Predajom akreditiva generalnoj guvernerki Edrijen Klarkson 27. juna u Rido Holu, guvernerskoj rezidenciji i istorijskom zdanju sagradjenom 1838. godine, novi jugoslovenski ambasador u Kanadi Miodrag Perisic zvanicno je otpoceo svoju diplomatsku misiju. U Otavu je dosao usred leta kada na Parlament Hil hrle desetine i stotine hiljada turista, ali i kada se, zbog lepog vremena i odsustva kanadskih poslanika, doteruje i rekonstruise centralni blok trodelne skupstinske gradjevine. Za naseg visokog diplomatu u svemu tome ima i izvesne simbolike: rekonstrukcija jugoslovensko-kanadskih odnosa je njegov zadatak, uspostavljanje komunikacije sa kanadskim parlamentarcima jedan od nacina da se taj zadatak obavi na dobrobit obe zemlje.
U biografiji ambasadora Perisica (53) nema diplomatskih cinjenica. On je predstavnik nove Jugoslavije koju, posle decenije izolacije, medjunarodna zajednica posmatra “novim” ocima. Medjutim, njegovo iskustvo u politickim, kulturnim, pa i medjunarodnim poslovima je veliko i dostojno postovanja. Bio je jedan od osnivaca (1989) i potpredsednik Demokratske stranke (1994-2000). Ministar informacija u kabinetu Milana Panica (1992). Dva puta biran za poslanika Savezne skupstine. Gostovao i drzao predavanja na Harvardu, Stenfordu, Berkliju i drugim americkim univerzitetima. Sa dr. Dusanom T. Batakovicem, sadasnjim ambasadorom SRJ u Grckoj i grupom Srba iz dijaspore osnovao nevladinu organizaciju Vece za demokratske promene u Srbiji u kojoj je, do decembra prosle godine, bio predsednik Politickog komiteta. Njegov kulturni angazman seze duze od tri decenije unazad, u vreme kada je, kao student filozofije koju je i diplomirao, ucestvovao u uredjivanju lista “Student”. Od 1978-1984. bio je sekretar Andriceve zaduzbine, a zatim, do 1992. urednik “Knjizevnih novina”, potpredsednik i predsednik srpskog PEN centra (1988-1992).
Ekskluzivno za “Kisobran” razgovaramo sa prvim ambasadorom nove, demokratske Jugoslavije u Kanadi u novom milenijumu o njegovim diplomatskim vidicima jugoslovensko-kanadskih odnosa i drugim temama.
Kisobran: Savremenu svetsku diplomatiju karakterisu novi faktori i uticaji: ukljucivanje parlamenata, privatnog sektora i nevladinih organizacija, primat ekonomske diplomatije, informaticka revolucija itd. Ideje “globalnog sela”, naucni “legat” najslavnijeg teoreticara masovnih komunikacija Kanadjanina Marsala Mekluana postaju svakodnevica. Kako i gde, na opisanoj globalnoj slici, sebe “vidi” nova jugoslovenska diplomatija?
M. Perisic: Posle pada Berlinskog zida u svetu su se dogodile ogromne strukturne promene. Na zalost, one su, kad je rec o nasoj zemlji, zakasnile. Nas duze od decenije posmatraju iz tzv. kaznenog ugla. Nasa diplomatija bila je ili nespremna ili nemocna da pravovremeno odgovori na izazove savremenog sveta. U nasledje smo dobili birokratizovanu diplomatiju, a nasi novi ambasadori trebalo bi da imaju neku vrstu harizme, osoben integritet. Vodece svetske sile su relaksirale vidljiv deo diplomatskog i pregovarackog protokola, ali ne i onaj tvrdji koji se tice zastite nacionalnih interesa. Postovanje koje je nasoj diplomatiji neophodno moglo bi biti pribavljeno ako se jasno vidi da nase diplomate drze do takvih interesa, sto ne bi smelo da ometa ni individualna ni prijateljstva medju narodima. Najvaznije je ipak da stabilna politicka i ekonomska situacija u zemlji daje dodatnu snagu diplomatskom predstavniku.
Kisobran: Kakav sopstveni, nacionalni stil moze izgradjivati nasa diplomatija i na kojim korenima?
M. Perisic: Posle 1918. Srbija je, prirodno birajuci za prijatlje svoje saveznike iz Prvog svetskog rata, nametnula prozapadnu, evropsku spoljnu politiku. Usudjujem se da kazem da smo tada imali bolju diplomatiju nego sto nam je bila drzava. Ali i u periodu do 1918. srpske diplomate su takodje veoma vesto i uspesno pribavljale prijatelje zemlji i narodu u tadasnjoj nestabilnoj Evropi. Nikoli Pasicu se pripisuje recenica po kojoj je 1917. srpski poslanik Spalajkovic dobio instrukciju: “Idi, klekni pred ruskog cara i kazi: Srbija je na kolenima”. Tu recenicu bi danas mnogi pogresno protumacili. Medjutim, s obzirom da se vodio krvav rat, da je mala Srbija tesko zaceljivala svoje otvorene rane, a srpski seljak cuvao vrednost nacionalne valute i takve naredbe bile su moguce.
U FNRJ i SFRJ diplomatija je bila deo partijske birokratije ciji je temelj pocivao na interpretaciji drzave kao partijske politike. Imali smo i tada pojedince-dobre tehnicare i diplomate, ali su njihovi zadaci bili specificni. Od sredine sedamdesetih, pa sve do Brozove smrti (1980) sva nasa diplomatija bila je angazovana da mu nekako “pribavi” Nobelovu nagradu za mir. Nacionalni interes prelamao se kroz taj zadatak i jednu jedinu licnost.
Nije daleko od pameti pomisao da se slicno dogadjalo i kad je Milosevic uzeo sve konce upravljanja u svoje ruke. Kao poslanik opozicije u Skupstini SRJ govorio sam da mi se cini da nase diplomate imaju po jednu kasetu u glavi i reprodukuju ideoloski tekst kome ih je naucio njihov sef. Oni su govorili ono sto nije imalo veze sa realnoscu. S druge strane, imali smo podeljenu, rasparcanu opoziciju, a danas imamo vlast koja pocinje da deluje slicno, fragmentarno. Mora postojati politicka saglasnost kada je rec o interpretaciji nacionalnih i drzavnih interesa. Diplomatija treba da salje povratne poruke zemlji, da ukazuje na koji nacin je njeno delovanje snazno. A ono je snazno onoliko koliki je stepen politickog konsenzusa u samoj drzavi. Mi imamo dobru diplomatsku tradiciju i nase diplomate treba da je znaju.
Kisobran: Vasa ocena revitalizacije jugoslovensko-kanadskih odnosa i perspektive njihovog razvoja?
M. Perisic: Jugoslovensko-kanadske odnose jos opterecuju problemi nastali u minuloj deceniji. Primera radi, Jugoslavija je letos ukinula vize za posetioce iz zemalja EU, SAD i Kanade, ali je kanadski vizni rezim za Jugoslovene i dalje nepromenjen i strog. Poseta kanadskog ministra inostranih poslova Dzona Menlija Beogradu (28. maja), prilikom koje sam bio clan jugoslovenske drzavne delegacije, dala je impuls njihovom unapredjenju.
Objektivno gledano Jugoslavija ne moze biti ozbiljan ekonomski partner Kanadi, ali moze u meri u kojoj Kanada, kao visoko razvijena zemlja, clanica i domacin samita G8 iduce godine, ucestvuje u svetskim zbivanjima. Pri tome je vazna podrska Kanade reformama i demokratskim promenama u Jugoslaviji. Svi Kanadjani, bilo kog porekla, su dobrodosli u nasu ambasadu u Otavi i u Jugoslaviju ako zele da “prave posao”. U tom smislu zelim i javno (ucinio sam to ovog leta u Beogradu licno) da odam priznanje Andjeli Bogdan, ambasadoru Kanade u Jugoslaviji, koja ostvaruje intenzivne poslovne kontakte u Beogradu, ali i drugde u Srbiji i Crnoj Gori. Jedan od plodova njenog rada je i zainteresovanost Kanadjana za izgradnju Jadranskog sajma u Budvi. U Otavu krajem septembra stize jugoslovenska delegacija u kojoj ce biti Goran Pitic, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Marija Raseta, ministar za saobracaj i telekomunikacije i drugi. Kanadska posta ima interesa da ucestvuje u modernizaciji jugoslovenskog PTT sistema. Verujem da ce doci i Djordje Djukic, predsednik Izvrsnog veca Vojvodine, politicar koji ima izgradjenu perspektivu ove pokrajine. Umesto stvaranja granica na rekama, Vojvodjani treba da se bave onim sto najbolje znaju da rade – da proizvode hranu i ulozeni profit reinvestiraju u agrobiznis. Vojvodina je zainteresovana za saradnju sa Kanadom u toj oblasti. U jugoslovenskoj delegaciji bice i nekoliko poslovnih ljudi koji vode velike i uspesne firme, zatim oni koji su zapoceli projekat “etno robne kuce” u Torontu i dr. Jugoslaviji je, takodje, neophodna avio veza sa americkim kontinentom. JAT jos uvek ne leti preko Atlantika jer postoje smetnje koje su otklonjive iako se u ovom trenutku cine nepremostivim. Za jugoslovensko-kanadske odnose vazna je i uloga nase dijaspore. Jugoslovenska drzava ne sme da eksploatise dijasporu i da je poziva na davanje vec na ucestvovanje u zivotu maticne zemlje. Medjutim, nasi iseljenici trebalo bi aktivnije da se ukljucuju i u politicki zivot tzv. nove domovine. Jugoslovenska, srpska zajednica nema nijednog predstavnika u kanadskom Parlamentu.
Kisobran: Prema nezvanicnim procenama u Kanadi zivi vise od 300.000 emigranata srpskog i crnogorskog porekla raznih generacija, razlicite politicke opredeljenosti, obrazovanja, imovnog stanja, kulturnog miljea itd. Medjutim, kako je davno napisao veliki srpski pesnik i diplomata Jovan Ducic, “otadzbina nije ni zemlja, ni rasa, ni jezik, nego zajednicki duh naroda”. Sta nova jugoslovenska diplomatija moze da ucini na ocuvanju tog duha i kako cete Vi to ciniti u Kanadi?
M. Perisic: Moje postovanje za dijasporu nije kratkog veka. Sredinom osamdesetih godina, kao glavni urednik “Knjizevnih novina”, ne s malim rizikom, stampao sam mnogobrojna pisma nasih ljudi iz inostranstva. Medju njima bilo je i onih sa crnih lista Titove tajne policije. Slicno sam cinio objavljujuci i pisma disidenata iz zemalja Varsavskog ugovora. Gotovo dve decenije i kroz licne kontakte upoznajem predstavnike nase dijaspore. Cenim sto su ti ljudi nasli krov nad glavom i “koru hleba” u tudjini, a nisu zaboravili zemlju iz koje poticu. Impresivno je da ljubav pripadnika najstarijeg talasa ideoloske politicke emigracije prema otadzbini nije bila poremecena cinjenicom da je u njoj vladao rezim koji ih je iz nje oterao. Obracajuci se nedavno predstavnicima dijaspore u Torontu rekao sam da im se u ime otadzbine izvinjavam jer su zemlju napustili prinudno.
Ponekad me, medjutim, plasi istina da ako dobro razumete dogadjaje u zemlji u kojoj zivite kao emigrant, ne morate uvek i automatski da budete iskljuciv sudija o zbivanjima u domovini. Jedna vlada je ponekad prinudjena da povuce i nepopularne poteze, ali ta vlada, u tom trenutku, verovatno raspolaze nekim saznanjima koja ne moze odmah da objavi u novinama. Razlozi koji je teraju da radi nesto sto izaziva oprecne reakcije su istorijske prirode, a takvi uvek kasnije izbiju na videlo. Povodom, izrucenja Slobodana Milosevica Haskom tribunalu za ratne zlocine na adresu ambasade u Otavi stigla su i protestna pisma. Posiljaoce sam savetovao: nemojte odmah da sudite i presudjujete, nemojte sve posmatrati kao deo medjunarodne zavere, kao neku vrstu “izdaje” interesa koje je duze od decenije personifikovao jedan jedini covek. Za vreme Miloseviceve vladavine ljudi su umirali od gladi i opste bede sto se vidi iz istorije bolesti preminulih. U isto vreme ta porodica je luksuzno zivela, a Marko Milosevic otvarao “Bambilend”. Nasu zemlju ne bi trebalo gledati kroz likove vodja i politickih licnosti, kroz partije. Vazna je vecina, narod koji je i dalje egzistencijalno ugrozen, vazna su deca kojoj treba obezbediti buducnost. Mi ne mozemo vise biti izolovani. Dolazeci u Kanadu znao sam u kakvu (emigrantsku) sredinu stizem, ali sam ocekivao da vise nece biti dve interpretacije Srbije, ni pet Vidovdana. Ali, kao sto postoji biznis od politike u zemlji, postoji i biznis od politike u dijaspori. Ako je to neka berza patriotizma, ja na njoj ne mogu da ucestvujem jer berza postoji za novac i robu, ne i za patriotizam. Mislim da smo izisli iz perioda kada je biti profesionalni Srbin bilo korisno. Ja nisam ambasador dijaspore, niti to ijedan ambasador moze biti, nego sam ambasador jugoslovenske kod kanadske vlade. Moja poruka dijaspori je: verujmo jedni drugima, ne dozvolimo da prevagnu intuicija, utisci i strasti.
Kisobran: U Skupstini Srbije proletos je odbijen zahtev za izradom Zakona o davanju prava glasa iseljenicima?
M. Perisic: Mislim da se to desilo iz tehnickih razloga. Niko u DOS-u ne protivi se ucescu dijaspore u politickom zivotu otadzbine. Ali, Zakon treba dobro pripremiti, treba obaviti najsire konsultacije i sa dijasporom i sa vlastima u zemljama u kojima ima najvise nasih iseljenika, a Kanada je jedna od takvih. Hrvatski emigranti su svoje pravo glasa bukvalno kupili, Srbi u dijaspori za to nemaju razloga. Otadzbina to pravo treba da im ponudi. Prethodno treba videti koliko sve, s obzirom na sirotinjski drzavni budzet, kosta. U demokratskim uslovima izbori su vrlo skupi.
Kisobran: Branislav Nusic, Milan Rakic, Jovan Ducic, Ivo Andric, Milos Crnjanski… Ovi i drugi nasi istaknuti pisci bili su i diplomate. Vi ste napisali pet knjiga; poslednja, esejisticka, “Razvaline ideoloskog raja”, objavljena je 1995. Hocete li, i u svojstvu ambasadora, narocitu paznju posvecivati kanadsko-jugoslovenskim kulturnim vezama, ali i negovanju srpske tradicije i bastine?
M. Perisic: Moj san je da u Torontu, najvecoj kanadskoj metropoli, otvorimo Srpski kulturni centar. Ta institucija trebalo bi da bude licna karta nase tradicije i sadasnjosti, ali i zalog projekata za buducnost, odnosno kanadska ustanova jedne dobro utemeljene i socijalizovane etnicke (srpske) zajednice. Bogatstvo srpske kulture i bastine treba da predstavimo tako da to ne bude samo za nasu internu (emigrantsku) potrosnju vec i da privuce Kanadjane. Zalazem se za stvaranje zajednickog odbora za izradu projekta Srpskog kulturnog centra. Zalazem se i za negovanje jezika, pisma, za predstavljanje slikarstva, muzike, filma, pozorista za tzv. fine elemente kulture. Treba da potiskujemo kulturu cevapcica, koje inace rado jedem, ali oni ne mogu biti primarni izraz nase kulture i nacionalne kuhinje. Moj cilj je i da se na univerzitetima u Severnoj Americi uvedu srpske studije. Valja razmisljati i o Muzeju Srba u Kanadi.
Kisobran: Sta, s obzirom na haj-tek “simboliku” Otave kao tzv. Severne Silikonske doline, mozemo ocekivati od jugoslovenske ambasade na planu koriscenja moderne informacione tehnologije?
M. Perisic: Odavno sam za to da se na nivou MIP-a uvedu obrasci na veb-sajtovima koje bi ljudi “skidali”, popunjavali i slali diplomatskom ili konzularnom sluzbeniku ustedevsi vreme i novac za licni dolazak. Svaka sugestija u smislu elektronskog osavremenjavanja poslova ambasade i konzulata bi nam dobro dosla. Narocito od nasih mladih haj-tek strucnjaka. Medjutim, pitanje sukcesije drzava bivse SFRJ nije do kraja reseno i mi ne znamo kome ce pripasti zgrada jugoslovenske ambasade u Otavi. Ipak, njena vrata su za sada sirom otvorena svim zainteresovanima na adresi:
17 Blackburn Avenue,
Ottawa ON K1N 8A2.
Tel. (613) 233-6289
Fax: (613) 233-7850,
kao i na Internetu: http://www.yuemb.ca
Email: diplomat@yuemb.ca
Kisobran: Vase licne zelje i poruka citaocima “Kisobrana”.
M. Perisic: Nalazim se pred serijom izazova i njima treba da odgovorim. Dobro sam primljen, nemam prepreka koje su imali nasi prethodni diplomatski predstavnici. Moja intimna zelja je da desavanja u SRJ iz Kanade ne posmatramo sa zebnjom. Da prestanemo da strahujemo sta ce se dogoditi sutra. Na kraju, citaocima najzapadnijeg srpskog lista obecavam da cu uskoro doci u Vankuver. Kasnije i u Kalgari, Edmonton. Voleo bih da sa predstavnicima srpske dijaspore sacinim predlog o jevtinom, racionalnom i funkcionalnom konzulatu u Vankuveru, koji bi bio otvoren u, za sada neorocenoj, ali doglednoj buducnosti.
