/Simpozijum „Znaci civilizacije“: „Platoneum“ SANU ogranak za Novi Sad i Institut za arheomitologiju SAD, 25-29. maja, 2004. godine/
U kasnim popodnevnim satima, praćen zaglušnom bukom pneumatskih čekića sa asfalta ispred zgrade, počeo je u Novom Sadu međunarodni simpozijum „Znaci civilizacije“, o neolitskom sistemu simbola Jugoistočne Evrope, za koji se može reći da kasni najmanje jednu deceniju. G. Nikola Tasić, koji je ranijih godina bio čuven po izjavi da se vinčanskim pismom «niko ozbiljno nije bavio», sem kao «jednom vrstom fantazije», umesto da obodri prisutne na davanje doprinosa u tom pravcu, opredelio se za upozoravanje na veliki oprez pred zamkama koje vrebaju istraživače kada se time ozbiljno bave (pomenuti imena Radivoja Pešića ili Milana Budimira bi bilo hvatanje u te zamke). Uz uobičajene protokolarne fraze gospođe Džoan Marler o osećanju sreće i zadovoljstva što se skup dogodio (kao da je njegovom održavanju pretila neka jedva otkonjena prepreka), te kroz zube proceđeni pozdrav pokrajinskog sekretara za kulturu Vojvodine g. Z.Bunjika, sa preferencijama neverbalne komunikacije tokom pozdravnog govora, skup je konačno i počeo referatom dr Šan Vina iz SAD. Naslovivši ga: „Beyond academic skepticism: the ritual use of the Danube script“, dr Vin se potrudio da pokaže nesumnjivost činjenice da se radi upravo o artikulisanom sistemu slovnih znakova, a koji opet sačinjava poruke za koje je važilo da su neodgonetljive zbog distance koju vremenski uspostavlja za egzaktno čitanje neprepoznatljiva jezička barijera. Međutim, njegovo uporno traganje za zapostavljenim detaljima na koje nije obraćana dovoljna pažnja dovelo do otkrića linearnog pisma koje je on uspeo suvislo da dešifruje, tj. da naučne činjenice koje su do tada bile pod koprenom anonimnosti naučne intencionalne pažnje, izbiju na videlo u jednoj sasvim drugačije postavljenoj hermeneutičkoj situaciji. One su otvorile i drugačiju mogućnost očitovanja stvarnosti u meri vremena intencionalnosti sadržaja koji se nude svesti, a u njoj je na prvoj liniji žlebova egzistencije u „točku vremena“ istaknuta linearna pismenost. Dr Vin se osvrnuo na postojanje teze da je linearna pismenost u praistorijsko doba nemoguća ukoliko joj ne prethode slikovni oblici pismenosti kao hijeroglifi kod starih Egipćana, majanski petroglifi i ikonoglifi ili kineski piktogrami. Ta teza otpada sa otkrićem grčkog „Lineara B“ kao pisma koje je linearno i datuje na milenijum i po ranije od pojave „Lineara A“, dakle grčkog alfabeta kakvog poznajemo sa nekim izmenama sve do današnjih dana. Dakle, teza o postojanju linearnog pisma u periodu vinčanske kulture, koje je prethodilo svim potonjim oblicima pismenosti sve do današnjih slovenskih pisama, sasvim je suvisla i heuristički plodna. Dešifrovanje tog pisma predstavlja samim tim tako velik istraživački poduhvat, tako krupan zalogaj, da ako ono makar i delimično uspe, može da se meri samo sa sličnim poduhvatima Šampolionovog dešifrovanja egipatskih hijeroglifa, Fon Hamerovog dešifrovanja klinopisa ili Evansovog otkrića i tumačenja protopisma kritsko-mikenske kulture tzv. „Lineara B“ (ipak, kako je kasnije žustro istakao dr Harman, teorija da je feničanski jezik uticao na razvoj ovog pisma pokazala se da i nije baš posebno utemeljena, budući da ne može da objasni prisustvo slova psi, fi i hi, a sva ona odreda nalaze se u silabarijumu vinčanskog pisma do 4. do 9. milenijuma pre Hrista).
Dr Šan Milton Vin je sistematizaciju 242 znaka podvođenjem pod 12 grupa završio do sredine osamdesetih godina, mada je njegova disertacija objavljena u Kalgariju tek 1981 (Milton McChesney Winn, The Signs of the Vinča Culture: An Internal Analysis; Their Role, Chronology and Independence from Mesopotamia, University of California, Los Angeles, Ph. D. 1973. /University Microfilms, Axerox Company, Ann Arbour-Mitchigan./,Calgary, 1981.). Prema njegovim nataloženim saznanjima, pismo je u svojoj pravilnoj linearnoj upotrebi najočiglednije na artefaktima koji su najverovatnije kultnog tipa. Unekoliko, to može da bude očekivano kao «kamenje duše» ili okajnički zov ranog «pletenija sloves», koje je oduvek na Balkanu i značilo podešavanje pravca namere i usmeravanje volje. Osmelivši se da i sam prevede dve takve deonice, dr Šan Vin je na licu mesta, uz sav rizik mogućeg podsmeha (koji, doduše nije izostao u referatu dr Borislava Jovanovića), demonstirao kako izgleda prava naučna posvećenost i lična srčanost. Ukratko bi se moglo reći da je nastojao da interpretativno potvrdi te prevode primerima filogenetskih modela komparativne lingvistike, uz poštovanje uočene numerološke zakonitosti duplikacije i reduplikacije grafema, kao i davanjem primera iz uporedne analize znakova starosumerskog pisma. Vinčansko pismo je, on smatra, protopismo i kao «regularno pismo» istovremeno prema širini upotrebe pismo komunikacije.
Nakon pauze u kojoj je otvorena prigodna izložba sa podacima o starini i varijetetnim primercima nađenih ostataka pismenosti neolitskog sistema simbola u Jugoistočnoj Evropi, svoj referat je izneo dr Harald Harman iz Finske na temu pismenosti Podunavlja i drugih drevnih sistema pisanja, nastavljajući se na taj način na rad dr Vina sa svojim suptilnim demarkacijama tipologije distinktivnih obrazaca u vinčanskom glosarijumu. Svakako, te smo teze mogli da pročitamo i na sajtu „Preistorijska znanja“ za koji su gospoda Vin i Harman dali svoje pisane priloge, ako već nismo bili u prilici da pročitamo njihove relativno davno objavljene studije – Shann Winn M.M.: Pre-writing in Southeastern Europe: The Sign System of the Vinca Culture ca 4000 BC, Calgary, 1981; Haarmann H., Early Civilization and Literacy in Europe. An Inquiry Into Cultural Continuity in the Mediterranean World, Berlino, New York, 1995.;
Haarmann, H., On the Nature of Old European Civilization and its Script, in „Studia Indogermanica Lodziensia“ vol II, Lódz, 1998.
Zamorno je bilo tutnjanje pneumatskog čekića i prisustvo prevodioca sa engleskog jezika koji nije hteo da se meša u svoj posao, tako da su izloženi referati ostali čak i bez minimalnog saopštenja nekog sažetka na srpskom jeziku, a što bi sigurno pomoglo onima koji su toliko vreme strpljivo čekali sedeći u stolicama ne poznajući dovoljno engleski jezik. Sve to stvorilo je utisak autističnosti ne samo akademskog skepticizma, već i personalnog solipsizma. Utoliko je temperaturu podigla primedba dr Božidara Mitrovića, koji je primetio kako nije ni spomenut najznatniji srpski istraživač vinčanske kulture i čovek koji je pionirski pregao da pruži celovit predlog iščitavanja slovnih znakova vinčanskog pisma, dr Radivoj Pešić. Njegova istraživanja – Dr Radivoj Pešić, Scrittura di Vinča – prima sistematisazzione, Milano: Instituto di Studii Orientali, 1985, sa 34 table u publikaciji, značila su neočekivani zaokret u nauci, uznemirivši akademsku javnost u Italiji i drugim zemljama. Sa tim sačinjavanjem prve celovite sistematizacije vinčanskog pisma, dokazao je da je to kao pismo najstariji poznati linerani sistem sa 26 slova (devet milenijuma pre rođenja Hristovog), tj. prvi bukvar u ljudskoj istoriji. Pešićev rad je stekao status „revolucionarnog otkrića” u svetskoj nauci, ali je to otkriće kod nas bilo ignorisano, a od 1987. godine i žestoko osporavano. Konstatacija da bez njegovih metodološki objedinjavajućih nalaza istraživači neće uspeti baš daleko da odmaknu, pokrenula je raspravu o „celinama i vrednostima“ za koju se verovalo, da u atmosferi prilično skučenih pogleda i teško zaraženog duha starom boljkom arheološkog racionalnog materijalizma, teško može i da se postavi kao pitanje. Uostalom, pored ustolbučene neprobojnosti materijalističke paradigme su ipak savijane jer je preteglo stanovište realiornosti analiza koje se pri ponuđenim artefaktičkim materijalijama daju misliti. Još je dr Miloje M. Vasić bio uveren da urezani uznaci na keramičkim vazama iz Vinče zbog redosleda upisivanja i njihovih grupisanja imaju vrednost i značenje slova, bez obzira na to što su nam nepoznati – „Ti redovi ovakvih znakova izvesno su natpisi, koje treba razrešiti.“ /Miloje M. Vasić, Praistoriska Vinča I, Beograd, 1932./, nudeći čak zaoštrenije mišljenje u svojim ranijim radovima – Die Hauptergebnisse der prehistorischen Ausgrabung in Vinča im Jahre 1908, “Prahistorische Zeitschrift”, Bd. II, 1910, s. 23-39; Die Datierung der Vinčaschicht, ibid., Bd. III, 1911., s. 126-132. Slično je konstatovao i jedan od najvećih naučnih autoriteta za praistoriju ovog veka, dr Gordon čajld, shvatajući temeljno značenje koje otkriće vinčanske kulture i pisma ima za praistoriju: Gordon Childe, The Danube in Prehistory, London, 1929., p. 32-33. Tom temom pozabavio se i M. Georgiev u radu Pismeni znaci i natpisi iz Vinče, predlažući na osnovu radova M. Vasića i vlastitih istračivanja. jednu ne baš zaokruženu i jasnu sistematizaciju: M. Georgiev, Pismennie znaki i natpisi iz Vin~i, – Sbornik ruskogo arheologi~eskogo obÈtestva v korol. Jugoslavii, t. III, Beograd, 1941, str. 175 i d. U radu Banjica-naselje vinčanske kulture, objavljenom u drugoj svesci Muzeja grada Beograda 1961. godine, arheolozi Jovan Todorović i Aleksandrina Cermanović objavili su rezultate istraživanja koje su izveli od 1955. do 1957. godine. Oni su zaključili iz sopstvenih istraživanja artefakata na lokalitetu Banjica da su po obliku istovetni sa onima iz Vinče, a po komparativnoj analizi materijala sa sličnih nalazišta (Hrtkovci u Sremu, Gornja Tuzla u Bosni, Kormadin u Jakovu, Kalimegdan u Beogradu itd.) – „da se ovde ne radi o znacima svojine, već o jednom određenom i već unapred označenom simbolu ili pojmu, koji je izražen pomoću ovih znakova“ (Jovan Todorović i Aleksandrina Cermanović, Banjica – naselje vinčanske kulture, Beograd, 1961, str. 42). Sa uverenjem naučnika koji su pošteno izveli evidencionu proceduru procene nađenog materijala, oni konstatuju da vinčanskoj pismenosti mnogi rukovodioci arheoloških istraživanja nisu poklonili dužnu pažnju, zaključujući: „na kraju smatramo da za sada još uvek stoje tumačenja M. Vasića o ovim znacima, a koje je on dao pre toliko godina. Mišljenja smo da ova tumačenja usmeravaju studije budućih nalazača u ovom pravcu. U ovom našem kratkom pregledu, želeli smo da upoznamo zainteresovane stručnjake o ovim nalazima i zaključcima, kao i da dokažemo da dosadašnja tumačenja ovih znakova kao znakova svojine ne mogu da se održe u arheologiji“.(Isto, str. 43). Sledujući ovakvom impulsu nagoveštenih perspektiva istraživanja dr Radivoj Pešić je pretpostavio ovu civilizaciju za kolevku svetske pismenosti: „Sigurno je da je teško shvatiti činjenicu o postojanju linearnog pisma u tako dubokoj prošlosti. Potrebno je mnogo argumenata da bismo se uverili u pismenu komunikaciju praistorijskog sveta. S kim je to on komunicirao pismom, sa svojim prijateljem, sa svojom porodicom, s institucijama, sa samim sobom ili sa budućim svetom? Možda sa svima. Ali on je poznavao umeće pisanja. I o tome ostavio brojna svedočanstva. Jer, ako je pokazao smisao za geometrijsko osmišljavanje prostora, što je rezultat poznavalja proporcija, a ovo rezultat poznavanja broja, ako je pokazao smisao za osećaj ritma, što je potvrdio upotrebom koštane svirale i ako je, konačno, pokazao izuzetan dar za estetsko oblikovanje kamena dosežući visoki umetnižki nivo likovnog izraza, on nas ne iznenađuje i dokumentacijom o svojoj pismenosti…Slikovit prikaz ovog procesa daje koren u matematici, a to je koren slova čija tri elementa nalazimo upravo kraj svakog ognjišta i žrtvenika u staništima Lepenskog vira. Dakle, kao sastavni deo oltara, kao sam oltar. Jer slovo i nije ništa dugo do oltar s koga se kreće u realno i ponire u onostrano.“ (Radivoje Pešić, Vinčansko pismo, Beograd, 1995., str. 112-113.) Veče je očito bilo ispunjeno tonalitetom realnosti, ali sa poniranjem u onostrano išlo je teže. S jedne strane zaoštravana je teza o mogućem «prvozačinjućem ekskluzivnom posedu pismenosti Balkanaca (Slovena ili Srba)», a s druge strane odgovarano na nju ne samo naučnim skepticizmom, već i epistemološkim agnosticizmom koji bi pretpostavljao da se mišljenje ograničava samo na glavu (duh i duša, tj središte čuvstvenosti kao telo tela, kao da su samo mračna prepreka u tom poslu). Filogenetski supstrat koji konzervativno sledi folkloristika, sasvim je dobra ilustracija ograničenosti takvog načina zamišljanja stvari i zauzimanja stanovišta, naizgled uvaženije procene kod ispoljavanja moći suđenja koja bi se pokazala održivijom u prosuđivanju.
NASTAVIćE SE…
