Ljubav jača i od vere
• Dijana đurić iz Šamca osvojila Olafovo srce • Za koju godinu sele se u novi dom, u Republici Srpskoj
LJubav između 40-godišnjeg Nemca Olafa Katenbea i 33-godišnje Dijane đurić iz Šamca u Republici Srpskoj planula je kao vatra. Zajedno su radili nekoliko meseci u jednom od staračkih domova u Nemačkoj, ona kao medicinska sestra, on kao medicinski tehničar, pomagali jedno drugom na poslu, uvažavali se kao kolege, ali i zagledali se ispod oka, prepoznajući u sitnim malim znakovima – poruku ljubavi.
Ali za javno priznanje, trebalo je i malo hrabrosti, koju su na kraju oboje pronašli u sebi i priznali jedno drugom da ih ne spaja samo posao, niti zajednički pogledi na svet.
Odbio tastovu kuću
– Moji utisci iz Srpske su divni. Volim taj narod, običaje i lepotu zemlje. Posebno mi se dopada Šamac, gradić zagrljen dvema rekama. Moj tast ima dve kuće i želi da nam pokloni jednu. Zahvalio sam se, ali Dijana i ja ćemo sami izabrati i kupiti sebi novi dom u Šamcu, gde ćemo ostariti zajedno – ističe naš sagovornik.
– čim sam je prvi put video, zaljubio sam se – priznaje nedavno reporteru „Vesti“ Nemac Olaf usred Šamca, koji je u međuvremenu dobio i novo ime – Ognjen Katenbe. – Jedino sam strahovao da li će moja ljubav biti uzvraćena. Jednog dana, odlučio sam da joj priznam svoja osećanja. Bili smo na pauzi i zajedno doručkovali. Rekao sam joj bez uvijanja: „Dijana, volim te!“ Ona se samo nasmejala i kratko odgovorila: „I ja tebe!“
Od tada su svi viđali Olafa i Dijanu zajedno, na poslu, na gradskim ulicama, pozorištu… Ova veza uskoro je dobila i novu dimenziju: Olaf je, kao čovek koji je oduvek cenio srpski narod, izrazio želju, da postane deo njih. A nešto lepše i nije mogao da kaže budućoj supruzi, koja je od srca podržala njegov predlog.
Brzo je zakazano venčanje. Za taj svečani čin određen je maj 2003. godine u prelepom zdanju crkve u selu Obudovac kod Šamca. Mladenci Olaf, Dijana, kum Duško Marković i uža rodbina bračnog para, što iz Nemačke, što iz Srpske, našli su se u obudovačkoj crkvi. Svečanost je mogla da počne.
– Dan je bio sunčan i topao. Nebo plavo, a miris rascvetalih ruža iz dvorišta hrama u Obudovcu širio se kao opojni oblak – seća se ovaj Nemac, koji je tog dana postao Srbin i dobio ime Ognjen.
Biće dece još!
– Ponosni smo na svog sina Lazara, krštenog takođe u obudovačkoj crkvi gde smo se i mi venčali. Od malih nogu uči srpski jezik, a kako oboje volimo decu, verujem da ćemo rodbinu i prijatelje obradovati još kojom prinovom – obećava Dijana.
Od tada, ovaj bračni par čas je u Srpskoj, čas u Nemačkoj. Ne idu nigde jedno bez drugog, ali ni bez prinove, sina Lazara koji se rodio godinu posle venčanja. Svaki odmor provode kod tasta Ilije đurića u Šamcu, a kako danas stvari stoje, Nemac Ognjen Katanbe doneo je i još jednu sudbonosnu odluku – za pozne godine života izabrao je novi dom – Republiku Srpsku.
