Posle prve austrougarske invazije i kratkotrajne okupacije dela Zapadne Srbije, u leto 1914, Srpska vlada bila je zgrožena zločinima neprijateljske vojske. Ostvarujući zadatak i osnovni cilj „uništiti srpsku seljačku vojsku”, a njeno stanovništvo staviti pod oganj i mač, pripadnici tzv. Kaznene ekspedicije Oskara Poćoreka počinili su dotad neviđena zlodela.
Reklama
O tome kako je došlo do toga da ode u Srbiju, Rajs je pisao da ga je jednog jutra, krajem avgusta 1914, stari prijatelj Nikola Petrović, srpski generalni konzul u Ženevi, telefonski zamolio da svrati do njega što pre, radi sadržine jednog telegrama. Pošao je u Ženevu, gde ga je Nikola, u ime srpske vlade, zamolio da pođe i izvrši anketu o austrougarskim zverstvima koja je počinila vojska Njegovog Apostolskog Veličanstva na mačvanskom frontu. Jedna anketa te vrste spadala je u njegovu specijalnost, a uz to je predstavljao i uslugu koju je mogao učiniti saveznicima. Smesta je prihvatio ponudu.
Poziv srpske strane je shvatao kao svoju dužnost. Kada je, međutim, dobio poziv srpske vlade, smatrao je svojom obavezom da mu se odazove. Progovorio je iz Rajsa čestit čovek: zar čestit čovek nije obavezan da objavi okrutnosti, ako su zaista sistematski počinjene, a ako se radi samo o izolovanim slučajevima, treba ukazati da se ne može čitava jedna vojska učiniti odgovornom za prestupe nekolicine apaša, kakvi se sigurno mogu naći u svakom narodu?
Sa grupom švajcarskih lekara i dobrovoljaca, koju je najverovatnije organizovao ženevski lekar Viktor Kine, Rajs stiže u Niš 27. septembra 1914, ratnu prestonicu Srbije. Među članovima ove humanitarne misije bilo je lekara i studenata medicine ne samo iz Švajcarske, nego i iz Poljske, Rusije i Brazila.
U knjizi Šta sam video i proživeo u velikim danima Rajs je ovako opisao susret u Nišu sa Nikolom Pašićem, predsednikom Srpske vlade: „Gospodine predsedniče, vi ste me tražili. Evo me kod vas. Šta želite da učinim za vašu zemlju? ”, zapitao sam ga. On me najpre dugo gledaše, a onda, lagano, vrlo blagim glasom, odgovori mi: „Trebamo jednog iskrenog prijatelja koji zna posmatrati. Pođite na front. Otvorite oči i uši i kažite onda svetu što ste videli i čuli”. – „Dobro, gospodine predsedniče, a kad mogu krenuti na front? ” – „Pođite prekosutra za Valjevo, gde se nalazi Glavni štab naše vojske. Dotle, posetite Niš i austrougarske zarobljenike, koji su već mnogobrojni. Tu ćete naći materijala za svoju anketu”-„Razumem, očekujem vaše instrukcije za odlazak”.
Polazeći u Srbiju, dr Rajs je mislio da će u ovoj balkanskoj zemlji istražiti gaženja međunarodnih konvencija o ratu i utvrditi eventualne zločine koji su se dogodili u oružanom sukobu, pa potom uraditi izveštaj i predati ga Srpskoj vladi. Prvi njegov susret sa našim narodom bio je susret sa nevinim mučenicima, sa namrgođenim i iskasapljenim starcima, sa unakaženim nejakim ženama, sa pobijenom nevinom dečicom. I taj prvi susret ostavio je u duši mladoga Rajsa jedan upečatljivi ožiljak, koji ga je zauvek privezao za Srbiju.
Srodio se s našim vojnicima i s našim seljakom, i u njegovoj velikoj ljubavi prema Srbiji u osnovi je bila njegova velika ljubav prema srpskom seljaku i vojniku. Dr Rajs je na ratnom poprištu u Zapadnoj Srbiji naišao na prizore dotad neviđenih zločina: razaranje i paljenje kuća, pljačku imovine građana i institucija, zlostavljanje i ubijanje zarobljenika i ranjenih vojnika, mučenje i iživljavanje nad civilima, i niz drugih zastrašujućih prizora.
„Ja sam, dakle, otišao i sproveo anketu sa svim potrebnim predostrožnostima. Nisam se zadovoljio tim da saslušam stotine austrijskih zarobljenika i stotine očevidaca. Odlazio sam na lice mesta, ponekad usred topovske paljbe, da bih se uverio o svem što se moglo utvrditi. Otvarao sam grobove, pregledao leševe i ranjenike, posetio bombardovane varoši, ulazio u kuće i vršio tehnička ispitivanja na najsavesniji način. Ukratko, činio sam sve da bih otkrio i proverio činjenice koje sam objavio…”
Posao istražitelja ratnih zločina je težak, mukotrpan i vremenski dug proces, a sem toga izveštaji koji potom uslede nisu dostupni široj javnosti, već samo užem krugu ljudi. Dr Rajs je istraživao zločine austrougarske soldateske u toku jeseni 1914. godine, pa je sa prikupljenim materijalnim i činjeničkim dokazima otputovao u Lozanu, da tamo, na miru, napiše izveštaj o svojim nalazima.
Svoj prvi izveštaj pod nazivom Kako su Austrijanci i Mađari vodili rat u Srbiji poslao je predsedniku Srpske vlade Nikoli Pašiću, a potom ga je štampao u Parizu na nemačkom i na francuskom jeziku. Znajući da je potrebno vreme da se prikupe dokazi i napiše analiza o zločinima, kao i to da o tome šira svetska javnost neće čuti ništa, dr Rajs je odlučio da susrete sa vojnicima i njihovim starešinama, politički značajnim ljudima, kao i sve ono što bude pronašao u vidu dokaza o zločinima na terenu učini dostupnijim u onim zemljama u kojima je mogao naći novine koje bi objavljivale njegove dopise. Tako je, odmah po dolasku u Srbiju, u oktobru 1914, počeo pisati o svemu što je nailazio na terenu a smatrao da je potrebno da o tome sazna šira javnost. Svoje tekstove slao je redakcijama novina u Lozani, Parizu i Amsterdamu.
U njegovim tekstovima ispričana je golgota Srpske vojske i Srbije, viđena okom čoveka koji dotad nije poznavao zemlju seljaka i vojnika, kako je dr Rajs nazivao Kraljevinu Petra Karađorđevića u svojim spisima. Pored izveštaja o nečovečnim postupcima Austro-Ugara, Rajsa su interesovali i politički odnosi između zemalja koje su ratovale na strani Antante u odnosu na Srbiju, kao i budućnost Južnih Slovena. Pored toga što je istraživao materijalne dokaze o zločinima, u središtu Rajsove posebne pažnje svoje mesto zauzeo je sam čovek: njegovo držanje u nesreći i zlostavljanju, ali i u trenucima predaha, uspeha ili pobede.
Ono što je doživeo u susretima sa običnim vojnicima, koji su mahom bili seljaci, ostavilo je na njega najdublji utisak koji ga je emotivno vezao za običan srpski narod, ratnike i ratare, te je ostavio Švajcarsku i trajno se nastanio u Srbiji. Ulazeći u Srbiju, Rajs je rekao: „Istina, u tome času nisam mislio da će od toga časa moja sudbina biti vezana za udes ove zemlje. Mislio sam da ću izvršiti dužu ili kraću anketu, da obavestim svet o onome što se dogodilo na ovoj ratnoj pozornici, ali nisam mogao predvideti da će ovi vojnici koje sam video prvi put postati moji borbeni drugovi, da će mi sama zemlja isto toliko biti mila koliko i moja otadžbina Švajcarska”.
Sutra: Srbija kao druga otadžbina
Za portal Rasejanje.info Živko Marković
