Naučnici su možda konačno rešili misteriju malih ruku Tyrannosaurus rexa — osobine koja je oduvek delovala kao najčudniji detalj kod jednog od najmoćnijih dinosaurusa, izazivajući viceve i više od jednog veka rasprava o tome čemu su te ruke zapravo služile i kako su evoluirale.
Iako su bile duge oko jednog metra, ruke T. reksa bile su manje od trećine dužine njegovih nogu i izgledale su potpuno nesrazmerno na telu koje je kod odraslih jedinki moglo da dostigne više od 12 metara.
T. reks nije bio jedini mesožder sa zakržljalim prednjim udovima. Tokom godina naučnici su nudili razna objašnjenja — od toga da su ruke služile za pridržavanje plena, do teorije da su pomagale pri udvaranju. Novije studije sugerisale su da su se smanjile kako bi se izbegle povrede tokom haotičnog hranjenja, dok je jedna od najstarijih teorija tvrdila da su jednostavno postale beskorisne, pa su vremenom zakržljale. Ipak, potpuni konsenzus nije postojao.
Žrtva drugog dela tela
Sada nova studija, objavljena 20. maja u časopisu Royal Society, pokušava da konačno stavi tačku na raspravu. Analizirajući 85 vrsta dinosaurusa, istraživači su zaključili da su male ruke zapravo bile evolutivna „žrtva“ jednog drugog dela tela koji je postajao sve veći i trošio sve više resursa — lobanje.
„Ako ste dinosaurus sa izuzetno snažnom lobanjom, velike su šanse da ćete imati veoma male prednje udove“, rekao je Čarli Rodžer Šerer, doktorand na University College London i glavni autor studije.
„I nije važno da li težite jednu ili deset tona. Ako imate moćnu lobanju, verovatno ćete imati proporcionalno male ruke.“
Kako objašnjava, evolucija retko „voli da sve razvija odjednom“, već daje prednost onome što je organizmu najkorisnije.
„Ako se oslanjate na glavu kako biste oborili veliki plen, nema mnogo smisla ulagati energiju u dugačke ruke i kandže koje vam verovatno više nisu potrebne. Evolucija tada praktično kaže: ‘Ruke nam više ne trebaju — hajde da svu energiju prebacimo na jaču lobanju koja postaje glavno oružje.’“
Ranija istraživanja već su ukazivala na vezu između sve većih lobanja i sve manjih prednjih udova kod mesoždera, ali je ova studija prva koja je taj obrazac statistički potvrdila u čak pet različitih grupa dinosaurusa, piše CNN.
Glavno oružje: glava
Da bi došli do zaključka, istraživači su merili prednje udove i kosti lobanje kod 85 vrsta dinosaurusa, koristeći fosile i podatke iz ranijih naučnih radova.
Osmislili su i novi način procene snage lobanje, uzimajući u obzir njenu veličinu, način na koji se kosti uklapaju i jačinu ugriza. Nije iznenađenje što je T. reks zauzeo prvo mesto. Odmah iza njega našao se Tyrannotitan, još jedan ogromni predator koji je živeo na području današnje Argentine oko 30 miliona godina pre T. reksa.
Osim kod tiranosaurida — grupe kojoj pripada T. reks — naučnici su istu vezu između ogromnih lobanja i sitnih ruku pronašli i kod još četiri grupe velikih dvonožnih grabljivica: ceratosaurida, megalosaurida, abelisaurida i carcharodontosaurida.
Te vrste živele su širom sveta, od trijasa pa sve do kraja krede, kada je veliki asteroid uništio većinu dinosaurusa koji nisu bili preci ptica — period dug oko 180 miliona godina.
Nova analiza pokazuje da smanjivanje ruku nije bila slučajnost, već evolutivni obrazac koji se više puta nezavisno pojavljivao kod različitih vrsta tokom ogromnog vremenskog perioda.
Kod nekih dinosaurusa prvo su se smanjivali prsti, dok je kod drugih najpre dolazilo do skraćivanja podlaktice.
Važan je bio ugriz
„Zajednički faktor bio je to što su svi lovili plen za koji je bila potrebna ogromna sila kako bi bio savladan“, rekao je Šerer. „Zato su razvili izuzetno snažne lobanje.“
Kako je plen postajao sve veći, predatori su ulagali sve više energije u glavu i ugriz, dok su ruke i kandže postajale manje važne.
„Sve se svodilo na napad glavom. Glava je bila prvi deo tela koji dolazi u kontakt sa plenom i najefikasnije oružje za njegovo obaranje.“
Ipak, Šerer ne veruje da su ruke bile potpuno beskorisne.
„Sigurno su imale neku funkciju, inače ih dinosaurus ne bi ni imao“, rekao je. „Samo još ne znamo tačno koju.“
Trend mnogo rašireniji nego što mislimo
Štefan Lautenšlager, paleontolog sa Univerziteta Birmingem, koji nije učestvovao u istraživanju, kaže da mnogi ljudi van paleontologije nisu ni svesni koliko je trend malih ruku bio rasprostranjen među dinosaurima.
„Razvoj različitih organa i delova skeleta zahteva ogromnu količinu energije. Ako prednji udovi više nisu ključni za preživljavanje, organizmu se više isplati da smanji njihovu veličinu i energiju usmeri na druge delove tela“, objasnio je.
Veliki predatori poput T. reksa, kaže on, ulagali su prvenstveno u snagu ugriza i moćne vilice.
Biljojedi, međutim, nisu sledili isti evolutivni put — zadržali su velike prednje udove jer su im bili potrebni za hvatanje vegetacije, a ponekad i za odbranu od grabljivica.
Stiv Brusat sa Univerziteta Edinburg opisao je T. reksa kao „džinovsku kopnenu ajkulu koja je sve radila glavom“.
„Kada pogledamo evoluciju tiranosaurusa, vidimo da glave postaju sve veće dok se ruke smanjuju. Postojao je svojevrstan kompromis — glava je preuzela funkcije koje su nekada obavljale ruke, poput hvatanja i ubijanja plena.“
Nisu svi zakržljali
Dodaje i da se sličan obrazac pojavljivao kod drugih ogromnih mesoždera:
„Veliki predatori postajali su sve masivniji, tela su im rasla, glave postajale ogromne, dok su ruke polako zakržljavale.“
Endrju Rou sa Univerziteta Bristol smatra da je najzanimljiviji deo studije upravo to koliko je ovaj trend bio rasprostranjen.
„Tiranosaurusi obično dobijaju svu pažnju, ali neke grupe, poput abelisaurida, razvile su još manje ruke u odnosu na veličinu tela“, rekao je.
Ipak, nisu svi dinosaurusi krenuli istim putem.
„Neke predatorske linije zadržale su velike i funkcionalne ruke, dok su druge razvile ogromne glave i sićušne prednje udove.“
Prema njegovim rečima, upravo to pokazuje koliko su dinosaurusi bili evolutivno raznovrsni i kreativni.
„Stalno su pronalazili različita rešenja za iste probleme u prirodi — i baš zato nas i dalje toliko fasciniraju.“
