Mona Liza je verovatno najpoznatiji portret ikada naslikan, a milioni ljudi svake godine dolaze u Luvr kako bi videli njen zagonetni osmeh.
Ali, osim što je smatrana lepom, neki stručnjaci veruju da je Mona Liza možda bila i ozbiljno gojazna. Danas se zato postavlja pitanje šta to znači za naše poimanje umetničke lepote u eri lekova za mršavljenje kao što su Ozempik, Wegovy i Mounjaro. Neki čak smatraju da bi u budućnosti upravo „GLP-1 lice“ moglo postati novo lice savremenih umetničkih ideala, piše Gardijan.
Savremena umetnost često prati trendove u estetici, slici tela i zdravlju — mnogi slikari i fotografi, recimo, bavili su se estetskom hirurgijom kroz svoje radove. Istraživači sada veruju da eksplozivan rast korišćenja injekcija za mršavljenje menja naš doživljaj lepote, pa bi buduća umetnička dela mogla prikazivati izrazito mršave ljude, upalih obraza i iscrpljenog izgleda, kakav se često povezuje sa naglim gubitkom težine tokom GLP-1 terapije.
Profesorka Rozalind Gil sa Britanske akademije i profesorka nejednakosti u medijima, kulturi i kreativnim industrijama na Goldsmiths, Univerzitetu London kaže:
„Iako se ‘GLP-1 lice’ često posmatra negativno, ljudi imaju sposobnost da vide lepotu u različitim licima i telima. Neke karakteristike tog ispijenog izgleda već postaju poželjne — slično kao što je devedesetih bio popularan stil ‘heroin chic’, ili ranije način na koji su određene slike ljudi obolelih od side postale estetski ideal.“
Dodaje i da savremena potrošačka kultura neprestano traži nove trendove i nove ideale koje može da „proda“, pa smatra da bi neka verzija GLP-1 izgleda zaista mogla postati novi kulturni ideal — što bi se odrazilo i u umetnosti.
Njeno mišljenje nadovezuje se na istraživanje doktora Majkl Jafi, pedijatrijskog endokrinologa sa Univerziteta Teksas, predstavljeno na Evropskom kongresu o gojaznosti u Istanbulu.
On smatra da će, iako neki umetnici — poput kolumbijskog slikara Fernanda Botera — i dalje slaviti punačka tela, lekovi za mršavljenje uticati na to kako će ljudi biti prikazivani u umetnosti.
„Mislim da će se, kako sve više ljudi bude koristilo ove lekove, i ‘GLP-1 lice’ pojavljivati u umetnosti“, rekao je na konferenciji. „Lice može dobiti umoran ili postariji izgled zbog brzog gubitka masnog tkiva u obrazima, slepoočnicama i ispod očiju. Siguran sam da bi ga Pablo Pikaso, da je danas živ, naslikao.“
Jafi dodaje da razumevanje toga kako se društvena predstava o lepom telu menjala kroz istoriju može pomoći lekarima da imaju više empatije prema pacijentima.
„Ako lekari shvate da je gojaznost vekovima smatrana nečim pozitivnim, biće manje osuđivanja, a više razumevanja“, rekao je.
To bi, smatra on, moglo pomoći da se pacijenti posmatraju celovitije i da lečenje bude uspešnije.
Od punijih anđela i kerubina u renesansnoj umetnosti, pa do mnogih slika Petera Paula Rubens i Pjera-Ogista Renoara, punačka i gojazna tela nekada su u umetnosti uglavnom prikazivana pozitivno. Telesna punoća bila je simbol bogatstva, statusa i dobrog života.
„Snažni muškarci, vođe, kraljevske porodice, religiozne figure i ljudi visokog društvenog statusa često su prikazivani sa visokim BMI-jem“, rekao je Jafi. „I lepe žene i modeli takođe su često bili prikazivani kao puniji.“
Tek u drugoj polovini 20. veka, kada su naučnici počeli da povezuju zasićene i trans-masti sa metaboličkim i kardiovaskularnim bolestima, ideal tela u umetnosti počeo je da se menja.
„Tada su mršava, često i nerealno mršava tela počela da se veličaju, dok je gojaznost postala stigmatizovana“, kaže Jafi. „Odjednom su mršavi ljudi postali sinonim za lepotu, a žene koje su vekovima inspirisale umetnike više nisu smatrane privlačnim.“
On dodaje da neki naučnici veruju kako je Mona Liza možda bila lošeg zdravlja i da je imala problem sa BMI-jem, holesterolom i ozbiljnim hipotireoidizmom.
„Naravno, to ne možemo znati sa sigurnošću, jer ne možemo vratiti vreme i postaviti dijagnozu — samo analiziramo njene crte lica“, dodao je.
Istoričar umetnosti Bendor Grosvenor ipak upozorava da ne treba donositi prebrze zaključke.
„Jadna Mona Liza, stalno joj pripisuju neku bolest koju gotovo sigurno nije imala“, rekao je. „Kada bi danas lekar postavljao dijagnozu samo na osnovu nečijeg izgleda lica, teško da bismo ga ozbiljno shvatili. Umetnost je umetnost, a portret — čak i Leonardov — govori o mnogo više stvari nego samo o fizičkom izgledu, a kamoli o zdravlju. I to važi jednako za umetnost budućnosti kao i za umetnost prošlosti.“
