Mozemo biti prijatelji

Beogradanin Miroslav đordevic, kao retko ko, izgradio je uspešnu poslovnu karijeru u Americi. Jedan je od osnivaca i prvi predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, organizacije koja okuplja Srbe u rasejanju širom sveta. Za NIN ekskluzivno govori o Americi posle nesrece koja ju je zadesila, o mogucim srpsko-americkim odnosima i kakvu bi ulogu u tome, ali i u obnovi Srbije, mogli da odigraju Srbi iz rasejanja.

Kako vi americki Srbi gledate na nedavne teroristicke napade na Ameriku?
– Gledamo sa jednim neopisivim užasom, narocito mi koji smo vec godinama, u neku ruku, pokušavali da objasnimo našoj vladi da terorizam mora da bude shvacen kao globalni problem i da on ne može da se rešava selektivno. A mnogi od nas, za ovih deset-dvanćst godina, kako smo aktivno branili srpski interes u Americi, sukobili su se sa ekstremnim islamom u Americi i u Evropi. Zato nas i nije iznenadio odgovor islama u Americi u vezi s njihovim problemima sa Amerikom, koji su uglavnom skoncentrisani oko problema Palestine i Izrćla, Jevreja i Arapa. Zatim, americke i evropske kontrole, kontrole zapadnog sveta, nafte u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu i drugim emiratima. Tu svakako spada i nacin života koji oni smatraju da Amerika namece islamu, da sprecava jedan cist islamski nacin života.

Kako vidite Ameriku posle ovih dogadaja? Hoce li se nešto suštinski promeniti u odnosu na svet i iznutra?
– U odnosu na svet ne može niko tacno da predvidi kako ce dogadaji da se odvijaju. Pošto sam, u neku ruku, bio ucesnik i posmatrac u americkoj spoljnoj politici poslednjih deset godina, a narocito za osam godina Klintonove administracije, znam da je ova nova vlada htela da okrene stranicu i da pocne sa novom spoljnom politikom. Spoljna politika Klintonove administracije bila je katastrofa i za svet i za Ameriku, kao što se sad pokazalo. Nova republikanska administracija sa predsednikom Bušom htela je ozbiljno i sistematski da pristupi jednoj znacajnoj promeni u spoljnoj politici koja bi pokušala da umanji i ako može popravi ogromne, fundamentalne, suštinske greške koje je Klintonova administracija nacinila za poslednjih osam godina. Nesreca je što se nova vlada, tek što je uzela dizgine i pocela da menja stvari, odjednom našla u situaciji da mora da vadi kestenje iz vatre one prethodne vlade, koja je umnogome doprinela ovakvom razvoju stvari. Klintonova administracija je, recimo, od Balkana i problema gradanskog rata u Jugoslaviji napravila globalni problem. Ali taj globalni problem onda ima i globalne posledice. Pred americkom ambasadom u Moskvi bila je grupa ljudi sa ogromnim transparentom: Setite se Beograda!
Takva politika Klintonove administracije koja je terorizam definisala jednog dana na jedan nacin, drugog dana na drugi nacin, stvorila je u svetu atmosferu koja nije bila povoljna za Ameriku , kao dominantne sile koja je pokušavala da nametne neke stvari potpuno izvan njenog nacionalnog interesa. Ne možete vi da imate predstavnika americkog predsednika gospodina Gelbarda koji dode u Jugoslaviju i posle razgovora sa albanskim vodama kaže da su oni ekstremisti, da su teroristi. Definiše tu Tacijevu armiju kao ekstremiste i teroriste. Upotrebio je rec teroristi. Posle izvesnog vremena ministar spoljnih poslova Amerike se grli i ljubi sa Tacijem na jednom medunarodnom sastanku. Ne može neko danas da bude terorista a sutradan da bude prijatelj Amerike! Nesreca je, da ponovim, što je nova vlada htela to da promeni, ali sad se našla u vrlo teškoj situaciji, u problemima kako da reši to pitanje terorizma.

A na unutrašnjem planu?
– Amerikance mnogo ne interesuje spoljna politika. Oni je ne razumeju. Verujem da 95 odsto Amerikanaca prvi put u životu cuje za Bin Ladena. Ovo što mi govorimo o spoljnoj politici, to je za mnoge Amerikance neshvatljivo. Jer, oni ne prate spoljnu politiku. Amerika je nacija koja je posvecena svojim problemima. Mislim na prosecnog americkog gradanina, on je zaokupljen svojim životnim problemima, poslovima, karijerom, decom, školom…
A taj narod sada se okupio. On se okupio oko države, on se okupio oko zastave, on se skupio oko nacionalizma. Mislim da mnogi prave grešku ako misle da ce Amerika da poklekne u ovom sukobu. Americka nacija je velika nacija. Ona ima ogroman broj sposobnih ljudi. I sad, ako se Amerika reši da objavi rat, ona ce pobediti u tom ratu. Ja se slažem sa predsednikom, ona mora da pobedi jer bez civilizacije, naše civilizacije koju mi znamo, bice problem opstanka.
Slušam kako svi ponavljaju, to je postao kliše, da Amerika više nece biti kao što je bila. Poznajuci americku psihologiju i americko mišljenje, to je sasvim tacno. Pojavice se snage u Americi još jace, koje su uvek postojale ali ce imati veceg zamaha, koje ce sugerisati da se Amerika povuce sa svetske scene, možda ne potpuno, ali u velikoj meri. To su ti ljudi koji se zovu izolacionisti, koji bi voleli da se Amerika zaštiti od dogadaja u svetu, da se u njih ne petlja, ne meša. To krilo bilo je jako, ako se secate, pre Drugog svetskog rata i sprecilo je Ameriku do Perl Harbora da ude u rat. Teroristicki napad Japana na Ameriku 1941. godine ucinio je da su ti koji su bili za izolaciju izgubili podršku javnog mnjenja i Amerika je ušla u rat.

Iz vaših odgovora kao da se naslucuje i neka nova politicka karta sveta?
– U ovom prvom talasu negodovanja, ogromne odbojnosti i nezadovoljstva onim što se dogodilo, sve nacije su se okupile oko toga. Docnije ce doci do menjanja, doci ce do nijansi tih odnosa. Vrlo moguce je da ce neke zemlje da umanje svoj doprinos u toj borbi protiv terorizma, cak u nekim stvarima i da popuste. Nece to biti monolitno tlo kako sada izgleda.
Ovi dupli standardi dovode do nerazumevanja i do konflikta.

Kako Srbi u Americi gledaju na svoju zemlju posle petooktobarskih dogadaja?
– Svaki pocetak je pun nada. Za nas je to bio pocetak novog perioda u srpskoj istoriji, momenat kad je trebalo da se dogodi potpun prelom sa prošlošcu, da Srbija krene putem obnove svojih tradicionalnih vrednosti i da pocne, kao što je predsednik Koštunica kazao i drugi, da se ponaša i da živi kao normalna država, normalno društvo. A srpska dijaspora se dosta angažovala za te promene. Ovde se i ne shvata koliki je doprinos srpska dijaspora dala tim promenama. O tome ce svakako istoricari pisati. Gledali smo i danas nastavljamo da gledamo sa velikom nadom da Srbija konacno nade sebe. Srbi su se izgubili u tri Jugoslavije. Srbija ima šansu da bude jaka, trajna, moralna i uvažena država.

Planirali ste da ovih dana, prvi put u Beogradu održite kongres (konvenciju) vašeg Kongresa srpskog ujedinjenja. Planirali ste da pozovete najviše politicke i druge predstavnike ove zemlje, zatim ambasadore Evropske unije, Ruske Federacije i SAD. Koji ste sebi cilj postavili?
– Ideja je bila da otpocnemo proces zbližavanja matice i dijaspore, namera je bila da se premosti dosadašnji razdor, razdor koji je namerno bio zamišljen i izvoden za vreme Titove Jugoslavije i docnije u vreme Miloševica. Cinjenica je da je dijaspora bila u opoziciji, neprijatelj komunizma, ali cinjenica je i da je dijaspora bila patriotski, nacionalno, srpski orijentisana, jer su mnogi otišli u dijasporu kao antijugoslovenski, antititovski i antikomunisticki orijentisani. Miloševic je naneo neopisive štete Srbiji. Dijaspora je u pocetku, naravno sa izuzecima, verovala da ce Miloševic nešto promeniti od starog režima. Medutim, posle naše posete 1991. godine, kad smo došli na Kongres srpskog ujedinjenja, vratili smo se kuci i napisali referat koji i danas stoji kao dokumenat, gde smo manje-više predvideli da, ako ne dode do promena, doci ce do ovog do cega je došlo. Rekli smo da mora da se napravi prelom sa starim režimom, sa starim vrednostima, sa starim moralom, sa starim nacinom rada, ali i da smo skepticni da je Miloševiceva vlada u stanju da to ucini.
Mi i danas verujemo da Srbija ima mogucnosti da pode tim novim putem, da prede preko tog raskršca pred kojim smo. Medutim, naše analize cele ove stvari i iskustva drugih zemalja koje su išle kroz tranziciju, pokazuju da ce se taj proces obnove i povratka sebi i ojacanja Srbije, koja je toliko iznurena i upropašcena, unižena, mnogo ubrzati, bice mnogo brži i bolji, ako se u tokove obnove zemlje ukljuci jedna trecina Srpstva, koja želi da pomogne matici, ali moraju da joj se daju mogucnosti.

Mislite na trecinu Srba u rasejanju?
– Da. Govorim o toj trecini koja je sad iskljucena iz toga. Prema tome, zadatak ovog Kongresa bio je da otpocne taj proces. Nije to da samo sednemo i da kažemo da cemo to uraditi, da se rukujemo i onda je sve završeno. To je proces koji mora ici jednim objektivnim razvojnim tokom. I to mora prvo da pocne sa poverenjem, sa razumevanjem, da su matica i dijaspora potoci iz istog izvora i da Srbija nije nicija prcija. Srbija je naša majka. Srbija je moja otadžbina. Srbija je moja otadžbina. Amerika je moja domovina. Srbija je otadžbina miliona Srba koji žive u dijaspori. U dijaspori živi tri i po miliona Srba. Zašto da mi ne možemo i nemamo pravo da dodemo u Srbiju sada i da otvaramo poslove, da otvaramo banke, da otvaramo preduzeca, da kupujemo ovde nekretnine?!
Ako mi hocemo normalnu državu, onda treba da radimo normalno, kao što se radi svuda u svetu. Zašto vec nismo pregledali kakve zahteve imaju Grci, Italijani i drugi koji su omogucili i dali inicijativu njihovim gradanima da dodu i da kupuju kuce, i da grade. Takode, uzmite kao primer da hocete da uvezete neku mašinu. Trebaju vam razni pecati, odobrenja, gluposti neke. Meni kaže jedan visoki cinovnik u vladi da u njegovom ministarstvu imaju svega šest racunara. Ja mu kažem da mi bacamo racunare, jer nam je lakše da ih bacimo nego da pišemo nekakve molbe da bi ih ovde uvezli.

Šta vi konkretno predlažete?
– Mi smo napravili analizu, na papir smo stavili deset-jedanćst tacaka onoga što je potrebno da bi se dijaspora privukla. Ovaj deo konvencije, koju smo planirali da održimo, nazvali smo „Mostovi obnove i napretka“, za nove odnose matice i dijaspore. Uspostavljamo neke osnovne pojmove da je srpska dijaspora neotudivi i organski deo srpskog naroda. Hteli smo da uspostavimo odnos da svojim mnogostrukim kapacitetima srpska dijaspora može i treba da bude važan faktor i presudna energija u obnovi Srbije. A vlada mora da razvije jednu sveobuhvatnu politiku prema dijaspori, zasnovanu na poštovanju licnosti i prava svih Srba u rasejanju, poštovanju privatne svojine i ukljucivanju Srba iz dijaspore kao partnera.
I to je poruka u glavnim crtama. Imamo konkretne predloge kako to da se postigne. Na ovaj skup pozvali smo sve vrhunske licnosti u javnom životu Srbije, pozvali smo i strane, pošto je jedan deo konvencije posvecen tome kakva Jugoslavija i Srbija treba da budu u ovom 21. veku, kako nas stranci vide. Zato smo i pozvali ambasadore Evropske unije, Rusije i Amerike da dodu i da podele sa nama mišljenja. Ambasador Francuske je pozvan da govori kako da se srpska kultura zaštiti, šta su Francuzi uradili da se zadrži autenticna kultura i tradicija nacije, a istovremeno da narod srpski i srpska država postanu jedan integralni deo Evrope, kao što su Francuzi uradili.
Ocekivali smo i imali smo potvrdne odgovore od Njegove svetosti patrijarha Pavla, predsednika Koštunice i premijera đindica, kao i od prestolonaslednika Aleksandra, više ministara i rukovodilaca raznih institucija u Srbiji – kulturnih, privrednih, naucnih – da svi ucestvujemo u ovom razgovoru.

Neposredno pred pocetak, konvencija je odložena. Zašto?
– Iz tehnickih razloga. Ocekivali smo oko tri stotine delegata iz celog sveta, možda isto toliko gostiju. Medutim, mnogi delegati nisu mogli da dodu, najviše zbog smetnji u saobracaju posle ovog što se dogodilo u Americi. Zato smo konvenciju odložili za kraj maja iduce godine.

I na kraju: kakvi su izgledi da Amerika i Srbija u bliskoj buducnosti budu u odnosima kao nekada?
– Amerikanci nisu zlopamtila. Vidite, oni su bili u teškom ratu sa Nemackom i Japanom, posle rata su pomogli i zaboravili celu stvar. Ja ne vidim nekog razloga da Amerika ne bi mogla da bude prijatelj Srbiji. Mi koji gledamo na Ameriku kao domovinu a Srbiju kao otadžbinu možemo da budemo most koji bi mogao da obnovi to prijateljstvo. Ja duboko verujem da Amerika i Srbija mogu i treba da budu prijatelji, to je u zajednickom interesu. Amerika ce uvek imati strateške interese na Balkanu, a mi smo oduvek zagovarali u Americi da Amerika treba da izgradi svoje interese na osovini Atina – Beograd, da su Grcka i Srbija dva najbolja prijatelja Amerike i mi u to možemo da ubedimo Ameriku, ako radimo pravilno.
Srbija je teško pozledena od Amerike. Amerika je napravila ogroman greh prema Srbiji. A, kao što znate, veliki grehovi se ne ispravljaju preko noci. Ali, kad se oni shvate i kad pocne na tome da se radi, oni mogu da se isprave i može situacija da se promeni.

(Visited 1 times, 1 visits today)