Moskva, 31.. marta 2004. godine
RIA “Novosti”
Specijalno za Artel-Geopolitiku
Zoja KLIMENKO, stariji naucni saradnik Ruskog instituta za strateska istrazivanja, magistar politickih nauka
Nedavne dogadjaji na Kosovu i Metohiji – a upravo takav je i zvanicni status i ustavni naziv tog regiona bivse Jugoslavije, koji cesto prenebregavaju i medjunarodni protektori pokrajine, i svetska stampa – trreba posmatrati sa nekoliko aspekata. Radi se o srpsko-albanskim protivurecnostima, o uzajamnim odnosima albanske zajednice Kosova i medjunarodne zajednice i, najzad, o poziciji te zajednice.
Mnogi pogresno smatraju da su dogadjaji od 17. marta, kada je nocu otkriveno telo albanskog deccaka, a izjutra pronadjeno jos jedno, da bi se nastavilo traganje i za trecim, koje je pronadjeno kasnije, poceli upravo tog 17. marta. Prema prvobitnoj verziji, koja je predoccena novinarima od strane cetvrtog, spasenog deccaka, oni su se utopili skocivsi u reku Ibar bezeci od srpske dece, koja su ih jurila sa psima. Halid Barani, sef Komiteta za zastitu prava i sloboda coveka u Kosovskoj Mitrovici prokomentarisao je to kao odmazdu Srba u odgovor na napad na srpskog momka uvece 15. marta u selu Ccaglavica u okolini Pristine. Na njega su pucala trojica nepoznatih lica iz automobila u pokretu i momak je tesko ranjen. Taj incident izazvao je stihijske proteste Srba, koji su praceni blokadom puta Pristina – Skopje i Pristina – Gnjilane. Protesti su se prosirili i na druge gradove Kosova, u kojima je jos bilo Srba. Oni su od UNMIK i KFOR zahtevali da zastite njihova prava i vrate punktove KFOR u srpska sela. Albanska verzija dogadjaja objavljena je u medijima 17. marta. A vec 21. marta srpski mediji su, pozivajuci se na sefa policije UNMIK Berija Polimna saopstili, da ta verzija nije potvrdjena u istrazi incidenta. Medjutim, posao je vec bio obavljen.
Sve je to veoma podsecalo na slicna zbivanja u Bosni i Hercegovini. Tamo je pripisana Srbima eksplozija u Sarajevu posluzila kao povod za uvodjenje 30. maja 1992. godine medjunarodnih sankcija bez presedana protiv SRJ. Eksplozija na pijaci u Sarajevu februara 1994. godine, poznata medju strucnjacima kao “Markale-2”, posluzila je kao povod za prva bombardovanja NATO po pozicijama bosanskih Srba. Kasnije je utvrdjena neumesanost Srba u te incidente. Mogli bi smo se jos prisetiti i “srpskog masakra u Raccku”, koji je posluzio kao povod za operaciju NATO oprotiv SRJ 1999. godine, ciju petogodisnjicu upravo ovih dana obelezava Srbija. Izvestaj medjunarodnih eksperata, koji demantuje prvobitnu verziju Viljama Vokerea, sefa posmatracke misije OEBS na Kosovu, koja je instalirana oktobra 1998. godine, o kaznenoj ekspediciji jugoslovenskih i srpskih snaga bezbednosti protiv mirnih albanskih seljaka, stavljenn je u ladicu, a tadasnjoj SRJ su poceli “zavrtati ruke” u Rambujeu. Kao sto vidimo, metod nije nov, ali funkcionise besprekorno. Sada je pitanje samo u tome, kakve ce poteze preduzeti medjunarodna zajednica i Medjunarodni tribunal za bivsu Jugoslaviju u odnosu na Albance.
Poslednji dogadjaji na Kosovu jos jednom su pokazali niz metoda koje primenjuju medjunarodni predstavnici u pokrajini. Na primer, umesto da zastite srpske enklave, u kojima, uzgred receno, ne zive samo Srbi i Crnogorci, nego i drugo nealbansko stanovnistvo, njihovu imovinu i kulturno nasledje od razjarenih Albanaca, sto je propisano i rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti OUN, Srbima se uporno nudi da se evakuisu u druga mesta Kosova ili u Srbiju. Posle odlaska nealbanskog zivlja sva njihova imovina se pali. Unistavaju se istorijski i kulturni spomenici svetskog znacaja, koji svedoce o etnickoj pripadnosti pokrajine tokom vekova. Pri tom se unistavanje vrsi planski, sistematski i veoma brizljivo, sve do odvozzenja ssuta sa mesta na kojima su bili sagradjeni pravoslavni manastiri i hramovi. Odmah nakon evakuacije svestenih lica iz manastira Devicc njega je opkolilo oko hiljadu naoruzanih Albanaca i zapalilo. U srpskim selima unistavana je infrastruktura – skole, administrativne zgrade, poste, kancelarije, protivpozarne stanice, bolnice. Medicinski personal i pacijenti jedva su uspevali da spasu zivu glavu, a da ne govorimo o spasavanju opreme. Na mestu zgarista jedne od bolnica pronadjen je les zene-invalida, koja nije uspela da pobegne. U gradovima su gorele srpske kuce, pored ostalog i one nove koje su izgradjene posle 1999. godine za izbeglice. U Srbiju su evakuisani i Srbi, koji rade u medjunarodnim organizacijama na Kosovu. Postavilo se pitanje i o evakuaciji medjunarodnog personala UNMIK.
Cak stavise, u odgovor na vise puta upucene predloge vlasti Srbije i Crne Gore da jedinice armije i policije pomognu KFOR i UNMIK, koji ocigledno nisu uspevali da obave svoje zadatke, sledilo je odbijanje. Oni su to motivisali time, da ce u slucaju potrebe pomoc od 600 ljudi stici iz NATO snaga koje se trenutno nalaze u Nemackoj, a koje su nekada bile angazovane na Kosovu i poznaju situaciju. Zabelezeni su slucajevi da su mirovne snage KFOR odlazile, ostavljajuci Srbe bez svake zastite. Ovakva politika sasvim jasno govori o tome, da medjunarodni predstavnici i uopste ne nameravaju da postuju obavezujucu rezoluciju Saveta bezbednosti OUN, kojom se predvidja povratak ogranicenih srpskih snaga za zastitu srpskih svetinja i razmestanje na pogranicnim karaulama.
Stice se utisak da medjunarodni predstavnici i albanski teroristi, medju kojima je, prema svedocenju srpskih izbeglica, bilo podosta predstavnika Kosovske “etnicki proporcionalne” policijske sluzbe, pod okriljem UNMIK, realizuju jedinstveni plan: jedni evakuisu nealbansko stanovnistvo, drugi ciste teren od “tragova boravka”. Vec je izneta pretpostavka da se dogadjaji mogu preneti na jug Srbije. 20. marta policija je uhapsila Albanca koji je pokusao da zapali dzamiju u selu Orahovica oko Presseva.
U cilju resavanja problema srpske vlasti su po ko zna koji put predlozile da se stvori teritorijalna autonomija Srba na severu Kosova u sastavu autonomne pokrajine u okvirima SCG. Albanci su, po ko zna koji put optuzujuci Beograd da destabilizuje situaciju, zahtevali da se hitno prizna nezavisnost pokrajine, smatrajuci to jedinim nacinom da se sredi stanje. Mozemo sa sigurnoscu tvrditi da je umerenost niza albanskih politicara cisti mit. Albanski pokret je jedinstven, ali raszliciti njegovi ogranci izvrsavaju striktno odredjene funkcije, koje u zbiru vode u popstizanje konkretnog cilja – postizanja etnicki homogene nezavisne drzave. Brojka od 90 procenata nezaposlenih medju srpskim stanovnistvom Kosova govori sama za sebe. Nealbansko stanovnistvo se isteruje iz pokrajine svim mogucim sredstvima. Dogadaji iz nedavne proslosti mogu se smatrati probnim balonom, koji ima za cilj da proveri reakciju medjunarodne zajednice i predstavnika medjunarodnih organizacija na Kosovu. To sto je 22. marta sef UNMIK Hari Holkeri okvalifikovao prethodne ocene komande NATO onog sto se desilo kao “etnicko ciscenje” preuvelicanim, dodavsi da je stradalo nekoliko ljudi i da je zapaljeno “par crkava”, ponajbolje ilustruje stanje stvari. Prema zvanicnim podacima, koji jos nisu definitivni, poginulo je najmanje 31 lice (24 Albanca ubijena su u sukobima sa KFOR i policijom UNMIK, 7 Srba ubijeno je od starne Albanaca), preko 800 ljudi je ranjeno, izmesteno je najmanje 3 hiljade 700 Srba, unisteno 420 kuca i drugih objekata, spaljeno preko 30 crkava i manastira, 7 srpskih sela u potpunosti je zbrisano sa lica zemlje, u nekim gradovima nije ostao ni jedan Srbin, unisteno je ili osteceno 70 vozila.
Dakle, zbir mnogih faktora govori o teznji nekih drzava da po svaku cenu ne dopuste uspostavljanje suvereniteta Srbije nad Kosovom. Hipoteticki se moze pretpostaviti i zatvaranje u perspektivi misije OUN za Kosovo pod izgovorom da se ljudi koji u njoj rade nalaze u opasnosti, i da ce NATO i lidirajuce u njemu drzve preuzeti potpunu kontrolu nad pokrajinom.
