Igre i igračke

Razmišljam nešto: ja nikad nisam bio loš
klinac. Ono: nasilnik, neki razbijač noseva, kavgadžija. Dok nisam krenuo u
školu, često su me u naselju zezali – kako dečaci, tako i devojčice da sam
pekmez, kmezavko i šta ti ja znam.

Sećam se, bilo mi je žao kad moji drugovi
maltretiraju mačiće ili gaze puževe i gliste. Ja sam voleo da se igram sa tim
živuljkama. Osećao sam sa njima neku bliskost, valjda… nešto kao: i one imaju
dušu. (To je često govorila moja baba za svaku bubu ili, čak, biljku.)

Otac me nije mnogo mazio. Ponekad, kad bi se
napio „k’o majka“ (i to sam od babe čuo, uvek mi je zvučalo mnogo čudno).
Daleko je od istine da me je, uvek kada je bio pijan, mazio ili smrdljivo i
balavo ljubio. U stvari, nikad nisam znao šta me od njega čeka. Majka me je
uzimala u krilo, češkala i milovala, ali je stalno uzdisala i često brisala
oči, pa sam se zato i u njenom zagrljaju osećao loše. Kao da sam otežavao teret
koji je nosila.

Sve u svemu, nisam baš vrištao od sreće, ali
sam zaključio da ni drugi klinci ne žive mnogo bolje. Ako je i bilo takvih, ja
ih nisam poznavao.

U vrtiću sam naučio da se bijem. Nije da sam
hteo. Jednostavno sam morao – da me ne bi stalno neki tupoglavac ćuškao i
maltretirao. U početku sam se plašio tuče. A i osećao sam se k’o retard.
Udaranje, pesničenje, zavrtanje, šutiranje… Kukanje onoga koga sam povredio,
uvijanje po podu. Mislim, ponekad sam i ja dobijao, ali slučaj je valjda hteo
da budem ovako lagan a brz, vižljast i okretan, pa sam ubrzo primetio da me i
oni jači ostavljaju na miru.

Pošao sam u školu i bio sam „faca“. Gledao sam
u to vreme filmove (kao i drugi klinci) o tim borilačkim veštinama, fajterima,
vežbao po malo kod kuće i sve češće na drugima. Bilo nas je u odeljenju
dvojica-trojica sličnih. Stalno nas je učiteljica kažnjavala, zvala roditelje,
slala kod direktora. Bili smo „glavni“. Svi su nas se plašili.

Ne mogu da kažem da mi to nije ulivalo
sigurnost. Ali, nisam se uvek osećao dobro zbog toga. Nisam to smeo da pokažem.
Bili smo ekipa i nisam smeo ni da poželim da iz nje izađem. Proveo bih se mnogo
gore od svih onih koje smo sporadično maltretirali. To: da napadnemo nekog ni
krivog ni dužnog, iz nekog izmišljenog razloga – bio je deo svakodnevnih
aktivnosti. Navikao sam (morao sam!), kao što sam preboleo mačiće i gliste.

U šestom osnovne, svako od nas je već kao deo
redovne školske opreme imao po neki nož: ukraden od oca, ponekad od komšije. U
početku smo njima gađali stabla tako da drugi vide. Ubrzo smo počeli preteći da
ih pokazujemo. Opasna je to zabava – sad znam. Pređe ti nekako u naviku, lako se
latiš, časkom ga izvadiš. U tom smo fazonu bili kada smo krenuli u srednju
školu.

Kako se desilo to što se desilo, nemam pojma.
Sad, kad pokušavam da se setim, stvarno ne mogu da shvatim šta se dogodilo.
Prosto, kao da imam prekid filma i ne mogu da povežem: kako je stotinu puta
ponovljeno zezanje preraslo u nešto tako ozbiljno?

Klinac je protrčao pored nas. U stvari, ne baš
pored, nego između nas trojice. Bio je veliki odmor i mi smo stajali nasred
dvorišta. Nešto smo pričali. Ne znam ni šta. Ništa bitno. Ovi prvaci su za
vreme odmora stvarno k’o pušteni s lanca. Ovog je jurio neki drug, valjda da se
pokažu pred devojkama, šta znam. On je projurio, dakle, između nas. Onaj što ga
je jurio, u mestu je ukočio kad nas je ugledao. Moj drug Janko je opsovao i jurnuo
za njim. Boris je viknuo: „Janko, bre, pusti klince!“ Ja, pojma nemam zašto, potrčao
sam za Jankom. Valjda da mu se nađem. Kao da je onaj imao šanse sa njim.

Kad sam zaokrenuo za ćošak, prvak je već bio
na betonu, a Janko mu je sedeo na stomaku i udarao ga pesnicom u glavu.
Pritrčao sam. Uhvatio sam Janka pod miške, da ga podignem. On se okrenuo i
odalamio me po faci, ali sam uspeo da ga odvojim od ovog dole. On se nekako
izmigoljio ispod Janka, prevrnuo se i pridigao. Hteo je da pobegne, ali je od udaraca
bio ošamućen i teturao je. Janko mi se otrgao i bacio se na njega. U trenutku
kad sam se ponovo bacio na Janka, video sam kako je iz leve u desnu šaku
prebacio nož. Skočio sam mu već bio na leđa i onda – kvrc!

Sledeće čega se sećam je kako Janko desno od
mene lako preskače ogradu školskog dvorišta i njegova senka se gubi u tami
susednog parkića, a preda mnom onaj prvak leži potrbuške, sa nožem zarivenim u
leđa do same drške, ruku raširenih kao ptičija krila i ispruženih nogu.

Sve ostalo više nije bitno. Ni to što su
okrivili mene, jer je Janko tvrdio da on nije imao nož, ni što su me izbacili
iz škole, ni to što me je otac premlatio a onda otiš’o da se napije. Žao mi je
što majka stalno lomi prste i plače i trza se na svaki zvuk ispred vrata. Nije
mi važno šta će sa mnom da bude.

Onaj klinac je sada, kažu, van životne
opasnosti. Samo kad bih mogao da zaboravim onaj veseli smeh i od uzbudenja
raširene oči, nemirni čuperak koji mu vetar nosi dok protrčava ispred mene… i
one raširene ruke i ispružene noge na krvavom betonu školskog dvorišta.Original Article

(Visited 2 times, 1 visits today)