Klub je osnovan 18. aprila 1903. i bio je tada prvi fudbalski klub u tadašnjoj Srbiji. Danas je drugi najstariji klub u Srbiji jer je 3. maja 1901. godine u Subotici osnovan Sportski atletski klub Bačka, s tim što je Subotica tada bila u sastavu Austrougarske.
Reklama
Trenutno se takmiči pod imenom BASK u Srpskoj ligi Beograd, trećem takmičarskom nivou srpskog fudbala.
Gimnastičari sokola odigrali su 1896. utakmicu podno Kalemegdana. List Večernje novosti je 23. maja 1896. (stari kalendar) objavio pod naslovom Soko tekst: „Devetnaestog ovog meseca u tri časa po podne, bili smo prisutni gimnastičkim igrama u donjem gradu. Gimnastičara je bilo do pedeset, među kojima su svi bili članovi prvog gimnastičkog društva Soko, koje stoji pod Najvišom Zaštitom Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra! Gimnastičari su izvodili razne igre jednom velikom loptom, bacajući je po izvesnim pravilima čas u vis a čas u daljinu, i to, što je najzanimljivije, samo nogama. … Igrom je rukovodio gospodin Fejfar, društveni učitelj, i gospodin Hugo, sin gospodina Edija Buli. “ Iste godine osnovana je osnovana je Loptačka sekcija Sokola. Između dve ekipe Sokola priređena je 13. juna 1899. utakmica. Za vreme letnjeg odmora 1903. u Beogradu su se okupili studenti koji su studirali u inostranstvu i zajedno sa sokolima osnovali Loptački klub. Na predlog Ljube Jovanovića klub Soko izdvojio se iz društva Soko i postao samostalni fudbalski klub. Na osnovu novog programa rada društvo je osnovalo Loptački klub Soko 1903.
Osnivačka „skupština članova” održana je pod vedrim nebom, na Đurđevdan 23. aprila 1903. Osnovan je klub, izabrana uprava, ali klubu nije dato ime. Kad se Ljuba Jovanović setio da društvo treba da ima i ime, nastala je rasprava. Ljuba Jovanović je predložio da se klub nazove Soko. Skupština je aklamacijom primila predlog. Za predsednika fudbalskog kluba Soko izabran je Ljuba Jovanović. Počasni predsednici bili su Ljubomir Jovanović, Jovan B. Frontigham i Darinka Grujić. Članovi osnivači bili su Stevan S. Stefanović, Milan Bajić, Nikola Spasić, Dimitrije Đorđević, Milorad M. Milisavljević, Slobodan M. Marković i Dimitrije Stamenković. Posle potapanja terena Banje Venecije društvo je prešlo u Košutnjak. Tu je ostalo punih 27 godina. Puno sveta dolazilo je Košutnjak nedeljom da se prošeta i da prisustvuje „Takmičenju”. Interes za fudbal je rastao kod publike iz godine u godinu. Štampa se interesovala, notirala u svojim stupcima rezultate utakmica. Klub je igrao u Subotici, Temišvaru i Novom Sadu. Izgradnjom igrališta u Košutnjaku 1904. stvoreni su uslovi za brži razvoj fudbala. Gotovo svi članovi kluba Soko bili su u isto vreme i članovi Gimnastičkog društva Soko i vežbali su u društvu laku atletiku. Na Sveslovenskom sletu u Pragu učestvovali su igrači prvog tima: Đorđe Ilić, Milan Miodragović, Andreja Milićević, Lazar Jovanović i drugi.
Kada je osnovan Fudbalski klub Soko obraćala se pažnja da se vaspitaju dobri ljudi i dobre patriote. Sam sport se smatrao kao sredstvo da se razvije karakter i duh u mladićima, tako da oni kasnije u životu primenjuju samo ono što je bilo dobro i ono što je bilo pravo. Čestim sastancima, zajedničkom igrom, kao i radom, razvijalo se drugarstvo i svest o dužnosti. Kad je izbio rat 1912. i 1914. članovi kluba bili su rasuti kao đaci-narednici i rezervni oficiri po vojsci kao vodnici. Vedri i nasmejani izlazili su pred stroj voda da ga povedu napred, i svojim primerom pokažu kako se gine za otadžbinu. Ješa Šaponjić je na Gorničevu 6. avgusta 1916. kada je dunavska divizija počela da puca pod udarima bugarskih armija, izleteo pred svoj vod i uzviknuo: „Napred, braćo!”. Njegov nalet uspeo je da zadrži bugarski napad, i da se situacija spase, dok su se ugroženi delovi povukli. Ješa Šaponjić je pao smrtno pogođen. Ginuli su „Sokolci”: Bogoljub Mihailović, kao đak-narednik na Sokolu, Duško Nikolić kao đak-narednik na Suvoboru, Milan Stevanović kao đak-narednik na „Skeli”, Dragoljub Popović kao đak-narednik na okršaju na „Konaticama”, Leon Lebl, kao đak-narednik kod sela Leskovca, Bora M. Nikolajević, kao đak-narednik umro je od rana u Francuskoj 1917. i Sreten Stanić. U „Spomenica o tridesetogodišnjici 1903-1933” isticalo se: „Svi mi koji smo imali prilike videti ove mlade ljude u ratu, divili smo se njihovoj energiji, njihovoj borbi i njihovom uverenju, da će ideja ujedinjenja pobediti”. Mnogo članova kluba ostalo je na polju časti, položivši svoj život za Otadžbinu. Klub je na stadionu u Košutnjaku postavio spomen ploču izginulim članovima.
U Prvom svetskom ratu omladinci sokoli koji su nakon završenog maturskog tečaja u srpskoj gimnaziji u Volosu otišli na studije u Rim i formirali svoj klub. Prišli su “Romi” kao poseban ogranak, poznat kao „Soko pro Roma”. Pod vođstvom Danila Živaljevića „Soko pro Roma” je za kratko vreme postizao rezultate, oduševljavao srpske izbeglice, a njegovi uspesi dospeli su do fronta, gde su vojnici radosno pratili napredak kluba. Najveći uspeh bio je osvajanje pehara grada Rima 16. juna 1918. Pobeda je bila zapažena u Italiji, a vest je stigla do fronta. Geslo kluba Soko bilo je: „Jedan za sve, svi za jednog, svi skupa za svoj klub, za svoj Soko!
Jednog majskog dana 1919. članovi su obišli teren kluba u Košutnjaku i zatekli veliki broj igrača koji su trenirali u dresovima i odelu, pa su ih pozvali da se učlane u „Soko”. Održana je 12 jula 1919. prva vanredna skupština SK Soko u Košutnjaku na kojoj je izabrana uprava kluba. Predsednik kluba bio je arhitekta Momir Korunović, istaknuti član Saveza Sokola. Potpredsednik Radivoje Radulović, student tehnike; kapiten kluba Milan Miodragović, student tehnike; sekretar Aleksandar Milojković, maturant; blagajnik Marko Ašerović, bankarski činovnik; ekonom Miodrag Dramničanin, gimnazist. Članovi su morali da urede teren. Klub nije imao novca, a za bilo kakve radove na terenu klub je morao da traži odobrenje od Uprave topčiderske ekonomije. Jovan Viktorović i Živko Z. Popović su dali novac, a Lazar Jovanović je vodio glavni rad na terenu. Kako su radovi tekli sporo, jer su zemljani radovi bili obimni, a bilo je zakazano na igralištu kluba takmičenje između Rumunije i Jugoslavije, na kojima je trebalo da prisustvuju kralj Aleksandar i kraljica Marija, Lazar Jovanović je bio prinuđen da radi do duboko u noć. Ipak uspeo je da na sam dan venčanja kralja Aleksandra sav teren i neke nepokrivene tribine budu gotove. Sem terena za fudbal završena je i staza za laku atletiku. Arhitekta Ž. Tatić izradio je ulaznu kapiju, celu žičanu ogradu i kao i pokrivenu tribinu za kralja i kraljicu. Delom su radili i članovi igrači.
Sokolska župa Beograd je u početku održavala svoje sletove na terenu fudbalskog kluba Soko u Košutnjaku. Prvi slet je održan 7 juna 1922. sa željom da se uveliča svečanost venčanja kralja Aleksandra. Slet je prošao gotovo nezapaženo. Članovi sokola su bili premoreni od učešća na drugim svečanostima. Prvi naraštajski slet održan je u Beogradu na igralištu fudbalskog kluba Soko u Košutnjaku od 22 do 24 maja 1927. U oči javne vežbe svečano je osvećena naraštajska zastava, a potom povorka naraštaja i dece kroz Beograd. Drugi naraštajski slet održan je na terenu fudbalskog kluba Soko u Košutnjaku 25 i 26 maja 1929. Ispred crkve Svetog Save 26 maja 1929. formirana je povorka od 840 naraštajaca. Na čelu povorke bili su omladinci sa sela na konjima, pa za njima zastave, Uprava župe Beograd, naraštajci i deca. Povorka se kretala preko centra do Kalemegdana. Klub je 1929. dobio poziv od S.K. Dušan Silni iz Vršca za dvodnevno gostovanje i turnir između pozvanih klubova S.K. Jugoslavije i SK Kinjiži iz Temišvara. Klub je pobedio SK Jugoslaviju i SK Kinjiži. Kao pobednik dobio je prvu nagradu. Iste godine klub je igrao utakmice sa SK Hajdukom iz Splita. Soko je bio prvi klub koji je SK Hajduk pobedio u samom Splitu. Klub je 1930. nastupao u Sarajevu, Somboru, Subotici, Novom Sadu, Skoplju i ponovo u Splitu. Klub je 1932. morao da promeni ime po naređenju vlasti i nazvao se B.A.S.K.
U okviru državne reprezentacije u Montevideu 1930. iz kluba Soko bili su: golman Milovan Jakšić, desni bek Milutin Ivković i kao zamena desno krilo Branislav Hrnjiček. Tim se plasirao na treće mesto. Na povratku iz Montevidea „Sokolci” (članovi i navijači kluba) su dočekali Jakšića, dr. Ivkovića i Hrnjičeka. Podmladak SK Soko bio je 1924. i 1928-29. prvak Beograda. Klub je proslavljao svoju slavu Đurđevdan na svom terenu u Košutnjaku. SK Soko osnovao je lakoatletsku sekciju 1922. Od 1925. sekcija je učestvovala na trci kros-kontri za pehar lista Politika i osvojila pehar. Klub se najviše ponosio uspešnoj borbi prilikom Sveslovenskog sleta 1930. Njegov član Bogoljub Simović stigao je prvi na cilj u malom Maratonu (25 kilometara). Klub je osnovao sekciju Hazene 1923. U prvom timu bile su: gospođice Živanović, V. Milenković, S. Knol, M. Badnjevac, Z. Badnjevac, J. Badnjevac i J.Kušić. Ta grana sporta nije klubu donosila materijalnu korist, ali klub je smatrao da čini uslugu svojim ženskim članovima, nije žalio materijalne izdatke, već je činio kako je kad mogao i održavao sekciju. Klub je iz propagandnih razloga, slao komletan tim u varoši i varošice u unutrašnjosti. Od beogradskih kluba najčešći gost sportskog Skoplja bio je klub „Soko”. Povodom trideset godina rada kluba je izdao „Spomenicu o tridesetogodišnjici” 1903-1933. U uređivačkom odboru bili su Živojin Simonović, Živko Z. Popović, Milan P. Bogdanović i Sima V. Simić.
Posle oslobođenja prestaje rad BASK. U časopisu „Fiskultura” iz 1945. istaknuto je da je BASK, najstariji klub u Srbiji, koji je postojao 42 godine prihvatio novi duh i novu organizaciju fiskulture u Srbiji. Na konferenciji svog članstva održanoj 29. maja 1945. Beogradski amaterski sport klub odlučio je da svu pokretnu i nepokretnu imovinu stavi na raspoloženje fiskulturno-sportskom odboru Srbije u cilju masovnog razvijanja kulture. U rezoluciji kojom su osuđeni petokolonaši isticalo se: „Čast i ime dobrih sportista, čija je osnovna dužnost uvek bila stavljanje svojih snaga u službu naroda i otadžbine. Mi smo i na konferenciji našega članstva, održanoj u avgustu 1941, bili doneli odluku da naš klub za vreme okupacije obustavlja svaki rad na sportskom polju”.
Klub Soko bio je osnovan kao sekcija Beogradskog sokola. Grupa mladih studenata osnovala je fudbalski klub Soko. U tadašnjoj maloj Srbiji Soko je bio prvi fudbalski klub koji je napornim radom i po cenu žrtava, morao da razbija zablude protiv fudbala, da stvara publiku i teren za razvoj fudbala, i da daje podstreka za osnivanje novih klubova. Bilo je slučajeva da su osnivači novih klubova dobili nogometno iskustvo u klubu Soko. Iz redova članstva Sokola u toku ratova 1912-1918, velika većina borila se, a nekoliko ih je palo. Posle ratova, sve je trebalo ponovo podizati. Niko od „Sokolaca” nije žalio žrtava za obnovu kluba. U „Spomenici o tridesetogodišnjici 1903-1933” isticao se rad kluba na patriotskom vaspitanju i žrtve iz redova članova kluba koje su pale u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Po naređenju vlasti od 1933. takmičio se kao FK BASK (Beogradski akademski sportski klub). U vremenu posle Drugog svetskog rata se gasi. Na pedesetogodišnjicu 1953. FK Senjak preuzeo je ime BASK.
Izvor: FB Rojalistički klub
