U kožarskoj radnji Makisa Sakalisa na Krfu, pored kože, mirišu i knjige. Literatura, doduše, služi kao polica za torbe. I da ga podseća na diplomu političkih nauka iz Londona.
„U Grčkoj mi nisu priznali britansku diplomu. Poslali su me na grčki univerzitet, koji sam završio sa visokim prosekom. Radio sam kao profesor engleskog u Atini osam godina. Onda sam došao ovamo i započeo posao od nule“, priča Makis.
Prve šavove napravio je sam. Devedesetih je posao sa kožom u Grčkoj bio isplativ. A gužvu grčke prestonice, rođeni Atinjanin, rado je zamenio za zelenilo i mir Krfa.
„Stvari su ovde bile drugačije u to vreme. Ljudi su bili srećniji nego drugde. A kožu sam zavoleo zato što je živa. To nije proizvod, već živa stvar. Uzmete parče i napravite tašnu, sandale, veoma je kreativno“, ističe Makis.
Strast prema koži i dalje ga drži, iako je od početka krize u Grčkoj zarada krenula nizbrdo.
„Profit je pao na 40 odsto nekadašnjeg. Sada je zarada niska, ali stabilna. Mogu da živim od svog rada“, kaže Makis.
A konkurencija?
„Nema konkurencije. Ako me neko iskopira, praviću nešto drugačije“, rekao je bivši profesor.
Ručno izrađeni proizvod neuporediv je sa fabričkim. Sakalis ipak objašnjava razliku:
„Najbitniji su šavovi. Postava obično prva strada. Ja mogu da je rašijem i ponovo sastavim. Vi imate novu torbu koja može da traje večno“, ističe Makis.
Pored proizvodnje vina i maslinovog ulja, Krfljani se tradicionalno bave obradom kože i vole muziku. To je Sakalisa privuklo Ostrvu.
„Karijeru sam počeo kao profesor, a kad završim sa kožom, možda me čeka karijera Toma Vejtsa“, zaključio je Makis.
