Kome smeta što sam Srbin?

Rođen je u Bijeljini, u mešovitom srpsko-muslimanskom braku, a danas živi na danskom ostrvu Juland, u gradiću Ringkobingu. Sa nepunih 18 godina Oliver Miljanović je postao dobrovoljac, a nakratko i pripadnik Vojske RS. Potom ga putevi vode u danski grad Fredericija, gde je jedno vreme držao zakupljenu diskoteku “Gvin”, koju su posećivali zemljaci sa prostora bivše Juge.
– Tu su se okupljali i Srbi, i muslimani, i Hrvati. činio sam sve da provod bude nalik na one u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, tako da su kod mene gostovali i DŽej, i Saša Matić, kao i brojni lokalni pevači. Ali, problemi su nastali kada su taj klub počeli da posećuju i neki kosovski Albanci. E sad, da li su oni hteli da mi preotmu posao ili im je smetalo što sam Srbin, teško je reći, ali sve se završilo pucnjavom iz koje smo popularna pevačica Dara Bubamara i ja jedva izvukli živu glavu – priča Oliver.
Incident koji je nalikovao žestokim obračunima odigrao se početkom februara prošle godine na putu od hotela, gdeje pevačica odsela, do diskoteke.

Odziv na apel

– čim se iz Bijeljine vratim u Dansku, početkom maja, počeću sa akcijom prikupljanja pomoći za nekadašnjeg saborca Mileta Blagojevića Dumu, o čijoj sam zloj sudbini čitao upravo u “Vestima”. Pozivam sve mlade ljude u dijaspori, rodom iz Srpske, da se zapitaju šta je sa njihovim vršnjacima – nastradalim ratnicima, a bez kojih oni ne bi imali gde da se vrate – poručuje Oliver.

– U jednom trenutku oko našeg automobila se našlo sedam-osam osoba. Pucalo se iz pištolja, pušaka… Hvala Bogu, ostali smo nepovređeni, a Dara Bubamara je pokazala koliki je profesionalac, jer je iste večeri ipak nastupila pred publikom – ističe sagovornik “Vesti”, koji je posle tog događaja napustio vođenje diskoteke, a danas razmišlja o biznisu koji bi započeo u Republici Srpskoj.
– Jeste, potičem iz mešovitog braka, a i oženjen sam muslimankom, ali nikada se nisam dvoumio oko toga šta sam. Srbin sam i ne znam kome bi i zašto to trebalo da smeta. Da zlo bude veće, zbog toga sam imao problema samo sa muslimanima, jer nisam hteo da slušam priče kako smo mi genocidan narod.
Oliver i njegova porodica, majka Mensura, otac Nedeljko i sestra Indira, otišli su za Dansku krajem 1992, a tamo ih je, tvrdi Oliver, sačekao pakao.

Jedini radikal u Danskoj

Oliver je možda jedini Srbin fudbalski sudija, ali i verovatno jedini član SRS-a u Danskoj. – U radikalima sam od osnivanja i time se ponosim. Zbog toga sam imao problema, ali ne vidim svoju grešku. Svako od nas ima prava da iskaže svoje političko ubeđenje i ničije ne sme biti veće od onog drugog.

– Da se razumemo, Danci su veoma korektan narod, ali Bošnjaci su celu našu porodicu izuzetno maltretirali. Otac je izbačen sa posla, a mojoj sestri nisu dozvoljavali da ide u školu. I pored svega toga, nikog ne delim prema veri ili naciji, već kakvi su kao ljudi. Ali, ne dam da se udara i blati moj narod. Nadam se da u tome nema ništa loše – tvrdi Oliver, koji sa Sanelom živi u braku već 13 godina i imaju dve ćerke – dvoipogodišnju Nelu i petogodišnju Miju.
– Ipak, vuče me želja da se vratim u otadžbinu. Jeste, u onom ekonomskom smislu sam u Danskoj zaista uspeo, ali čemu novac kad svaki dan bolujem za zavičajem – kaže ovaj mladi čovek na kraju svoje čudne životne priče.