Zoranov kafanski bluz

Stigao je u Pariz kao slepi putnik nepredvidive sudbine i bogatstva slucajnosti. Iako je imao uredno overenu avionsku kartu za Sidnej, Australija mu nije bila sudena. Zakasnio je na let, ali ga to nije sprecilo da se kao avanturista otisne u svet.

Da je u jednom švajcarskom zimskom centru bilo snega ko zna kakva bi bila dalja maršruta Zorana Milinkovica, danas uspešnog poslovnog coveka u gradu svetlosti, vlasnika gradevinske firme, tri restorana, coveka široke duše koji se vec duže od dve decenije bori da se medu našim iseljenicima ne zatre srpsko ime i obicaji.

– Važno je da covek ima cilj, ali i da bude spreman da gubi – kao za sebe glasno razmišlja dok prebira po secanjima i inventaru poslova koje je obavljao dok nije uspeo da se približi životu kome je stremio.

Sendvici za Francuze

Danju je peglao mantile, uvece pohadao školu francuskog jezika, usput vodio radio program na srpskom jeziku, a posle 22 casa istovarivao vagone na stanici zajedno sa crncima i Arapima. “Bio sam jedini belac koji je radio ove poslove”, veli. Tako umoran odlazio je na pocinak. Konak mu je bio u parkiranom automobilu, iz bezbednosnih razloga tik pokraj crkve. “Prvo što sam sebi kupio u Parizu bio je krov nad glavom”.

Iako najviše veruje u gradevinarstvo, zbog cega mu je ostao veran do danas, Milinkovica je poslednjih godina okupirao specificni “kafanski bluz”, spoj biznisa, hobija i druženja, kroz koji ovaj avanturista duhom pokušava da vodi zanimljiv nacionalni marketing.

– Treba biti lud pa usred bombardovanja Srbije otvoriti nacionalni srpski restoran na Ibici sa našim originalnim specijalitetima i naglašenom reklamom. To je zapanjilo Špance i strance, a pomalo uplašilo dvadesetak naših ljudi koji žive na ovom iberijskom turistickom dragulju – veli, objašnjavajuci da se usred Ibice mogu dobiti sarme, gulaš, proja, kajmak i neizbežni cevapcici.

Od 26 restorana u turistickoj luci na Ibici, ovaj naš, srpski, svrstava se medu prvih deset, što je veliki kompliment Milinkovicu i njegovoj upornosti da gostima ponudi najbolje. Srpski kajmak, putujuci do španskog letovališta, prede – šest granica. Slicno je i sa francuskim sirevima koji za njegov restoran u centru Beograda “Francuska kuca” uredno u jednakim intervalima prolaze carinu. Medutim, primecuje Milinkovic sa primetnom ljutnjom, dogada se da dve tone sireva cekaju i po dva meseca na carinjenje.

– Shvatio sam da naša kuhinja može da bude konkurentna svuda u svetu, ali je problem kako je predstavljamo. Nismo organizovani, pa iako nam je recimo kuhinja bolja od francuske, nismo uspeli da stvorimo svoj imidž u svetu – kao da se pravda što je ušao u kafansku avanturu, pored svega drugog što je radio.

U Parizu se zna za restoran “Bila jednom jedna Jugoslavija” koji je Zoranov kafanski prvenac i nezvanicna baza jugoslovenskih i srpskih aktivista medu našim ljudima, zanimljivo mesto za izlazak Francuza i punkt odakle francuski vojnici Kfora odlaze u svoju misiju na Kosmetu, prethodno se “overivši” jednom domacom onako “s nogu”. Milinkovic ništa ne prepušta slucaju pa im za put cesto spremi i poneki sendvic. “U pocetku su se predstavljali kao aktivisti Crvenog krsta, ali smo ih brzo provalili. Sada udu u kafanu kao humanitarci, a izlaze kao padobranci”, šali se naš sagovornik.

Sada država mora da nudi

Sve što radi nosi pecat njegovog stalnog nastojanja da bude u vezi sa otadžbinom. Nije se vratio sa ćrodroma kada je krenuo u svet pre 20 godina, ali se Srbiji vraca svakodnevno. Zajednici srpskih i jugoslovenskih klubova u Parizu vec više od jedne decenije ustupa bez naknade prostor za razlicite aktivnosti i druženja, inicijator je ujedinjenja svih klubova u jednu zajednicu, bio je uvek jedan od glavnih kada bi se prikupljala pomoc za svoje u otadžbini, a protesti na Trokaderu ili nekom drugom mestu nisu mogli da produ bez “Zoranove organizacije”. Utoliko su njegova osvrtanja na nove poteze u povezivanju matice sa dijasporom zanimljivija: – Problem je što je dobar deo naših ljudi u dijaspori izgubio poverenje. Zbog toga država danas mora dijaspori nešto najpre da ponudi, pa tek onda od nje može da traži. Savet dijaspore je odlicno zamišljen, jer do njegovog osnivanja nismo imali nikakvo telo koje bi spajalo naše klubove i institucije u matici. Medutim, bojim se da savet dijaspore ne posluži kao instrument da se dijaspora depolitizuje – kategorican je Milinkovic. Primecuje da je danas “sve politika” i da njegovo iskustvo potvrduje da se samo tako mogu obaviti važni poslovi za dijasporu, kao što je recimo pitanje državljanstva, prava glasa, ukidanja viza, placanja duplog osiguranja… Ovakve njegove primedbe objašnjavaju zašto je Zoran Milinkovic osnivac i predsednik Patriotske stranke dijaspore, prve politicke organizacije naših iseljenika u Srbiji i SRJ.

U više navrata Milinkovic je pokušavao da svoju upornost i poslovnu logiku primeni i u otadžbini. Osnovao je Biznis klub ciji je moto da 100 malih projekata cini jedan veliki i primetno je da mu je vrlo stalo da uspe u ovom naumu: – Lako je biti bogat medu siromašnima. Budi to medu bogatima – veli, komentarišuci najezdu bogataša u vreme skore prošlosti, kada je najveci deo naroda ekonomski propadao. – Naši ljudi po pravilu ulažu u svoj zavicaj i kad se na to reše oni povlace sve svoje nazad, i porodicu i kapital, sa motivom da uspeju, jer se ovde neuspeh naših povratnika ne prašta. A stranci su nešto drugo i to bi neko od ljudi na vlasti morao da ima na umu – primecuje više za sebe.

Iako je u svet otišao kao avanturista, naš sagovornik danas ne zaobilazi kult rada. “Ovde niko nikoga ne zove na rad. Ko je ikada od politicara izašao na njivu da kosi, ili ušao u fabriku, obukao mantil i krenuo da radi. Ali se zato izlazi na tribine, bilo na Gazimestanu ili na Trgu Republike. Umesto reformama bavimo se tracevima, podmetanjima i raskrinkavanjima. Sve ove koji se svadaju zatvorio bih u jednu planinsku kolibu, pa nek se dogovaraju nasamo, a ne da zavaduju narod”, veli Zoran Milinkovic, opominjuci da se moraju ocuvati poreklo, istorija i kultura, ali pre svega nacija koja odumire. “Šta ce nam kule i gradovi, kada nece imati ko da ih koristi, ako nešto ne napravimo”.