Nemački filozof Jirgen Habermas (Jurgen), jedan od najpoznatijih nemačkih intelektualaca, preminuo je u 96. godini, saopštio je danas njegov izdavač. Habermas je poznat i po mentorisanju bivšeg premijera Srbije Zorana Đinđića, tokom njegovih studija u Nemačkoj.
Evo kako je to bilo.
Profesor Tadić piše preporuku Zoranu Đinđiću i on 1977. odlazi u Konstanc. Radi doktorat kod Albrehta Velmera, Habermasovog učenika, a ne kod Habermasa, kako piše u većini njegovih biografija.
Ernst Keler, filozof, seća se njegovog dolaska:
„Kada je došao u Konstanc, Zoran Đinđić je bio siromašan kao crkveni miš. Doslovce nije imao prebijene pare u džepu. Iznajmio je sobu, za koju se najamnina plaćala dnevno, a i to je mogao da plaća samo nekoliko dana. Ali imao je sreće da upozna Ivu Glasera. Pričalo se da je želeo da se promoviše kod Jirgena Habermasa i da se jednostavno kod njega nepozvan pojavio, a u stilu ‘eto, sad sam i ja tu’. To je tipično za njega, ta energija, snaga, nekad i ironija, ali sve se vrtelo oko njegove odlučnosti. Kakav je Zoran Đinđić zaista bio najbolje je on sam objasnio u jednom intervjuu: ‘Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uz vodu. Nikad nisam birao lakši put.’“
O tom „upadu“ kod Habermasa kasnije će govoriti i sam Đinđić.
Njihov prvi susret bio je kada je Đinđić, pošto su bila zaključana vrata učionice, ušao kroz prozor. Habermas je bio tu, i kada mu se predstavio, rekao mu je: „Vi ste kod mene ušli kao Sloveni u Evropu.“
U nečem drugom nije bio Sloven.
„Ništa nisam dobio od društva, to mogu sa zadovoljstvom da kažem. Nisam nikad imao ni stipendiju. Otišao sam u inostranstvo privatno, tamo sam živeo, zarađivao za život. Kada sam se vratio, kupio sam stan, a državni nikad nisam imao i s ponosom mogu da kažem da sam sa svojih deset prstiju zaradio to što imam.“
„U Srbiji postoji odnos prema radu koji je prilično statusan… Na Zapadu nije tako. Tamo, ako imaš problem, rešavaš ga sredstvima koja imaš na raspolaganju. Ako su ti potrebne pare – taksiraš, radiš na benzinskoj pumpi, radiš bilo šta.“
U Konstancu Đinđić živi u komuni sa Zagrepčaninom Ivom Glaserom, kroz koju prolazi mnogo važnih ljudi, između ostalih i Dragoljub Mićunović, druga važna ličnost u njegovom životu.
Đinđić u Nemačku dolazi kao zagovornik radikalne levice, ali se ubrzo pod uticajem Crvenih brigada koje potresaju i Nemačku i ceo svet okreće anarhizmu.
Govorio je da u to vreme niko nije imao veću biblioteku o anarhizmu od njega, ali i da je napustio taj pravac pod uticajem jednog od najvećih filozofa modernog doba Jirgena Habermasa. „Habermas me je ubedio. Tako sam i ja postao kritičniji prema tome.“
***
Na preporuku Ljubomira Tadića i Gaja Petrovića, profesora iz Zagreba, Đinđić dobija jednu od najprestižnijih stipendija na svetu, Humboltovu stipendiju, namenjenu mladim naučnicima iz celog sveta koji već imaju doktorat i počinju naučnu karijeru.
Ona se naziva ulaznicom za krem nemačke intelektualne zajednice. Dakle, Evrope. Njegov mentor sada je Jirgen Habermas, jedan od najvećih filozofa sveta.
Kako je to uticalo na njegovo intelektualno formiranje pokazuje jedna od najznačajnijih Habermasovih knjiga, „Javno mnjenje”, na kojoj je Đinđić i radio postdoktorat. O tome pročitajte opširnije u velikom eseju Veljka Lalića „Zoran Đinđić i nedovršena država“ na portalu Velike priče.
