Litijum, zlato, ekonomski razvoj i ekološka cena: Šta piše u novoj rudarskoj strategiji Srbije

U Skupštini Srbije usvojena je Strategija upravljanja mineralnim i drugim resursima do 2040, godine u koјој se, između ostalog, ponovo aktuelizuje pitanje eksploatacije litijuma.

Autori, naime, navode da brži i kvalitetniji privredni rast, koji podrazumeva i energetsku tranziciju, zahteva sve veće količine mnogih mineralnih sirovina, a da su strateški važni metalični mineralni resursi Srbije bakar, zlato, olovo, cink, srebro i litijum.

U okviru strategije su zato razvijena 3 scenarija, čiji je cilj da ukažu na to kakvi su efekti usporenog, realnog i ubrzanog razvoja rudarstva na privredu Srbije.

Scenario 1 – Usporeni razvoj

Prva analizirana varijanta u strategiji je opcija usporenog razvoja.

Prema ovom scenariju, pretpostavke su da eksploatacija uglja, nafte i gasa opada, što uzrokuje „zatvaranje značajnog broja rudnika“, stoji u dokumentu. U domenu metala, proizvodnja rude bakra se ne ostvaruje prema postojećim planovima, već stagnira usled nižih cena na berzi.

Jedna od pretpostavki navodi da se „rudnici olova i cinka zatvaraju a novi se ne otvaraju, ne otvara se rudnik litijuma, kao ni rudnici zlata“.

Ukupna vrednost proizvodnje u scenariju usporenog razvoja je oko 3,27 milijardi dolara. Autori upozoravaju da ovakav scenario znači smanjenje udela sektora rudarsva u BDP, gubitak radnih mesta i smanjenje investicija.

Društvene posledice su, takođe negativne, pa u strategiji stoji da smanjenje proizvodnje može dovesti do socijalnih problema u rudarskim regionima, uključujući migracije i pad životnog standarda.

Kao pozitivan aspekt navedeno je da „smanjenje eksploatacije dovodi do potencijalno manjeg uticaja na životnu sredinu“.

Scenario 2 – realni razvoj

Druga razmatrana varijanta je opcija „realnog razvoja sektora mineralnih sirovina“, koja podrazumeva zadržavanje trenutnih kapaciteta uz postepeno pokretanje novih strateških projekata.

U ovom scenariju, pretpostavlja se da se nafta i gas eksploatišu na sadašnjem nivou, dok se proizvodnja uglja stabilizuje na 35 miliona tona, uz delimičan uvoz. Kada je reč o ključnim metalima, pretpostavlja se da se proizvodnja bakra ostvaruje prema postojećim planovima kompanija, a kao najveći iskorak navodi se da se otvara „rudnik litijuma, kao i rudnici zlata“.

Ostvarivanje ovakvih planova gotovo da bi dupliralo očekivanu vrednost proizvodnje, pa u tekstu strategije stoji da je „u opciji realnog razvoja, ukupna vrednost proizvodnje oko 6,81 milijardi dolara.

Autori procenjuju i da ova opcija doprinosi rastu udela rudarstva u BDP (do oko 5%), povećanju zaposlenosti i privlačenju investicija, kako domaćih tako i stranih“.

Kada je reč o ekologiji, dokument zaključuje da „umereni uticaji na životnu sredinu zahtevaju primenu ekološki prihvatljivih tehnologija i poštovanje zakonskih regulativa“.

Scenario 3 – ubrzani razvoj

Poslednji scenario podrazumeva masovnu ekspanziju industrije ali i visoke cene ruda na svetskom tržištu. U ovoj varijanti, nafta i gas ostaju na sadašnjem nivou, dok se proizvodnja uglja drži na visokih 40 miliona tona.

Sektor metala beleži drastičan skok jer se „proizvodnja bakra, koncentrata i katodnog bakra kao finalnog proizvoda metalurške prerade se povećava u odnosu na planove“.

Kao i u prethodnom modelu, pretpostavlja se da se pokreću novi strateški projekti, pa se navodi da se otvara rudnik litijuma sa proizvodnjom od 58.000 tona i cenom na berzi od 15.000 dolara po toni, dok se paralelno otvaraju rudnici zlata ukupne proizvodnje 20 tona, srebra 10 tona i pokreće se proizvodnja nikla i kobalta.

Ostvarivanje ovakve ekspanzije donelo bi najveće finansijske prilive, pa strategija kaže da u opciji ubrzanog razvoja, ukupna vrednost proizvodnje iznosi oko 8,62 milijarde dolara.

Na društvenom nivou to donosi otvaranje novih radnih mesta i razvoj lokalnih zajednica, ali i zahteva primenu najviših standarda zaštite životne sredine i nosi „značajne rizike ukoliko se ekološki aspekti ne kontrolišu adekvatno“.

koju su opciju odabrali?

Autori strategije se nisu opredelili ni za jedan od tri osnovna scenarija nego su u dokumentu kao konačan zaključak istakli „opravdanost izbora kompromisne opcije između realnog i ubrzanog razvoja, koja obezbeđuje optimalan balans između potencijala za rast i održivosti“.

Objašnjavajući ovakvu odluku, naveli su da na finansijskom planu „kompromisna opcija omogućava značajan rast vrednosti proizvodnje i povećanje udela rudarstva u BDP, približavajući se potencijalima ubrzanog razvoja, uz umereno preuzimanje investicionih rizika“.

Kada je reč o ekološkom faktoru, koji predstavlja najveću pretnju kod maksimalne ekspanzije rudarstva, strategija zaključuje da odabrana kompromisna opcija „dozvoljava postupnu integraciju najboljih praksi i zelenih tehnologija uz kontrolu uticaja na životnu sredinu i klimatske promene, u skladu sa nacionalnim i međunarodnim obavezama“.