Francuska

30.10.202031.10.2020

Mitropolit Amfilohije u hramu Svetog Save u Parizu
Foto: arhiva Savez Srba Francuske

Predstavnici Saveza Srba Francuske su se takođe saopštenjem oprostili od Mitropolita Amfilohija:
„Velika je povezanost mitropolita Amfilohija sa Parizom i veliki je njegov duhovni uticaj na sve nas koji živimo i radimo u gradu svetlosti. Tečno je govorio francuski a sedamdesetih godina dvadesetog veka bio je profesor na Institutu Sveti Sergej, jednoj od najcenjenih visokih škola u Pravoslavnoj crkvi. 2006. godine došao je na sahranu Oca Jovana Georgijskog koji je bio njegovo duhovno čedo.

2012. godine postao je počasni doktor Instituta Sveti Sergej i tom prilikom je održao predavanje „Crkva – istočnik identiteta čovjeka i svijeta – Svijet je stvoren da postane Crkva“.

Mitropolit sa predsednikom Saveza Đurom Ćetkovićem
Foto: arhiva Savez Srba Francuske

Poslednji put Mitropolit nas je posetio u Parizu u martu 2019. godine. Tom prilikom u Crkvi Svetoga Save se sastao sa našim Vl..

Srbija je lepa. S velikim ushićenjem tako govori Letica Živković, naša Parižanka svaku sliku i svaku misao sažima u: „Lepa je i volim je. U srcu mi je Srbija.“
Iako je korona mnogima upropastila ovo leto, Letica nije dozvolila da se to i njoj desi.

– A meni ne može ništa. Neću se valjda odreći Srbije zbog korone – odlučna je Letica.

I kao svake godine, birajući način kako da najbrže dođe do matice, smešta se u avion. Tog dana (31. jula) njena snajka Vesna slavi rođendan, pa brat Miroslav, „predsednik odbora za doček“, uručuje dva buketa cveća, Letici i svojoj životnoj saputnici. Dva dana kasnije (2. avgusta), Miroslav i sestra bliznakinja Mirjana planirali su da za svoj 60. rođendan organizuju veselje za pamćenje i vatromet je zakazan, ali…

– Šipak! – duhovito oslikava Letica, nadležni zabranili bilo kakva okupljanja, ne daju da se korona širi.

Miroslavu i Mirjani je preostalo samo da organizuju improvizovane proslave, nazvali ih „malim komitetom“, a kad sazru uslovi biće veselja.
..

Usred epidemije korona virusa nekoliko veterana Franko-jugoslav udruženja Kozara iz pariskog predgrađa Montroj odlučilo je da se priseti bivših osmomartovskih slavlja. Nekad je, u mlađim godinama, bilo raznovrsnije, slavilo se na radnim mestima, od voljenih i kolega primali se pokloni, putovalo po Evropi i svako je u ruci obavezno nosio poneki cvetak. O cveću ima i jedna istinita pričica:
Došao stranac u Jugoslaviju, tokom celog 8. marta prolazio ulicama, sretao prolaznike, a na kraju dana, ne znajući za našu tradiciju, glasno je primetio:

– Kako vidim, vi ste zemlja koja najviše na svetu voli cveće.

U gradiću Montroj, u manjoj opštinskoj sali koju zovu Trpezarija, tih nekadašnjih lepih vremena sećali su se okupljeni, a tu ne samo da su dame dobile po cvetak, već i po nekoliko ruža, kupio ih najveći Kozarin kavaljer, veteran Ilija Miki Vujović, džentlmenski mu se pridružio Rade Mančić. Ali…

– E, nema vam poljubaca. Žalite se korona virusu. Jedino vam ostaje da pamtite zarađene polju..

Kad žene kažu: „Niko nam ništa ne može“, to znači da muškarci u njihovom društvu treba da se usklade sa takvim stavom, istina, samo za 8. mart. Onda žene dodaju: „Bolje išta – nego ništa“, a njihovim pratiocima drago, pa, navodno, pristaju i da budu poslušni.
Sve se tako odvijalo u restoranu Kod Teče, u pariskoj ulici Simplon, i to posle liturgije gde su se celivale ikone i izgovorila poneka molitva, da bi usledio lagani trk do – restorana. I trajalo od 13 do 20 sati, eto, toliko dugo traje ručak slavljenica Dana žena.

Mesto zbivanja je već ustaljeno, korpulentni Teča, a vidi se da zna šta je dobra trpeza, pogodio ukuse članova Svesrpske zajednice Francuske, uvek ispoštuje srpski redosled đakonija, odnosno, suhomesnato, sir, paprika i ajvar za predela, gibanica, pa sarma koja mora da se topi u ustima i omamljujuće miriše. Teča je poznat i po roštilju, a torta je domaća. I jedeš i piješ dok ne pukneš, svaki zalogaj proprati muzika, peva se glasno, preglasno, valjda, da bi se čulo do ma..

Biseri, Oro, Izvor, „Abrašević“ je redosled kvarteta takmičara koji su na Trećoj francuskoj smotri srpskog folklora vodili borbu za tron u 2020. godini.
Igralo se žestoko i srcem, pevalo iz duše i petnih žila, usledile su nagrade, u finišu ruže, simbol ljubavi za pripadnice nežnijeg pola jer bio je i 8. mart. Na taj način je u opštinskoj sali pariskog predgrađa Bobinji, pred 450 gledalaca i uz 180 učesnika proticalo veličanje našeg folklora. Prava proslava matice, njene tradicije i etno bogatstva. Mnogo se aplaudiralo, horski skandirala imena kulturno-umetničkih društava, kroz ciku i vrisku odjekivalo je „Ijuuuuu“ i „Hopaaa“ i sve protkano osećajem da smo zajedno „tako daleko, a blizu Srbiji“.

Uspešnu organizaciju Smotre, uz pomoć svih kulturno-umetničkih društava, odradio je Savez srpskih folklora Francuske.

– Ovo je naš veliki dan kada na ocenu predstavljamo svoj rad, a istovremeno je i jedna od provera za dolazeći najveći dan, kad ćemo u Parizu, u maju, primiti celu srpsku Evropu ..

Nekoliko puta odjeknulo je rukom zatreseno poveće metalno zvono kojim je Nikola Šuica, uvek šarmer, dao znak za početak večeri posvećene dijasporskom veteranu Momčilu – Momi Vučiću. Sala Kulturnog centra Srbije bila je puna, bliskost pristunih sličila je porodičnoj, a iako je ceo Momin višedecenijski pariski put bio vezan za srpstvo i srpski jezik, ipak se, zbog uvažavanja gostiju Francuza, sve, uglavnom, odvijalo na jeziku zemlje domaćina.
Momčilo – Momo Vučić je doktor nauka, najviše naučno zvanje stekao je na Sorboni na temu obrazovanja naše, tada jugoslovenske dece, veoma brojne u rasejanju.

Momu dobro znaju brojne generacije.

– Bio mi je razredni starešina, znamo se 60 godina. Predavao mi je francuski jezik. Kad sam mu rekla da sam iz Gnjilana, on procvetao. U Parizu je učio sve generacije moje dece. I, zaista je za divljenje što je njegova cela pirotska porodica još u ono davno vreme bila posvećena francuskom jeziku i kulturi – seća se veteranka Živka Mančić.

– Poznajem Momu 2..

Plovi barka, a na barci Svetosavci. Tako 16. godinu zaredom ispod mostova na Seni prolazi pariski Bato muš iz donje (minus) perspektive nudi grad svetlosti noću obasjan reflektorima, a da niko od slavljenika ništa od toga ne primećuje. Nama privlačniji Svetosavski bal u organizaciji Saveza Srba Francuske (SSF) i Udruženja Singiart-Mondo kult ili, bolje reći, profesora Petra Gojkovića koji je ove godine uspeo da okupi 140 gostiju i 35 izvođača.
– Nikad do sada brod nije bio ovako živ, tokom četiri i po sata svi na nogama, u svirci, pesmi i igri bez prestanka – ocenjuje Petar Gojković, voditelj balskog orkestra i grupe Svileni konac, a i smerničar mini-koncerta francuske šansonjerke Lor Prešak i Srpkinje Madam Piano koja je svojim glasom šetala od tradicionalne do etno-džez varijante.

Kao voditelj, glumac i kantautor nastupio je polu Srbin – polu-Francuz Loran Prokopić. Razdraganoj publici mnogo se dopala lepršava beogradska plesna škola formacija Natalija i Ivica u sastavu 10 devojčura..

Bojan Stefanović, predsednik Saveza srpskog folklora Francuske i predsedavajući Saveta Evropske smotre srpskog folklora, ističe da će „Vesti“ kao i do sada biti glavni medijski sponzor najprestižnijeg i najvećeg kulturnog događaja srpske dijaspore – Evropske smotre folklora.
U razgovoru sa direktorom „Vesti“ Aleksandrom Vidakovićem ocenjeno je da jubilarna, 25. smotra koja se 30. i 31. maja održava u Parizu, po svemu treba da bude kulturni spektakl srpske dijaspore.

– Zajedno ćemo se potruditi da ovogodišnja Smotra bude za pamćenje jer to i zaslužuje. „Vesti“ su medijski sponzor od samog početka i otuda je važno da se naša saradnja unapredi, a sve u interesu i Evropske smotre, ali i šire gledano, ogromnog značaja da se sačuvaju naš jezik, kultura i tradicija. Na kraju, a ništa manje značajno jeste što i Smotra i „Vesti“ pred sobom imaju težak, ali lep zadatak da u jubilarnoj godini našu kulturu i tradiciju prikažemo u najboljem svetlu upravo u srcu Evrope – ističe Stefanović.

Do Smot..

Deca su nam radost i ukras sveta, a u danu slavljenja Svetog Save ulepšala su rezidenciju ambasadorke Srbije u Parizu, Nataše Marić koja im je širom otvorila vrata i omogućila da održe Svetosavsku akademiju, koja je bila svojevrsno nadmetanje u recitovanju i svemu naučenom u dopunskim školama na srpskom. Tog predvečerja, bez obzira na to gde je ko rođen, govorilo se samo srpski i šteta što svemu tome nisu mogli da prisustvuju svi koji su hteli, a nisu mogli da dođu zbog štrajka pariskih prevoznika.
To da svi govore srpski bio je zadatak učiteljica Milije Jevremović, Tamare Nacik, Ljiljane Simić, Katarine Strailović, Slavice Milić i Blaženke Trivunčić, koordinatora nastave pod nadležnošću Ambasade Srbije, Ljubice Burgić koja pripada školi parohije „Sv. Sava“ i Katice Pavlović iz Školskog centra „Jelena Anžujska“. Naravno da su svi đaci kolekcionari petica, zato je program veselo žuborio, a i usijao dlanove mama, tata i njihovih mama i tata, svi ponosni što im naslednici uče i neguju srp..

Zasvirali i zapevali gosti, a domaći aplaudirali. Sve po ideji naše pariske poetese Danice – Dane Dodić i njenog udruženja Umetnost i život sa namerom da se tokom dve večeri, pod naslovom Vekovi života, podseti na 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve i 630 godina od Kosovskog boja.
Dovodeći vrhunske beogradske umetnike, kompozitora Miroljuba Aranđelovića Rasinskog, operske pevače Tanju Andrijić (sopran) i Milutina Jocića (bariton) i Milivoja Veljića (klavir), Dana se opredelila za dva lepa prostora: svečanu salu pri hramu Sv. Save u ulici Simplon i Kulturni centar Srbije. Treba podvući da naši Parižani i njihovi prijatelji Francuzi vole ozbiljnu muziku i u njoj uživaju.

Beogradski gosti proveli su tri pariska dana, a kao majstori zanata uspeli su da svojim nastupom učine zadovoljstvo ušima, zato je i bilo onoliko pljeska.

Sa „Sveti, besmrtni, pomiluj nas…“ startovao je dvadesetogodišnji bariton Milutin, nadovezao je „Rumene se čaše ljube“ i još mnogo lepih stihova oboje..