Secam se, ???? godine, stojim ti ja na trolejbuskoj stanici u Makedonskoj, a dva metra od mene, na semaforu, zaustavi se crna „opel vektra“ iz koje je sevao hevi metal, u stvari Metallica. Pogledam malo bolje, a auto skace. Sagnem se da overim vozaca, a ono…
Na onoj rucki za ulaženje i izlaženje kod zadnjeg sedišta visi na ofingeru odelo, na suvozackom sedištu mobilni telefon i lap-top, a moj drug Dule Zaric, u košulji sa razlabavljenom kravatom, ali sa kožnim prslukom sa nitnama, udara glavom u volan i vice: „Aaarghhhh!“
Bio je direktor ogranka švajcarske firme za proizvodnju transportnih i pogonskih elemenata „Habasit“ za Jugoslaviju, zbog cega je morao da vadi minduše kad ide na posao. Bilo ih je previše. A jednom nas je odvukao kolektivno na Sajam, na koncert grupe Kiss, njegovih heroja iz mladosti (može mu se oprostiti, cetiri godine detinjstva je proveo u Nemackoj). Kod kuce je na zidu i dalje držao Pola Stenlija pod teškom šminkom i sa gitarom na vratima, a secam se da smo tada, kada ga je okacio u novoiznajmljenom stancicu, što je u Slobinom mraku bio razlog za teško slavlje, pili pivo i gledali na televiziji U2 (Rattle & Humm) i komentarisali Bonovo odvratno krljanje u usta sa Alijom Izetbegovicem.
Prošlo je mnogo godina od onda…
– Bono je OK, stvarno – kaže Dule. – Pricali smo neposredno posle bombardovanja Jugoslavije. Pitao me je odakle sam, i kada sam mu rekao da sam iz Beograda, iako sam ocekivao da ima predrasude, rekao je da mu je jako žao što mi je zemlja bombardovana, pitao kako su moji, da li mi je neko stradao, da li sam u kontaktu sa Beogradom i kako… Onda mi je, iako ga ja ništa nisam pitao, u jedno desetak minuta objasnio citav svoj stav prema svemu tome, koji je bio potpuno OK. „Eto, ja pokušavam da prizovem ljude svesti, koliko mogu“, rekao je. Bio je veoma prirodan i opušten, mislim da je bio iskren.
Odakle Bono u prici, zašto bi išta govorio Duletu o svemu tome, gde se dela „vektra“? Eeeeee… Duga je to prica.
Dule je roden u Beogradu. Završio je cetiri razreda osnovne škole u Nemackoj, vratio se kuci i kasnije napravio svit metal bend Harizma. Otišli su na neku svirku u Pirot i rešili da se, onako našminkani, ofarbani i nafrakani, prošetaju po gradicu, kada ih je presrela grupa lokalaca naklonjenih omiljenom provincijskom sportu, popularnom „aj gi bijemo Beogradani“. „Jeste vi, bre, normalni, znate vi ko je bio moj deda?“, pitao ih je Dule. „Ko ti je deda?“ „Mita Gaga!“ Samo što nisu klekli i poceli da se klanjaju.
Njegov deda, takode Dušan, bio je poznatiji u Pirotu kao Mita Gaga, vlasnik fabrike guma „Tigar“, dve trecine Pirota i okoline, nebrojenih kuca, par fabrika i hidro-centrale, jedne od prvih u Srbiji, covek inace odgovoran za pojavu gumenih kaljaca, danas popularnijih kao „mišelinke“.
Postoje ljudi koji svake godine šalju dokumenta za americku državnu lutriju, kao pismo Deda Mrazu. Dule i njegova devojka poslali su ih jednom, i oboje dobili zelene karte, u istom krugu, za šta je verovatnoca gotovo nepostojeca.
Dule je hteo i u Njujorku da bude direktor, pošto je njegova firma pokrivala i to tržište, ali je za par meseci shvatio da to tako nece ici. Pao je u težak bedak, koji on diplomatski imenuje kao „gubljenje iluzija i ubrzano sazrevanje“.
– Prvi posao bio mi je „moving“ (selidbe). To su radili neki naši momci. Njihov biznis se zasnivao na jednom kombiju i nama, „primenjenim fizicarima“, kako su nas zajebavali, ili „trained professionals“, kako su pricali mušterijama.
To je bilo jedno 40-50 dolara na dan. Nela (njegova devojka) je radila u baru kod Džulijana, inace Albanca iz Dubrovnika, koji je njoj i meni mnogo pomogao. Tada se Nela razbolela.
Bili su ocajni. Sav novac koji su zaradivali, i koji ce još dugo zaradivati ovim tempom, dali su na lekare.
– Dve nedelje smo živeli bukvalno na puteru i hlebu – otprilike je sve što Dule uopšte i hoce da kaže o tome.
Onda je nekako dobio posao kod drugog našeg coveka. Postao je ekspert za montiranje tapisona. Tapacirao je kod Kelvina Klajna i Done Karan.
– Kad sam bio mlad, maštao sam o dve stvari – kaže Dule.
Dobro, jedne se secam, davio je svakog na vidiku kako bi on „vooooleo“ da postane prvi srpski kosmonaut, što je bilo strašno blesavo za magarca od 190 i nešto centimetara, a ovog drugog se baš i ne secam, ali on kaže:
– Da mešam pica. Da budem barmen.
Opet se tu pojavljuje jedan njujorški Albanac, iz Skoplja, koji ga je obucio za bartendera u svom kaficu u Kvinsu, gde su živeli.
– Napravio sam lažni CV, u kojem je pisalo da sam najbolji na svetu, da sam radio ovamo i onamo, da su preporuke do jaja… Niko se nije primio, jer sam prosto odavao utisak ocajnog coveka koji bi bilo šta uradio za novac. A onda sam sreo Sinišu iz Novog Sada, koji me je pitao da li bih radio u restoranu. Onda ga je poslao svojoj prijateljici Ejmi, koja je upravo otvarala „Lot 61“.
– Kupila je staru garažu za farbanje kamiona u Celsiju i sav novac od investitora uložila u umetnicka dela koja je okacila po zidovima. Secam se, bio je na zidu jedan Dejmijan Herst, platno tri sa pet metara, sa geometrijski rasporedenim tufnama raznih boja. Inženjerski posao, po mojoj oceni. Inace, košta 350.000 dolara. Ostale pare je dala na stari nameštaj, uglavnom gumiran, da se ludaci ne povreduju i da ne tužakaju firmu, i posao je krenuo. Celsi je ekskluzivni gej deo grada. Skoro svi zaposleni bili su gej, a moji stavovi prema tome bili su… vrlo problematicni. Kada sam video prvi put za mojim barom dvojicu kako se ljube i˜vataju… Bio sam šokiran.
Deset dana je radio deset sati dnevno pre nego što je postao bartender, a posle i bar menadžer. A onda je đordo Armani, koji jednom godišnje baci parti za društvo negde na planeti, odabrao Njujork, i to baš „Lot 61“. Upali su njegovi dizajneri, promenili mesto od poda do plafona. Dule je „ubio hiljadu baka“ za tu noc, a parti je podigao klub do nivoa vrlo ekskluzivnog mesta. Na primer, jednog dana…
– Stojim ja i radim, kad, eto ti na vrata ulaze Džin Simons i Pol Stenli (iz grupe Kiss, to bi otprilike bilo kao da Živoradu Igicu sad na vrata spavace sobe ude Sloba licno). Mislim, nismo ništa pricali, samo su sedeli i pili, ali meni je bilo puno srce.
Ali, poceli su problemi. Neki od homoseksualnih radnika optužili su ga da krade iako su oni krali.
– Iako je to bila laž i nije se mogla dokazati, pukao mi je film, uhvatio sam tog najgoreg, nalupao mu šamare, ispeglao ga najstrašnije. Pozvala me je vlasnica i rekla da moram da se kupim, jer ce lokal biti tužen za seksualnu diskriminaciju.
Bilo je lakše nalaziti poslove posle „Lota 61“, ali Dule je sada vec zašao u magiju.
– Miksologija. To je umetnost. Znaš, rano sam video da mi to ide. Ne znam kako to da ti objasnim. Svi ti sastojci… Oni za mene imaju smisla. Cim sam poceo da ih mešam, radio sam to gotovo mehanicki, bez mnogo filozofije, razmišljanja. A rezultat je uvek bio upravo ono što treba da bude, što sam ja zamislio. To ti je kao u šahu – neko mora da uci kombinacije napamet, a drugi ih prirodno odigrava i dobija. To je u meni izazivalo, i sada izaziva, veliko zadovoljstvo. Veoma izbalansiran rezultat, pice, koktel… To je veliko zadovoljstvo. A onda se to ljudima svida, i meni je milo što im se svida. Znaš, barmen je tamo isto što i dobar šef kuhinje. On u saradnji sa kuvarom nudi meni pica koji se slaže, saraduje sa menijem hrane. Samo što kuhinja mnogo košta, traži mnogo radnika, gubici na kvarljivoj robi su veliki… U svakom restoranu bar donosi 60 odsto profita, pa ti vidi. Ako si majstor, ti ceš coveka picem „navuci“ na kavijar za dvoje, pre toga votku, posle šampanjac, i ti si uterao u bar 400 baka, a sebi tip od 20 posto.
Poceo je da cita knjige o tome, da ide na seminare i predavanja, da vežba po kafeima, restoranima i klubovima u kojima je radio. Bilo je jedno mesto u Njujorku u kojem su još držali do ove veoma americke tradicije „klasicnog americkog bartendinga“. Otišao je na razgovor i izgledao kao covek koji zna svoj posao i veoma želi da radi baš tu. Ipak, prošlo je još šest meseci pre nego što je dobio posao u klubu „Pravda“, tada ekskluzivnom njujorškom mestu za izlazak. Umesto sedam, Dule je prošao jedan dan obuke i rekli su: „Ovaj može da radi“.
– Pored pica, moj zadatak je i da napravim jednu vrstu energije u restoranu. Tamo je bar mesto gde ljudi zaista izadu da bi komunicirali, ne samo sa lokalom, nego i sa drugim gostima. Moraš da im pružiš iluziju da je to tako sjajno, da to mogu tu da rade potpuno opušteno. Osim u mestima koja su zašticena sindikatom, za barom nema plate – placaju ti samo socijalno. Živiš od bakšiša, koji je na Menhethu 20 posto, a u ostatku Amerike od 15 do 20 posto. I tako, ako vidim dve devojke koje dobro izgledaju za mojim barom, sve cu uciniti da one tu ostanu što duže, oraspoložicu ih i, ako znam posao, dovesti u stanje lepe zabave sa muškarcima, od kojih cu da pravim velike igrace, šmekere, koji ce se za to, opet, revanširati. Za barom u „Pravdi“ je cesto haos, 250 ljudi u lokalu, pet redova ljudi koji cekaju pice, ako ne kaže odmah svih pet pica koje traži za društvo, dobice samo prvo. Tako sam ih naucio redu. Znaš kako sad deklamuju, nose spiskove u rukama. U tom haosu, bude neko ko odmah, cim dode, ubaci u moj džep sto dolara, mala cast za ekstra pažnju. I cim on mrdne rukom, mi smo kod njega, bez obzira koja rulja ceka da pije.
Dule je i tu postao bar menadžer. Uskoro je koktel koji su smislili on i njegov kolega na konkursu koji je raspisao „Gran Marnije“ pobedio. „Pravda“ je i sada ekskluzivno mesto, ali u vreme kada je Dule poceo tamo da radi…
– Najviše sam pricao sa Lenijem Kravicom. On je super tip. Totalno je na zemlji, normalan. Vrlo je ljubazan prema svima, spreman je da objasni šta god ga pitaš. Pricali smo stvarno dugo. I svaki sledeci put kada je došao, prvo je došao za bar da se pozdravi, a onda išao za sto sa ekipom. Znaš, ljudi tamo najviše mrze advokate i bartendere. To je zato što kod advokata da bi te branio, moraš da ispricaš istinu o sebi. Za barom, posle tri pica, to se takode sigurno dešava. Stvar je u tome da to ne zloupotrebiš, ali i da nekako stvoriš atmosferu u kojoj je to da si ti od poverenja potpuno jasno. Eto vidiš – Brus Vilis je ljubazan covek, ali, valjda zbog te slave i love, a narocito za barom, vrlo oprezan. Stuko je pola litre „stolicnaje“ (pije iskljucivo votku) na ledu za mojim barom, a onda otišao i s advokatom narucio nameštaj sokova sa litrom votke. Ako tako stalno pije… Kevin Kostner je prava americka zvezda, svaki gest mu je programiran, širi to oko sebe. Sindi Loper je najbolja. Ona je sedela, zezala se s nama, pricala, stvarno slušala šta mi njoj pricamo… Ali nisu svi prijatni. Harisa Silajdžica sam pozdravio lepo na srpskom, pitao me odakle sam, a kad sam mu rekao, samo prevalio: „Hvala“, ustao i otišao da sedne za sto. Maraja Keri je… pa, najblaže receno, nesofisticirana. Oko njenog stola su telohranitelji pravili deset metara prostora, da se slucajno ne oceše o nekoga. Mislim, Robert de Niro je uredno sedeo u gužvi sa tri crnkinje (poznato je da on voli cokoladu) i nikom ništa, a ona…
Nepotrebno je reci, tu je sreo Bona Voksa s pocetka teksta. Ali, postoji i prica o Majklu Džordanu.
– U „Pravdi“ su WC-i obeleženi sa „dama“ i „gospoda“ na ruskoj cirilici, što ljudi ne razumeju, a kako su pojedinacne kabine, u stvari je i predvideno da budu „uniseks“. Postoji jedna tradicija – svi cekaju na red. Nema veze ko je to, koji glumac ili muzicar, svi cekaju na red i gotovo. E, stao Džordan lepo u red, a ljudi se osvrnu, vide ga i – razmaknu se. On se buni, hoce da ceka kao i drugi – ni da cuju. Morao je preko reda.
Nece ljudi da se prica da su terali hodajuceg boga da ceka za pišanje iza njih.
– Više i ne znam ko je sve bio. Kventin Tarantino, Sofija Loren, Kejt Vinslet… A bili su i Peda (Stojakovic) i Vlade (Divac). Prvo smo moj drug, koji s njima saraduje, on im pravi veb sajtove, i ja bili gosti na utakmici sa „Niksima“, a onda su oni došli u „Pravdu“. I dode jedna Francuskinja koja radi tu meni i kaže, sa onim teškim francuskim akcentom u engleskom: „Dušane, oboooožavam srpske muškarce. Oni su tako oooogromni“.
Dejvid Bouvi je stalna mušterija.
– On živi iznad „Pravde“, u istoj zgradi. Obicno dode kad ljudi odu, ili pre gužve. Javi se lepo, mi mu kažemo: „Zdravo komšija“, popije pice, pojede nešto i ode.
Dule je bio otposlat iz „Pravde“ da formira bar u francuskom bistrou „Pastis“, istog vlasnika. Tamo je sreo još finih ljudi. Na primer, Barbaru Bušâ€¦
– To je bilo dve nedelje pred napad na Avganistan, ubrzo posle napada na Svetski trgovinski centar. Znaš, nose oni nešto u sebi. To je stari klan, stara lova. Nose neki autoritet sa sobom. Ali njeno obezbedenje… Baja iz „sikrit servisa“ je sa bubicom u uvetu i cvikerima za sunce prestojao kod mog bara tri sata, kao kip. Nije pomerio ni uvo, ja sam svedok, pratio sam. A u jednom malom restoranu sa desetak stolova, vecerao sam, a tri metra od mene je bio Bil Klinton sa Kevinom Spejsijem. Covek koji je bombardovao moj grad, a onda prestao da bude predsednik i sad lepo vecera kao da se ništa nije dogodilo, bez telohranitelja ili ikakve pratnje.
U „Pastisu“ je bilo još poznatih.
– Rudolf đulijani je stalni gost „Pastisa“, a tamo mi se desila divna stvar. Ja jako volim Bjork, mnogo mi je draga njena muzika, gledao sam je i uživo tamo… Baš par meseci ranije sam gledao mjuzikl „Ples u tami“, u kojem je ona pricala kako sluša zvuke, kako je privlace i pokrecu na igru i stvaranje. Ona je sela za sto tri metra od bara, a ja sam morao da mešam koktel. Ja sa šejkerom radim veoma ritmicki – i kako sam poceo da radim, tako je ona digla glavu, pogledi su nam se sreli i nasmešili smo se jedno drugom. Možda ja tripujem, ali mislim da smo pomislili isto. Taj zvuk strašno pokrece.
Osim svega, tu su još i privatne žurke, radio je jednu za Sindi Kraford i mnogo za umetnicki svet Njujorka. Za fotografa Eni Lebovic, na primer. Ti partiji su za bartendera dva sata posla za 500 dolara, pa ih jako vole…
– Mogu fizicki da izdržim za barom još tri, cetiri godine, a posle bi to bilo na racun mog zdravlja. Zato odavno planiram da izadem odatle. Završio sam školu za vinologiju, kod velikog Dejl du Grofa, koji drži katedru na Institutu za kulinarsko obrazovanje i kojem sada ponekad asistiram na seminarima. Pišem redovno za „Food and Arts“, interni magazin ugostiteljske industrije. Napisao sam sa kolegom knjigu o bartendingu, vlasnik „Pravde“ je bio vrlo zainteresovan da je izda, ali je to pomereno zbog krize u Njujorku posle napada na Svetski trgovinski centar. Svejedno, pregovaram sa Institutom za francusko kulinarstvo i trebalo bi da tu od septembra otvorim katedru za miksologiju. Na kraju, nadam se da cu da otvorim nešto svoje, koktel bar, naravno. Jer, koktel je duboko u americkoj tradiciji, on je „najamerickija“ stvar – to je mnogo sastojaka najrazlicitijeg porekla, pomešanih u novi, konacan ukus.
Kad je vec tu, Dule ce domacim barmenima održati i seminar o klasicnom americkom bartendingu u „Hajatu“, 28. januara.
