Umro je Srbin aboridžanski zet, borac za ljudska prava, pisac, mogući nobelovac i čuvar stada dingo pasa
Reklama
Bo Vongar bio je strašno neobičan čovek. Molio sam profesionalnog fotografa Dočinovića da me vodi kod pisca Sretena Božića u njegovu kuću, na kraju Melburna. Nije rado primao goste, ali je cenio Dojčinovića i odobrio mu moju posetu. Znao sam o njemu da je aboridžanski zet, borac za ljudska prava, pisac, mogući nobelovac, vlasnik velikog imanja i šuma, ali i čuvar stada dingo pasa.
Preminuo je u nedelju na Dan žena osmog marta. Živeo je dugo i snažno.
Sreten Božić, Bo Vongar (Bo Wongar) zvani Glasnik (1932, Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca – 2026, Melburn, Australija).
I te 2010. godine vodi mene Dojčinović u podne kod Bo Vongara. I ništa ne kazuje, sem „budi miran i opušten!”. Kuća, mala, bela, uređena bašta, vrata ulazna i od soba širom otvorena. U sobi sa velikim stolom punim starih i novih knjiga, u dubokoj fotelji sedi sitan čovek, razbarušene kose, divnim očima me gleda i pozdravlja: „Dobro došao prijatelju ! Ne ulazi do mene dok te ovaj moj prijatelj ne pozdravi!”.
Divlji australijski pas dingo, siv, zategnut kao struna, sa metalnim pogledom prilazi i gura svoju njušku među moje noge. Prepao sam se. Šta ako škljocne zubima. Odgrišće mi moj ego. Valjda sam počeo da se znojim, pa je psu taj miris zasmetao, okrenuo mi je dupe i rep – što sam shvatio kao porku: „Ovaj može da uđe!”. – Posle je sve bilo lako.
Pričao mi je Sreten kako je dugo putovao iz Srbije do petog kontinenta.
Rođen je u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca u porodici Stevana i Darinke Božić. Posle završene osnovne škole upisao je Srednju tehničku školu u Novom Sadu, odsek za mlin. Školovanje je prekinuo nakon što mu je uskraćena stipendija zbog političkih stavova njegovog oca Stevana koji je robijao pošto je od strane posleratnog režima u Jugoslaviji proglašen kulakom.
Pisanjem je počeo da se bavi dok je služio vojni rok u Zagrebu. Posle vojske 1954. se preselio u Beograd, rešen da se posveti pisanju. Na Radničkom univerzitetu Đuro Salaj pohađao je radionicu za pisce. Počeo je da objavljuje pesme u i drugim književnim časopisima. Poeziju je zavoleo zahvaljujući ocu koji mu je recitovao srpske narodne pesme dok su radili u polju.
U Mladenovcu je pokušao da štampa novine, u Užicu je radio kao novinar Vesti, a zbog jednog članka, na zahtev Slobodana Penezića Krcuna dobio je otkaz i zabranu da radi kao novinar. uz pretnju zatvorom.
Prebegao je prvo u Italiju, odakle je pešice preko Nice stigao u Pariz 1958. godine. Živeo je u prihvatilištu Crvenog krsta.
U tom prihvatilištu je, u toku jedne godine, naučio je francuski jezik. Pitao sam ga d a li je znao Mileta Radovanovića, Andru Lončarića, majka Radu, koja je hranila i branila srpske emigrante. „Znao sam ih, ali ja nisam bio njihov društvo. Njih je interesovala politika, a mene poezija i proza”. Ne znam da li se šalio ili ih je otpisao još na prvi pogled. Obojicu je nadživeo.
Bo je bio intelektualac, govorio je i kad ćuti. U Francuskoj se družio sa Žan Pol Sartrom, Simon de Bovoar, Semjuel Beketom. Nije zavoleo Pariz, jer je bio pun emigranata i komunista. Emigrirao je daleko od Srba u Australiju. Prihvatio je Aboriadžane, priženio se, dobio dete, dobio ime Glasnik i počeo da se bori za njih, da ih anglosaksonci ne unište alkoholom i zatvorima.
Aboridžani su ljudi prirode, slobodnjaci koji pričaju sa vetrom, a pevaju sa pticama. Belci su ih hapsili i zatvarali, a oni su umirali iza rešetaka jer nisu imali više ono što najviše vole –slobodu. O tome je naš Sreten, Banumbir Vongar počeo 1960. godine da piše. Osećao je na svojoj potamneloj koži da Australijanci misle da je domorodac, kome treba dati loš viski i razveseliti ga.
Banumbir Vongar nije hteo da bude Australijanac sa socijalnom kartom i etničkom penzijom. Pisao je drame i romane, radio je kao vozač i kao kopač Zlata. Svu surovost žitova u Ujedinjenom Kraljevstvu na petom kontinentu stavio je u svoje knjige. Kada su početkom osamdesetih neki novi ljudi ušli u kulturu belaca, Bo je postao cenjen, nagrađivan i poštovan. I stranci su ga voleli, pa su ga radi prevodili i štampali.
Udruženje pisaca Australije stavio ga je na listu mogućih kandidata za Nobelovu nagradu. Sreten Božić se u to nije mešao. Imao je velike lične probleme. Prva porodica mu je stradala i nestala, gradio je drugu. Australijski moćni ljudi su sprečili da aboridžanski zet, Srbin doselenik, bude kandidat petog kontinenta za Nobelovu nagradu vrednu 800.000 dolara.
Umesto detalja o toj priči Sreten mi je poklonio tada tek objavljenu monografiju o smrtonosnoj politici Britanaca i Australijanaca prema Aboridžanima i njegovoj prvoj porodici. Sredinom 20. veka Britanci su u australijskim pustinjama vršili nuklearne probe. Dešavalo se da atomske bombice bacaju na sela domorodaca i potom snimaju njihovu groznu uranijumsku smrt. Ta monografija koju sam dobio govorila je o takvom australijskom genocidu.
Vlast belaca nije volela Sretena Božića pisca poreklom iz Srbije, jer je mislila da je domorodac i da ne ume da se brani. Ćutanjem i pisanjem održao je etičku lekciju Australijancima.
Sreten je svoja dela objavljivao pod svojim pravim (Božić) i književnim (Vongar) imenom. Nakon objavljivanja knjige pripovetki o vijetnamskom ratu 1972. verovalo se da je Sreten američki crnac koji se kao dezerter krije među australijskim domorocima.
Objavljivanjem dela „Put u Bralgu” (1978) mislilo se da je on australijski domorodac iz Severne teritorije Australije. Ali aboridžanski mitovi su sugerisali da bi Sreten Božić i B. Vongar mogli biti jedna te ista osoba što je potvrdio R. Dru u članku „Solved: The Great B. Wongar Mystery” objavljenom u biltenu književnosti: „Sreten je pisac niza zadivljujućih poema, kratkih priča i romana u kojima urođenici ne oponašaju kolonizatore nego doseljenik (Srbin) oponaša urođenika”.
Odbranio je Sreten Božić – Bo Vongar pisanjem svoje ime, svoj ponos i svoj narod, i jedan, i drugi. Zato ga obični ljudi poštuju, a ja mu se divim. Slava mu!
Za portal Rasejanje.info dr Marko Lopušina
