom trenutku ne želimo ni vi ni ja. Neka za sada ostane ovako, ne kvarimo misao koja nas još jedino drži da ne potonemo. Zbogom, gospodine! Ali ne zauvek, vee samo do novog pisma. Znam da neeete izdrđati da ga ne napišete, a ja s nestrpljenjem očekujem da ga pročitam. Vidim da ga vee pišete, samo nastavite.

PLES PROŠLOSTI
Njoj, sve poznatijoj.
Sad više ne znam kako da vas oslovim. Da vam uputim onaj uzvišeni, gospodski izraz “Vaša Svetlosti”? Oseeam, glupo je. Šta je uzvišeno, a šta gospodski u svemu ovome? Vi ste moja svetlost u ovom trenutku (samo moja i ničija više, tešim se u sebi), pa bi najpoštenije bilo da započnem sa: “Svetlosti Moja”! To je vee previše patetično, a patetika može samo da nas dokrajči. Rekao sam da više neeu pisati, a vi ste znali da hoeu. Naravno da hoeu! Ja vas više i ne smatram za stvarnost, vee za fikciju, obmanu, iluziju… ili možda za neki zračak svetla zalutao iz nekih drugih dimenzija. Mada sve više verujem da ste vi produkt mog izopačenog uma, vi ste moja duhovna masturbacija. (Naslađujem se smišljajuei oblik vašeg lica, tela, crte karaktera… Biee da je to. Kakva svetlost i kakvi bakrači? Postao sam prokleti drkadžija, kome ništa nije sveto. U mom slučaju i to je napredak. Kad je vee tako, predajem se. Ionako nemam šta da izgubim. Odbauljajmo još ovu deonicu, gde god da stignemo, neko ee nas vee dočekati. Niko nije ostao sam, ni “tamo”, ni “ovamo”. Tešim se, nći ee se dobra duša i za mene, treba je samo dozvati. Uhvatio sam sebe kako obrćam pažnju na ljupka ženska lica, zamišljam ih gole, neke mi se sviđaju, neke ne. I kad sam sâm, osvreem se, da li me neko posmatra. Toga ranije nije bilo u mom ograničenom svetu, pa sam pomalo stidljiv. Nema sumnje, i to je napredak. Ludim ili ozdravljujem? I jedno i drugo čini me sreenim, samo da ne ostane ovako. Razbijam monotoniju perverzijama, koliko je to moguee za jednog polučoveka. Kad rekoh “polučoveka”, pade mi na pamet čudna misao. Moje telo je podeljeno na gornju i donju polovinu, vaše na spoljnu i unutrašnju. Od naša dva polovična tela ne može se sastaviti jedno celo. Kakva ironija! Oprostite ako vas ovo vređa, sve teže mogu da razlučim šta je ispravno, a šta ne. Moje prvo pismo bilo je “ples buduenosti”, drugo “ples sadašnjosti”, ovo bi lako moglo da bude “ples prošlosti”, pa da zatvorim krug. Taj krug nikada neee biti zatvoren. Jednostavno zato što sam ja čovek bez prošlosti. čega da se priseeam? Šta da prepričavam? I kome? Vama, draga moja, vama – koju još nisam video. Da budem iskren, pomalo se plašim našeg prvog susreta. Dobro ste ono rekli prošli put, neka ne bude nikakvog upoznavanja između nas, nek’ se ne zna ni ko smo, ni odakle smo. Ne kvarimo misao, ne kvarimo čaroliju, pustimo pokvarenoj mašti da nas vodi. Još nas samo ta pokvarena mašta drži na površini, ako samo pokušamo da je izlečimo, potonueemo. Kad je telo bolesno, zašto da duša pati zbog čistote. Iskvarimo je, biee joj lakše. Uostalom, da je život lak, zar bi bilo ovoliko mrtvih? Veština rađanja opisana je u hiljadama knjiga, veština umiranja ostavljena je svakome od nas. Vi ste mi, gospođo, verovali ili ne, ulili volju za životom. Dok vam pišem, tako silno želim da živim. Kad završim, živim za odgovor. Ovu veštinu življenja još niko nije opisao. Smislili smo, znači, nešto novo. Vredi živeti, makar četvoronoške. Sve ovo trebalo je da ispadne pesma, a ispala je jedna velika svinjarija. Ne usuđujem se više da pišem pesme. Zbogom, gospođo!

ODGOVOR
Njemu, koga ipak volim.
Ljubljeni moj! (Ja se ni jednog trenutka nisam kolebala kako da vas oslovim). Našla sam vaše treee pismo ispod kreveta dok sam usisavala spavću sobu. Odmah sam znala od koga je. Ne zanima me više kako je stiglo, važno je samo da je u mojim rukama. Govorite mi o nekakvoj pokvarenoj mašti? A tek o čistoti duše? Ako tako nastavite prestću da se dopisujem sa vama. Zar u ovom prljavom svetu samo nas dvoje da mu dižemo prosek? Vi ste zatvoreni u sobi, ja sam izložena podrugljivim pogledima, verujte, ponekad bih se menjala sa vama. Juče sam pred ogledalom odigrala striptiz, samo za vas. Da, da, dragi moj! Plesala sam ceo sat, dva, možda i više, zamišljajuei dva crna dečačka oka kako me posmatraju negde iz prikrajka. Bila sam ubeđena da nisam sama, da ste vi kraj mene, predala sam se igri kao nikad što nisam. Nikada se tako lepo nisam oseeala. A vi mi sad javljate kako gledate ženska lica, i kako ih zamišljate gole, pa ja sad ne znam da li treba da budem ljubomorna zbog toga. Nemojte se ljutiti, ali… imam strašan utisak da ste me prevarili sa nekom od njih. Znam, glupo je što tako razmišljam, glupo je biti ljubomoran na samom početku jedne ozbiljne i uzvišene veze (ja je tako doživljavam), ali vi se ponašate čudno, pomalo izdajnički. Težite ka tome da postanemo duhovni ljubavnici, a pogled vam skreee na drugu stranu. Šta je to? Kako se to zove ako nije preljuba? Ne, ne, ne pokušavam da vas odvratim od vaših muških nagona, ni ja po tom pitanju nisam sasvim “čista”, ali ipak… Sad kad nam je tako lepo krenulo. Da li znate kako je meni kada sedim u društvu i vidim kako se gurkaju laktovima, i gledaju ispod oka, upiruei prstom u mene, baš kao da imam rogove ili isturene očnjake. Znate li kako izgleda biti objekat za iživljavanje? Ako sve ovo imate u vidu, dragi moj gospodine, i ako vam je srce ostalo “u gornjoj polovini tela”, kako ste se prošli put vi lično izrazili, onda vam je jasno da, i te kako, imam prava da budem ljubomorna. Sviđalo vam se to ili ne, moram da vas sačuvam. Moram! Jednog jutra, jedno od vaših pisama, meni tako važnih i značajnih, završiee pod krevetom neke od tih koju trenutno kibicujete. I šta onda? Vrćate me tim zlikovcima, puštate me nazad, u reku iz koje sigurno više nikad ne bih isplivala. Znam da je to sebično, ali zar vaše prvo pismo, za koje uporno tvrdite da je pesma, nije bilo napisano iz sebičnih razloga? Hteli ste da olakšate svojoj duši, upecali ste moju, a sad obadve odbacujete tek tako, kao da vam ništa ne znače. Kao što vidite, tek sad ste ušli u zločin, tek sad vam treba suditi. Suzdržite se, preklinjem vas, bar dok ne učvrstimo vezu, i dok ne budemo sasvim sigurni da ova naša pisma neee lutati po kosmičkom prostranstvu. Za mene ne brinite, spremna sam i na veeu žrtvu od ove. Završieu kako sam i započela: Zbogom, ljubljeni moj!

PLES NA OŠTRICI NOŽA
Njoj, tako razgoropađenoj.
Poštovana moja! (Šta kažete, snašao sam se sa početkom?) Najzad malo svetla i u ovom mom buretu. Ne možete ni da zamislite koliko sam sreean što ste ljubomorni. Nikad niko nije bio ljubomoran zbog mene, i sad nema sreenijeg čoveka. Dođe mi da skočim do plafona. Mučite se, ispaštajte, trpite… sve je to od boga. Ne ljutite se što sam ovako surov ali, na vreme sam vas upozorio da je moj um izopačen, i da u njemu nema ničeg normalnog. Bieu i sadista i mazohista, ako mi to odgovara. Bieu sve ono najgore što se može biti, a vi se snalazite kako znate. U reku, iz koje vam nema izlaska, vi ste sami uskočili. Niko vas nije gurnuo. Niko vas nije terao da se spanđate s nepoznatim. Govorite mi o prezrivim pogledima? O nekoj duhovnoj patnji koja vas prati u stopu? I to me raduje. Da li znate kako izgleda kad se svakog dana smenjuju sestre oko mene, i kad mi izvlače gusku sa mokrćom između nogu, a ja nemam ni elementarnog oseeanja? Ne oseeam ni stid, ni kajanje, ni bol. čiste me i peru kao klozetsku šolju, bez trunke emocije. Koriste čak i rukavice. (Da ih ne zarazim, šta li?) Dobace mi poneki sažaljivi osmeh, poneku reč utehe, igraju se sa mnom kao sa detetom. I, kao za inat, uvek mi dolaze mlade i zgodne medicinske sestre, baš kao da hoee da mi kažu: “Pogledaj šta propuštaš. Ne možeš nam ništa”. I to me duboko pogađa. Da mi je samo ona stvarčica ispravna, tako bih vas slatko prevario, ni jedna od ovih lepotica oko mene ne bi ostala netaknuta. Pogotovo posle vašeg prethodnog pisma. Ko vam daje za pravo da mi ograničavate slobodu misli? Zar ovo malo slobode što sam je sastrugao sa ivice svoje ništavnosti da ustupam drugome? Ako je ko kriv zbog tih mojih bludnih razmišljanja, onda ste to vi, draga moja. Vi – i niko drugi. Pre vas nikada nisam razmišljao o ženi kao duhovnom bieu. Za telo žene nisam hteo ni da čujem. Uostalom, otkud ja znam s kim ste vi noeas spavali! I da li je onaj striptiz bio upueen baš meni? Pa šta, ako poneko moje pismo zaluta? Koliko ste vi pisama danas napisali, madam? Meni je stiglo samo jedno. Igrate li ovu igru još sa nekim? Ko ste vi, u stvari? Žena ili đavo? Jeste li znali da postoji insekt – od silnog uzbuđenja ne mogu da se setim kako se zove – insekt čija ženka, nakon što primi spermu mužjaka, pojede svog nezasitog partnera. Ako ste me se zasitili, izvolite – pojedite me. Molim vas sakupite svaku kap suze, koju trenutno lijete, pa mi ih pošaljite u sledeeem pismu. Hteo bih da vidim da li mirišu na jagode ili na nekog znojavog dripca, koji vas je noeas milovao, a vi mu se davali, misleei na mene. Ako sam vas ovim za srce ujeo – to mi je i bio cilj. Sve na svetu bih dao da vas vidim kako plačete, da vas zagrlim, i da vas poljubim. Baš me briga s kim ste noeas spavali, baš me briga koliko ste pisama napisali, sve sam ovo rekao tek onako – naljutili ste me. Po rukopisu primeeujete da drhtim. Hteo sam da uništim ovo pismo, ali sam se onda setio da to, u našem slučaju, ne vredi. Šta god da napišemo stiei ee do onog drugog. I da ga spalim, opet ne bi pomoglo. Moram da prekinem. Zbogom…

ODGOVOR
Njemu, tako pokvarenom.
Zlotvore! Zlikovče! Svinjo! Razvratniče! Bitango! Prokleti kučkin sine! Što niste bliže, da vam noktima oči iskopam! Ja vama srce na tanjiru, a vi? Grebite tu svoju usranu slobodu, kad ste nezahvalni. Neka vas pojedu mravi, crvi, škorpije, zmije… šta me briga! Odsecite tu svoju nepotrebnu stvarčicu, s kojom bi ste me “tako slatko prevarili”, ispržite je na ulju i pojedite je za večeru. Ili, još bolje, pošaljite mi da ja pojedem, baš kao onaj insekt, za kojeg ne možete da se setite kako se zove. Zove se bogomoljka i mogu vam reei, sve više ličite na njega. Ženka od mužjaka dobije bar spermu, a šta ja od vas dobijam? Počeli ste kao pesnik, a završieete kao glista u zaraženom stomaku. Da li je moguee da su svi muškarci isti, čak i kad im je ona stvar neispravna? Bože… tako sam se nadala u vas. S kim biste me to prevarili? Sa sestricama koje vas opslužuju? Pa one su tu samo zbog vaše nemoei, njihovo je da tu nemoe još više naglase, da vam je stave do znanja, a ne da vas učine sreenim. Da ste iole sposobniji kao muškarac, ne biste vi njih ni videli. Umesto tih slatkih lepotica imali biste, najpre, akrepe, aždaje, žene niskog morala, a potom neku babetinu koja bi vam krv ispijala svakodnevno. Umesto za vašim ljudskim vrednostima, trčale bi za vašim parama, automobilima, kueama… ali kome ja to govorim? Zar stvarno mislite da se ja svako jutro budim sa drugim princem u krevetu? Sve na svetu bih dala da ste u pravu. Uostalom, da imam bar jednog, zar bih se zamajavala s vama? Ne budite naivni, dragi moj. Nadala sam se da sam u vama našla ljubavnika, a našla sam bednika, koji ne vidi dalje od guske napunjene mokrćom. Strašno! Počeli smo od Vasione, plovili smo beskrajem, a sad zavirujemo među noge jedno drugom. Užas! Katastrofa! Završimo ovu lakrdiju, dok se nije izrodila u nešto mnogo gore. Sačuvajmo dosadašnja pisma, prisetimo se ponekad lepih reči iz njih, ono ružno zaboravimo, i neka tome jednom bude kraj. Kurvajte se s vašim medicinskim sestricama, neka vam one pišu ljubavna pisma, neka vas peru i čiste, uživajte u njihovim umiljatim osmesima… a mene ostavite na miru. Spavću s kim ja hoeu, pisću kome budem htela, za vas više ne želim da čujem. Tako silno patite za polovinom koja vam nedostaje, a ni onu koju imate ne znate da iskoristite. Šta ee vam muda bez mozga, moj gospodine? Kao što vidite, meni ruka ne drhti i mogu da vas vređam do mile volje. Neeete nikada saznati na šta mirišu moje suze. Neeu pustiti ni jednu jedinu. Niste ih zaslužili. Neka je proklet dan kada sam vam prvi put odgovorila, i kada sam se u sve ovo upustila. Smatrajte da smo završili. Nedostaje samo onaj poljubac s kraja vašeg prethodnog pisma. Ne očekujte ga. Ako i dalje budem dobijala pisma od vas, neeu ih čitati. Niko nema prava da se piograva mojim oseeanjima. Ponudila sam koliko sam mogla. Šta još hoeete? Vee mesec dana ne mogu mirno da spavam. Zbog koga? Zbog nezahvalnika, zbog lažnog pesnika, zbog fukare i razvratnika. Biee mi teško da vas zaboravim, priznajem. Dva ništavila stopila su se u jedno. Kako ih sad razdvojiti? Kako podeliti nulu, i te dve polovine usmeriti u suprotnom pravcu, da se ne dodiruju. Biee teško. Ipak… zbogom! Zbogom, zauvek.

PLES NA TIHOJ VATRI
Njoj, prevarantkinji i pokajnici
Gospođo uvređena! To – da neeete otvarati i čitati moja pisma – ni sami sebi ne verujete, pa nastavljam normalno kao da se ništa nije desilo. I ja sam vee toliko puta rekao da prestajem sa pisanjem, pa evo me opet, ko zna koji put sa perom u ruci. Šta je tu loše da se ljubavnici, makar i ovakvi kao mi, s vremena na vreme, posvađaju? To su one svađe koje pročišeavaju i koje ne dozvoljavaju da nas ljubavna monotonija uspava. Pošto ja vas, draga moja goropadnice, vee odavno doživljavam kao svoju ljubavnicu, uzimam sebi za pravo da vam kažem reči, koje se ne govore ni prijateljici ni usputnoj poznanici. Vređajte me, slobodno. Urlajte, vičite, žensko ste, može vam se. Vaše uvrede za mene su kompliment. Velika je čast biti svinja u rukama svetice. Ne bežim od vaših teških reči, primam ih kao deo prokletstva, i molim boga da se na meni završi. Vreme je vee da sputate tu svoju žensku sujetu, i da se koncentrišete na surovu stvarnost. Niti ste vi opkoljeni prinčevima, niti sam ja gospodar medicinskim sestrama koje me okružuju. I vi i ja plašimo se onoga čega nema. Pre svega – nema vas i nema mene. Mi još ne znamo ni ime ni prezime jedno drugome, plašimo se da se upoznamo. Bilo kakvo saznanje o nama uništiee nas same. Da li smo, uopšte, u istoj dražavi? Ili na dva kontinenta? Ili smo možda na dve različite planete? Sprdamo se sa životom koji se tako gorko poigrao s nama. Greh koji činimo vi i ja nije opisan ni u Bibliji, ne poznaje ga ni jedna kultura, bilo stara ili nova, mi još nismo opevani u pesmama, pa vas stoga molim da ne izigravate nedonošče koje cmizdri za svaku sitnicu. Niste valjda očekivali da eu se srozati na nivo romantičnih ili patetičnih izliva sentimentalnosti? Ako sam išta mrzeo u životu, onda je to patetika; za romantiku nikad nisam imao dovoljno smisla. Sve što sam zamislio u prethodnom pismu – ostvarilo se. Uzdrmao sam građevinu za koju sam mislio da je neosvojiva. Da sam, kojim slučajem, pomenuo pištolj, danas bismo se dopisivali sa dva različita sveta. Sama činjenica da je ovo pismo sada u vašim rukama, a ne u rukama neke druge, uliva vam potrebu da ga pročitate. Vee vas vidim kako ga otvarate, a glasno vičete: “Neeu! Neeu!” Prevladće u vama i žena i majka, baš kao što eete, bar u mislima, biti i preljubnica i prestupnica, sve je to potreba ženskog srca. Počinjem da verujem u reinkarnaciju. Svako pismo koje pošaljem baca me u sledeei život. Vi me vašim odgovorima prosveeujete, utirete mi put, dobro je imati vodiča u ovakvim situacijama. Ne mogu da verujem da ste deo mog iskrenog duhovnog “otvaranja” protumačili kao svoju ličnu uvredu. Sem ako to nije bio vaš trik – trik iskusnog vodiča, koji ništa ne prepušta slučaju. Ako je tako – svaka čast. Mnoge stvari u životu hteli bismo da presečemo jednim pokretom ruke. I umesto da ih presečemo, mi ih seckamo na komadiee, a posle ih skupljamo i sastavljamo kad shvatimo da je životne situacije bolje imati u jednom komadu, nego u parčieima. Vi i ja, zajedno, nismo ni pola te slike, za drugom polovinom tragamo ovim pismima. Opet vas vidim kako pišete odgovor, i kako još glasnije vičete: “Neeu! Neeu!” Ušli smo u lavirint, a ni vi ni ja nismo poneli klupko. Nema vrćanja. Sva mitska čudovišta puštena su s lanca i hrle ka nama da nas prožderu. Na nama je da im se odupremo. Zbogom, ma kako vam to glupo zvučalo!

ODGOVOR
Njemu, prevarantu i laskavcu.
Ne znam zašto sam ga otvorila, ni zašto sam ga pročitala, ali jedno je sigurno: na ove budalaštine, jednostavno, moram da odgovorim. Od zlikovca i razvratnika, za tili čas, pretvorili ste se u laskavca i patetičnog kenjca, iako uporno tvrdite da se gnušate patetike. Od divlje zveri do umiljatog mačeta, nije prošlo puno. Lako se predajete, još lakše prodajete. Niste više samo napćena, vee i prodata duša, a to je mnogo gore. Umesto časnog izvinjenja i iskrenog kajanja, zatekla sam glupo pravdanje kako je sve moralo da bude jer, bože moj, nismo rođeni kao mitski junaci, i tome slično. Mene pretvarate u duhovnog vodiča, sebe u neopreznog diva koji je slučajno zamahnuo rukom, i sad se pravda za krv i suze koje je skrivio. Još koje ovakvo pismo i… eto nas na Olimpu. Ako vam otkaže i “gornja polovina tela”, neeu imati s kim (odnosno, s čim) da se dopisujem. A i ja se ne oseeam bolje, kao da oboje ludimo. Možda je najbolje da se konačno raskrinkamo, da skinemo maske, i da se pokažemo u pravom svetlu. Ne možda – sigurno je najbolje. Nema te krtice koja, pre ili kasnije, neee izći na svetlost dana. Kao što vidite, postala sam pragmatična. Tražili ste da se vratim u surovu stvarnost i to upravo činim. Pesnik je ubio svoju pesničku muzu onog trenutka kad je njoj, objektu svog pevanja, rekao da je žena. Sve možete da joj kažete; lažite, veličajte, plačite… ali onog časa kad utvrdite da je žena – izgubili ste je. Svaka od nas ee tada reei: “Zar samo žena? Zar ništa više od toga?” I ovo pismo vam pišem “samo kao žena”. Prevrtljiva, sujetna, sebična, ali – žena. Pustite me da vas pogledam u oči. Da se vidimo, takvi kakvi smo. Obeeavam da vas neeu lažno tešiti. Niko, bolje od mene, ne zna kako izgledaju reči utehe, reči prijatelja i humanista, i kako peku kao živa rana. Toliki bol vam neeu zadavati. Odbacili ste me duhovno, primite me telesno. Jasno je da ni vi ni ja nemamo oreol sveca, a ovo ne može doveka da traje. Jednog dana, jedno od naših pisama, zaista neee stiei. I šta onda? Zasieenje ili smrt? Kletva ili plač? Zar je malo krajputaša u ovom našem napćenom svetu? Uozbiljimo se, cenjeni moj gospodine (još uvek ste moj, ma kako vam to čudno izgledalo). Jeste li primetili da sve vreme persiramo jedno drugom? I kad se volimo i kad se vređamo, držimo se na distanci. I sami ste rekli da se vi delite na gornju i donju, a ja na spoljnu i unutrašnju polovinu. Nema te alhemije koja ee spojiti ta dva monstruma i napraviti treee. Priroda ima svoje zakone i, pre ili kasnije, pašeemo pod udar tih zakona. Ne vrede nam ništa ni emocije ni oseeanja. Ako se zaista toliko cenimo i poštujemo (hajde da kažemo, i da se volimo, što da ne?), učinimo i taj poslednji napor – upoznajmo se. Sve prave ljubavi počinju upoznavanjem, a ne onako kako smo je mi započeli. Ovo naše “lebdenje” mora da se završi. Dću vam još samo jednu priliku. Kad mi sledeei put budete pisali odću vam tajnu kako su naša pisma stizala do nas. Zbogom, dragi moj. Poslednji put na “duhovnom nivou”. Nismo više anđeli – pali smo. Pretvorimo se u ljude – ustanimo.

ZAVRŠNI PLES
Završni ples odigrava se u ludnicama, bolnicama, na grobljima… Kad bi se znao kraj, ne bi bilo više ovakvih pisama. Neka budu sačuvana u vašim srcima, neka ostanu nedorečena. Uostalom… probajte i sami da napišete pismo nekome koga ne znate. Lako se može desiti da vam taj “neko” odgovori. Toliko je nedorečenih stvari u nama samima, toliko se zla nakupilo, otresimo ga se. Nema pisma na koje neee stiei kakav-takav odgovor. Ova pisma su završena.
Da li mi verujete?

Nenad Živkovie
Naselje MEDAKOVIe III
Brće Srnić
Ulaz: 17
Sprat: V
Stan: 20

www.tvorac-grada.com