Zasvirali i zapevali gosti, a domaći aplaudirali. Sve po ideji naše pariske poetese Danice – Dane Dodić i njenog udruženja Umetnost i život sa namerom da se tokom dve večeri, pod naslovom Vekovi života, podseti na 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve i 630 godina od Kosovskog boja.
Dovodeći vrhunske beogradske umetnike, kompozitora Miroljuba Aranđelovića Rasinskog, operske pevače Tanju Andrijić (sopran) i Milutina Jocića (bariton) i Milivoja Veljića (klavir), Dana se opredelila za dva lepa prostora: svečanu salu pri hramu Sv. Save u ulici Simplon i Kulturni centar Srbije. Treba podvući da naši Parižani i njihovi prijatelji Francuzi vole ozbiljnu muziku i u njoj uživaju.
Beogradski gosti proveli su tri pariska dana, a kao majstori zanata uspeli su da svojim nastupom učine zadovoljstvo ušima, zato je i bilo onoliko pljeska.
Sa „Sveti, besmrtni, pomiluj nas…“ startovao je dvadesetogodišnji bariton Milutin, nadovezao je „Rumene se čaše ljube“ i još mnogo lepih stihova oboje..
Prijateljstvo i saradnja višedecenijske su spone između srpskog i francuskog naroda, a po ideji Zzivke Park, poslanice regije Val dz u Narodnoj skupštini Francuske i predsednice Grupe prijateljstva Francuska i Srbija, u jednoj od sala francuskog parlamenta održano je veče na temu i pod naslovom „180 godina diplomatskih odnosa Francuske i Srbije“.
Uz prisustvo pedesetak pozvanih odvijao se susret pun dobrodošlice, prisećanja na prošlo i ukazivanja na živu aktuelnu saradnju s primetnim akcentom na ekonomska ulaganja. To su, izlazeći za govornicu, u govorima isticale ugledne ličnosti, većinom Francuzi koji su na razne načine vezani za srpski narod i srpsko tlo.
Domaćin i organizator Živka Park je istakla svoj ponos zbog poslaničke uloge kako u francuskom tako i srpskom narodu. Podsetila je da su diplomatske veze zvanično uspostavljene 1839. godine u Kragujevcu, prvoj prestonici moderne Srbije i taj trend se nikad nije prekinuo.
Nataša Marić, ambasadorka Srbije, lepo je oslikala kako je F..
Prema rečima izvođača i publike dugo će se pamtiti koncert Oro se vije, kako je nazvano nadigravanje domaćina ANIP Oro i njihovih prijatelja KUD Jugos iz Minhena, održano u pariskom predgrađu Bobinji, pred 500 gledalaca u sali „Pablo Neruda“.
Uzvratili su domaćini lanjsko novembarsko gostoprimstvo drugarima iz Minhena. Bilo je i važno pokazati se u najboljem svetlu u etno-majstorstvima i izazvati gledaoce da im se dlanovi užare od aplauza.
– Gostovali smo u Minhenu novembra 2018. A tamo su nas primili kao rod najrođeniji. Normalno je da im se revanširamo na isti način. Posebno je impresivno bilo što su svi došli prvi put u naš prelepi grad svetlosti – govori Aleksandar Trailović, član uprave Ora.
Sasvim je sigurno da se još nije rodio onaj kome poseta Parizu ne bi legla kao melem na dušu. Zato su na jednonedeljni boravak zemljaci iz Nemačke i stigli širom otvorenih očiju, ušiju i srca, pa su se obilazazeći grad nadivili pariskim.
Delegacija Jugosa brojala je 45 putnika. Prvi učinak ..
Iako o francusko-italijanskom nacionalnom groblju Sen Mandrije, na jugu Francuske, veoma savesno brine francuska država, jer su tamo sahranjeni i vojnici iz Prvog svetskog rata, potrebno je istaći i Srbe koji tokom jubilarnih datuma posete večna počivališta zemljaka junaka, polože ružu i zapevaju himnu „Bože pravde“.
– Sve je krenulo od našeg poznatog humanitarca i aktiviste Velimira Ostoje, predsednika udruženja Mir. On je 2000. godine otkrio da u Sen Mandrijeu-sir-Mer, u regiji Var, postoji groblje vojnika poginulih tokom Prvog svetskog rata. Daljim istraživanjem došli smo do sledećih podataka: na tom groblju sahranjena su 1.024 Francuza, jedan Bugarin, 16 Rusa, 18 Grka i 22 Srbina, svi su bili vojnici i mornari tokom Prvog svetskog rata – informiše Milica Milutinović, predsednica marseljskog udruženja „Kralj Petar Prvi“.
I od te 2000. godine, uvek predvođeni Velimirom Ostojom, srpski dijasporci obilaze grobove zemljaka, a tek su ove godine posle 11. novembra i proslave godišnjice p..
Zahvaljujući Nataši Marić, ambasadorki Srbije u Parizu može se reći: oni što su bili ljuti – odljutili su se.
A ljutnja Srba sa juga Francuske trajala je 10 godina i kako trenutno stoje stvari, upravo zbog dobronamernosti ambasadorke, stvari će krenuti nabolje.
– Oduzet nam je konzulat u Lionu, totalno ugašen, a to znači da su nam ugasili i vezu sa maticom. Nikad nismo razumeli zašto je to urađeno i zašto se na tome istrajava – tako sažima trio aktivista, koji je prevalio stotine kilometara kako bi izneo probleme koji tište zemljake koji žive i rade na jugu Francuske.
Želja im je bila susret sa novom ambasadorkom, pri čemu bi otvoreno iznosili probleme i zatražili pomoć. Posle pronalaženja termina, za isti sto seli su Milovan Jovanović, predsednik Skupštine Srba dijaspore južne Francuske, nastanjen u Lionu, Spasoje Krivokapić, potpredsednik Skupštine, žitelj Anemasa i Dragan Kotarac, generalni sekretar Skupštine, nastanjen u Tononu, ambasadorka Nataša Marić i Ivana Stanković, šef kon..
U Kulturnom centru Srbije u Parizu, u ambijentu Izložbe nematerijalnog nasleđa Srbije, na temu krsne slave, predstavljen je roman Dragana Pajovića, Kraljevčanina i Parižanina, koji je pobrao simpatije okupljenih zemljaka. Iako tek objavljenu knjigu „Trideset slavnih“ prisutni još nisu pročitali, na osnovu čitanih odlomaka iz priča na adresu autora stigli su brojni komplimenti. Tako je Tatjana Rajčević rekla:
– Dok smo slušali, suze su mi dolazile u oči. Pisac je dotakao ono što je sklonjeno u nama.
Dušan Radosavljević je iz Šapca, zatekao se u to vreme u Parizu kao član delegacije Pokreta obnove Kraljevine Srbije, pa ocenjuje:
– Ovo je srpsko putovanje kroz vreme.
Veče su organizovali Savez Srba Francuske, Mondo klub i Kulturni centar Srbije. Naspram publike sedeli su Dragan Pajović, autor romana, Vladan Jočić, voditelj, Dragana Pajović koja je čitala delove iz bratovljeve knjige i koja je ilustrovala naslovnu stranu izdanja, i prof. Petar Gojković, zadužen za muzička intermeca. Na ..
„Samo da se ne ratuje“, želja je i naših mališana koji žive u Parizu i koji su dobili priliku da se u svojim ranim godinama osvedoče o strahotama Prvog svetskog rata.
– Povela sam njih i nekoliko roditelja u gradić Mo, pedesetak kilometara udaljen od Pariza, gde je pre nekoliko godina otvoren Muzej Velikog rata, najveći u Evropi – reči su Ljubice Burgić, nastavnice u dopunskoj školi koja deluje pri pariskom hramu Svetog Save.
Ispred se vijore zastave svih zemalja saveznika Velikog rata, a unutar muzeja na vidnom mestu i vrlo lepo su predstavljeni likovi naših istorijskih velikana Milunke Savić, kralja Petra Karađorđevića, vojvode Mišića, vojvode Stepe! Tu su i srpske uniforme, šlem sa ocilima. Jeste, u tuđoj zemlji i u žiži istorije potvrđeno je uvažavanje Srba.
A kako se uopšte deci može predstaviti rat? Te slike oružja, kolona ranjenih, improvizovanih bolnica, smrti, pa i pobedonosnih pokliča iznurenih napola živih boraca, za mališane nisu prijatne slike.
– To mesto nikoga ne osta..
Uzo deda svog unuka, metno ga na krilo, pa uz gusle pevao mu, što je negda bilo. Eto, zahvaljujući jednom takvom čika Jovinom dedi, Rajku Zoriću, danas imamo unuka Marka Zorića, momčinu naslednika.
Marko je rodom Parižanin, deda Rajko je iz Pritoke kod Bihaća. Marko je u usponu života, deda Rajko je preminuo 2013, u 83. godini.
Iako je ovo priča o mlađanom Marku, samoukom slikaru koji od 3. oktobra do 31. decembra izlaže u galeriji „Lise Cormerdž“ (6 rue de Lanneau, Paris 5), ipak startne reči treba posvetiti deda Rajku. Na primer, do sada je u Parizu najveći ispraćaj na večni počinak imao Rajko Zorić. U Crkvu Svetog Save nije se moglo ući, načičkan zemljak do zemljaka. Na usnama svakog od njih reč: „Hvala.“
Humanista od reč
Rajko je bio najveći mogući rodoljub i čovek srca većeg od okeana. Narodni čovek. Čovek i po. Jednostavan. Jednog dana pozvali ga na saslušanje u parisku prefekturu, traže objašnjenje kako je moguće da je za 5.000 ljudi dao svoju garanciju obezbeđujući im papire ..
Našem Parižaninu Draganu Marinkoviću se pisanje baš dopalo, treći roman je objavio. Dela ovog stolara po profesiji, a po opredeljenju pisca već su prevedena na francuski i engleski jezik.
– Meni je pisanje pravi užitak. Ide mi lako, a za ovu treću knjigu imao sam utisak kao da ju je pisao neko drugi, a ja samo držao olovku u ruci – kaže Dragan za „Vesti“.
Njegova treća knjiga nosi naslov „Slovintuteka (Biblioteka nenapisanih knjiga)“.
– Roman se dešava u paklu i ništa nije morbidno. Iza pakla se krije filozofija života, gde junak prolazi kroz razne etape kako bi došao do istine. Na tom putu ima trnja i cveća, često se nađe u situaciji gde mora da donese odluku koja će ga u svakom slučaju koštati njegovih osećanja – obrazlaže autor, žitelj Pariza od 1969.
A, da li je teško ući u pakao? Ko ga gradi? Marinković hitro dodaje:
– Moj junak je u pakao stigao tako što je đavolu prodao dušu kako bi postao slavna rok-zvezda, a kad je umro, zbog trgovine se našao u paklu.
U romanu se nižu li..
Vrata do vrata, ne možeš da ih mimoiđeš. Ulaziš u Crkvu Sv. Save u ulici Simplon i baciš pogled na restoran Kod Suzane. Uvek se u crkvi zatekne poneki vernik i uvek je Kod Suzane poneki gost, ubrajajući i sveštenstvo koje počesto svrati na druženje i domaću trpezu. A gazdarica Suzana Reljić ovako razlaže:
– Hit su ćevapčići. Potom, sarma. Pa, pečenje, čorbe, gibanica, burek. A najviše se piju pivo, vino, domaća rakija, konjak.
Za stolom pored šanka Lazarevčanka Nada Vasiljević, hitro dobacuje:
– I kafa. Srbi piju mnogo kafe. Suzana mi je komšiluk, ja penzionerka, pa me svako jutro dočekaju kafom. Dobra im je kafa, prava!
Uđeš u crkvu. Prislužiš sveću. Tišina. Molitvena tišina. Osetiš se opušteno, nikad niko iz cvrkve nije izašao ljut, natmuren, nervozan.
A već neko vreme hram Sv. Save se ubrzano prolepšava i lepotom bogati. Zidovi okićeni prekrasnim freskama. Radilo se po etapama, pa sve što je „nebesko“, tačnije na plafonu završeno. Preostaju još bočni zidovi. Ovu oslikanu duhovnu..