Dramatična ispovest Beograđanke iz Bagdada
PREŽIVELA SAM PAKAO U IRAKU
Šest meseci živeli smo u kućnom pritvoru, samo su nas vozili do firme, a ulicama Bagdada nismo smeli ni da prošetamo
Snežana Tijanović, tridesetogodišnja Beograđanka, upravo se vratila iz Bagdada, grada u kome je otmica stranaca postala svakodnevica. U „grada užasa“ preživela je pravi pakao. Napadi na američke vojnike, njihove saveznike i „saradnike okupatora“ u Iraku sve su krvaviji, a ne prođe nedelja da na nekom od lokalnih puteva vojnici ne pronađu obezglavljeno telo nekog taoca.
Snežana kaže da po Bagdadu kruže spiskovi sa imenima stranaca i da su razne terorističke grupe, koje se bave otmicama, odlično organizovane. Iz „bezbednosnih razloga“ nije htela da se slika za naše novine. Proteklih šest meseci radila je na reformi državne uprave u Bagdadu, i iako je bila odlično plaćena, nikome ne bi preporučila da sad ode u Bagdad.
Za 80 litara benzina samo 80 centi
Bagdad, i pored svakodnevnih eksplozija i pucnjave, prema rečima Snežane Tijanović, pokušava da „živi“ normalnim životom.
– To je ogroman grad, koji u prečniku ima osamdeset kilometara. Iračani su uglavnom predusretljivi i srdačni, pogotovo kad shvate da nisam Amerikanka. Grad je pun automobila, jer je benzin nenormalno jeftin. Pun rezervoar od osamdeset litara košta 1.000 iračkih dinara, što je negde oko osamdeset centi. Najčešće smo benzin kupovali na ulicama, iz buradi, jer je na pumpama nekoliko puta skuplji. Mada je i to opet veoma jeftino – rekla je naša sagovornica.
– Situacija se strašno pogoršala u protekla dva meseca. Otmice su učestale, i to više nisu bila nasumična kidnapovanja već dobro organizovane akcije. Mi smo angažovali iračko obezbeđenje koje je non-stop bilo sa nama, tako da smo donekle bili zaštićeni od otmica. Nije nam, međutim, bilo dozvoljeno da „istražujemo“ Bagdad. Šest meseci živeli smo u svojevrsnom kućnom pritvoru.
Kretali smo se na relaciji hotel – firma. U stvari, to nije ni bilo kretanje, vozili su nas do firme, tako da ulicama Bagdada faktički nismo ni prošetali. Takva rutina ubija. Ustaneš, voze te do posla, odradiš šta imaš, voze te u hotel, jedeš, istuširaš se i uključiš TV. Sreća da smo struje i vode imali, tako da smo bar tako mogli da se zanimamo. „Veza sa svetom“ je bila „dozirana“, jedino su nam radili mobilni telefoni sa lokalnim brojevima, koji su nam služili za svakodnevnu vezu sa uspaničenim roditeljima – priča Snežana.
Šest meseci provedenih u Iraku, kako kaže, naučilo ju je mudrosti. Najbolja „odbrana“ od otmica je, na primer, „tiho i nenametljivo obezbeđenje“. Tako je stranac najmanje upadljiv.
U Bagdadu od igle do lokomotive
– Iračani jedu ogromne količine mesa, najčešće jagnjetinu, ali ona nije ni približnog ukusa kao naša. Ovaca i koza ima i u samom centru Bagdada, i to čitava stada. Alkohol se više ne prodaje otvoreno u radnjama, ali se može nabaviti „ispod ruke“ ili u hotelskim barovima. Sad u Bagdadu može da se nabavi sve, od igle, preko parfema, do lokomotive – priča Snežana Tijanović.
– Američke firme najčešće angažuju „rambovsko“ obezbeđenje, bučno i sa teškim naoružanjem. Kreću se kroz grad u konvojima, u belim ili crnim džipovima, kroz čije prozore vire cevi raznog oružja, od pušaka do bacača, kao na Divljem zapadu. Naravno da su laka meta. Što si neupadljiviji, to si bezbedniji – objašnjava Snežana Tijanović.
Glavna meta terorističkih napada je „zelena zona“. To je, prema njenim rečima, ogromna ograđena zona u kojoj je i Sadamova palata. U „zelenoj zoni“ su i nova vlada, američka ambasada, hoteli i ambasade.
– Pri ulasku u „zelenu zonu“, imaš utisak kao da ulaziš u vojnu bazu. Utvrđena je bedemima i ima nekoliko kapija. To su „omiljene mete“ terorista. često ih gađaju iz minobacača i zolja. Na sreću, samo iz daljine, pa najčešće nema žrtava. Najopasnije je na kapijama, gde se stvaraju najveće gužve. To je sasvim druga priča. Ljudi u redovima su laka meta „kamiona ubica“, tako da svakodnevno gine mnogo civila – opisuje Snežana.
Osim u „zelenoj zoni“, priča dalje Snežana, internacionalne snage smeštene su i na ćrodromu, koji je neverovatno dobro utvrđen hiljadama tona betonskih blokova i prepreka.
– Vojnici su neverovatno nervozni, tako da se često više plašiš njih nego terorista. Prsti su im na obaraču i voze kroz grad velikom brzinom, jer nikad ne znaju kad će ih napasti. Kad si u njihovoj blizini, bolje ti je da ih ne gledaš, da ne bi pomislili da si im pretnja – kaže na kraju Snežana Tijanović.
