Njegovo preosveštenstvo episkop Atanasije Jevtic gostovao je 3. decembra na lokalnoj televiziji „Kanal 9“. Dva casa koliko je episkop Atanasije govorio pred kamerama, nije bilo dovoljno da odgovori na brojna pitanja koja su gradani Kragujevca postavljali, a snimak emisije naknadno ce reemitovati 11 televizijskih kuca u Srbiji.
Njegovo preosveštenstvo episkop Atanasije, poslednji put pred televizijskim kamerama bio je 1992. godine, kada je gostovao na „Studiju B“. „Glas“ prenosi samo deo razgovora.
Da li smo svedoci povratka Srba pravoslavlju i svojim duhovnim korenima. Kako Vi vidite sadašnje stanje srpskog naroda? – Jeste srpski narod bio 60 godina okupiran, spolja, od komunista, bezbožnika, ateista, ali i unutra ofanzivom javnog ateizma. Ni sada nije u boljem položaju s te strane. Medutim, teško je boriti se protiv onoga što je Božije u coveku. Naš narod je prošao to iskušenje i nije podlegao.
Jesu mnogi podlegli, kao što je bilo u vreme teškog ropstva turskoga – jedan broj je podlegao islamu, bili su teški pritisci, posle je bio pritisak rimokatolicizma, a sad je pritisak sektaštva, pre svega forsiranog od Amerike, da ljude otudi od onoga što su bili i što predstavlja identitet srpskoga naroda – a to je njegova hrišcanska pravoslavna vera i njegovo svetosavsko predanje.
Medutim, nije uspela ta ateizacija. Kad je pocelo malo slobodnije da se omladina budi, oni su se strašno uplašili kao da su komunisti imali monopol nad slobodoumljem. Secam se – osamdesetih godina postavljalo se pitanje kako to omladina dolazi u crkvu, pa to je snobizam. Secam se kada je ovaj nesrecni Tijanic objavio tekst „Povratak bogova“ da ismeje povratak omladine crkvi.
Zašto smetamo
– Mi smo najživlji narod i zato je Amerikancima stalo da nas satru. Njihova ofanziva na našu dušu na našu veru sektama, njihova ofanziva na naše školstvo je vrlo ozbiljna stvar. Oni što su se upregli u takozvanu reformu školstva, upregli su se coveka da nam rašcovece, narod da raznarode. Ja to tvrdim svesno i odgovorno, kao dugogodišnji profesor, pedagog i sada kao covek na odgovornom položaju. Sad sam došao da pomognem u Žici, iako sam prilicno invalid.
Budenje naroda jeste u stvari obnavljanje. Nije to, kako govore danas, patrijarhalno, konzervativno. Sve su to slogani jeftini. Napredno, moderno nije sve dobro. Ne jede se sve što leti. I staro, i patrijarhalno, i tradicionalno, i predanjsko nije samo po sebi loše. Povratak ljudi veri, crkvi i Bogu je normalna pojava. Istorijski gledano, to talasanje je stalno slabljenje vere, rast vere, slabljenje morala, rast morala, dekadencija i razvoj, napredak ljudi, ljudskog društva, ljudskog morala, covecnosti pre svega. Mi smo svedoci budenja našeg naroda posle šezdeset godina jedne teške tiranije.
Ali, ne može se narodu prodati rog za svecu. Ne može se narodu prodati jeftino evropejstvo, jeftino amerikanstvo, jevtini modernizam, mondijalizam, ne što je on sam po sebi loš, vec – kakav sadržaj ima. Koja Evropa, koji savremeni svet! Koji moderni svet, koji univerzalizam ili mondijalizam! Da vidimo šta to znaci, kakav sadržaj ima. Mi nismo narod tako jeftin, tako plitak, mi hocemo da okusimo, da probamo, da vidimo.
Mnogi se zavedu, ponesu, ali imamo onu snagu, duhovne rezerve, trezvenost koja to polako proverava. Imam puno poverenje u narod. Mnogi preziru narod, medutim, narod je još zdrav. Zdrava nam je zemlja, zdrav nam je vazduh, zdrava nam je voda, zdrava nam je hrana. Ako budemo nastavili, kako nam namecu, da primamo hranu holandsku, americku, ostacemo ošteceni za izvornost, za cistotu, za zdravlje…
Secam se divnog Branka V. Radicevica, Cacanina, kad je govorio: „Ljudi ja volim civilizaciju, ali više volim peceno jagnje, nego jagnje u piluli civilizacijskoj.“ Hocu da kažem – naša jela, naša kuhinja, naš domacinski duh, naša komunikativnost, makar da je cesto skupa, makar da je cesto svadljiva, razdorna medusobno, ipak je bolja nego umrtvljenost, uštogljeno društvo kakva je Švedska…
Cvrsti su Hercegovci
– Naš narod u Hercegovini dobro se probudio, dobro otreznio. Što kažu, kad ustane Srbin i strese ramenima, iz njega se probudi cela njegova istorija. Probude se Nemanjici, probude se Brankovici, oni pravi, Vuk je detalj, Lazarevici… I danas imamo u Hercegovini najmanje deset familija, koje su od pre nemanjickog doba, prvih srpskih država… Hercegovina je živa zemlja svetoga Save, svedena je nažalost na ono malo – izgubili smo ne samo sve do Neretve vec i više, zbog lude politike…
Ja sam bio u Švedskoj, bio sam u Švajcarskoj, Francuskoj, bio sam po Americi… verujte, ne bih menjao atmosferu i ovu za bilo koju zemlju. Jednostavno, mi imamo nešto što je blisko, ljudskije, zajednicnost, neku komunikativnost, neku neposrednost koja je cesto naivna, ali je zdrava, ljudska, neposredna. Cesto je brutalna jer je iskrena, ali je bolja nego licemerje koje se oseca pod kamuflažom maske.
Ja sam sa punim ocima i srcem nade uz mlade ljude. Znate koliko se mladih ljudi javlja u Bogosloviju, u manastire, teološki fakultet je prepun. Odavno sam s omladinom. Ja sam profesor od 1969. godine, cetiri godine u Parizu, ostale u Beogradu. Povukao sam se kad sam otišao u Hercegovinu. Zaista iskreno govorim – treba mladima ocitati lekciju. Jer, cesto mislimo da im cinimo dobro ako ih samo tetošimo, i samo im se ulagujemo.
Miloševic je jedno vreme to radio, posle one pobune studenata u Beogradu. On je posle davao stipendije i dugo vremena su studenti bili ucutkani. Ja sam bio postiden – gde je mladost ta? Hvala bogu, nije tako bilo – nije uspeo da ih blokira. Opasnost od blokade, bilo da je marksisticka, ateisticka, mondijalisticka getoizacija, u suštini totalitarne, uvek postoji. Ima u tome sklonosti da se covek što više uljuljka, ušuška i da bude bez mnogo napora. Ali, hvala Bogu, dolaze potresi, dolaze voljne i nevoljne, izazvane i neizazvane nesrece, koje su same po sebi zlo, ali mogu da izazovu i dobro.
Nas Bog voli, što smo na ovoj raskrsnici, balkanskoj, kojoj se drugi izruguju, neka ih nek se rugaju, mi znamo koliko je važno mesto ova raskrsnica civilizacija, puteva, kultura. Imali smo taj dar da nas Bog posecuje da se ne uspavamo. I ovo sada što nas snalazi, velikim delom je krivicom našom, ali još više krivicom onih koji nam navodno žele dobro, ali Boga mi, tragovi im smrde necoveštvom. To je izazov za nas, i mi smo narod koji smo sposobni da odgovorimo na izazov.
Cesto puta ne odmah, ali nove muke nadu nove sile i to je ono što je u našem narodu. Ovog trenutka stešnjeni smo, sabili su nam obe noge u jednu cipelu, i to tesnu, seku nas, kasape nas, poricu nam bice, poricu nam identitet. Nismo mi, pravi Srbi, iskreni, duboki, opsednuti nekom kosmofobijom, ksenofobijom ili mržnjom, nego jednostavno sve trezveno doživljavamo, ne damo se tako lako prevariti da nam podmecu rog za svecu i prodaju mucak umesto jajeta. Mi cemo izaci iz ovoga ojacani. Mogli smo davno, po mnogo manje bolnoj i žrtvenoj ceni.
Nama zbog ratova u poslednja dva veka nijedna generacija ne doraste. Sada su nam mnogi najbolji sinovi poginuli. Znate li da je u Hercegovini najviše jedinaca poginulo. To je strašno, gase se porodice. Ali, to je i izraz žrtve, znaci nije žalio svoj život. Dakle, pun sam nade za ovaj narod, ali nada ukljucuje i odgovornost. To je ono na šta treba ukazivati i sebi i oko sebe.
Gostujuci na „Studiju B“, 1992. godine otvoreno ste rekli da se Slobodan Miloševic skloni sa vlasti. Ubrzo posle toga iz Vršca, gde ste bili vladika banatski, odlazite za vladiku zahumsko-hercegovacko-primorskog u manastir Tvrdoš, koji ce za cetiri godine obeležiti 800 godina eparhije. Kakva je sada situacija u Hercegovini?
– On je uradio šta je uradio, on je iskoristio narodnu nesrecu za svoju vlastoljubivost, on je nastojao da zadrži komunizam. Njega nije interesovao narod. Da ga je interesovao narod, ne bi ušao u ono što je recimo na Kosovu radio. Lud covek ne bi radio ono što je on radio… I da ne ocekuje posle, toliko je bio slep, da ce doci ono što je došlo – jedan užasan revanš. Ali je nažalost došlo trostruko.
Vracam se Hercegovini – ono što je radila jugo-vojska na Mostaru, na Dubrovniku – to je bilo bezumlje. Ja sam protestovao još dok sam išao u Slavoniju, šta vojska radi. Ona je išla da sacuva komunizam, da sacuva ne znam šta, nije išla da spasava Srbe, jer da je išla da spasava, ne bi tako radila. Niti je Miloševiceva politika stvaranje velike Srbije – to je kleveta. Bilo je to samo korišcenje nesrece srpske, koja je zaklanjala realnost postojanja srpskog pitanja.
U prošlom veku kljucno pitanje bilo je srpsko pitanje, i danas je pitanje Balkana – srpsko pitanje. Ne zbog toga što smo zaokupljeni sobom da smo centar sveta, nego što smo na takvom položaju, i najbrojniji narod na Balkanu.
