Suncem obasjani prekrasni pejsaži predela koje je nekad ovekovečio Van Gog, kapela iz 12. veka, njena unutrašnjost čije zidove godinama oslikava naš čuveni slikar Dado đurić i skulpture maštovitog Zlatka Glamočaka, proizveli su događaj i utisak koji će se dugo pamtiti. Na to prvo predstavljanje javnosti, u seocetu Žizor, stotinak kilometara udaljenom od Pariza, došli su ambasadori Dušan Bataković (Srbija) i Milica Pejanović-đurišić (Crna Gora), brojni umetnici i prijatelji, među njima i Marsel Moro, slavni pisac 53 knjige. A u crteže na zidu na Dadin način i poliester skulpture po Zlatkovom viđenju, uklopio se NJegoš, čiju je „Luču mikrokozmu“, u svešteničkoj mantiji, izgovarao podgorički glumac Slobodan Marunović.
Optimizam
– Za mene je sve ovo veoma optimistično, jer predstavlja svet u kojem živimo, kopija je viđenja našeg života. Meni ova izložba daje snagu, toliko mi je podsticajna da bih ostala ovde da spavam i razmišljam šta treba sutra da radim – izjavila je kolekcionar umetničkih dela Bekana Kirjazovski.
– Ova izložba je pobratimstvo bića u svemiru, u stvari, susret velikog Dade i njegovog gosta Zlatka Glamočaka, koji na ovaj način ulazi na velika vrata u svijet izabranih umjetnika koje Pariz prepoznaje. Stihovi iz „Luče“ direktno su povezani sa idejom o sudbini čoveka zatečenog i usamljenog u svemiru – izjavio je glumac Slobodan Marunović.
– Šta je čovjek a mora biti čovjek! – citirao je ovaj umetnik antologijske stihove Petra Petrovića…
Opojni miris sveže pokošene livade, cvrkut ptica, zidove kapele prekriveni Dadovim koloritom i zagonetnim potezima i Zlatkove poliester skulpture u fazi raspada tela i jecajima od bola, u toj zajedničkoj kompoziciji proizveli su snažan utisak. I svetski majstor kritike Marsel Moro je primetio:
– Ovo je veličanstveno! I pored teške teme, ovaj ritam ne deluje nimalo teško, naprotiv, pulsira pobednički.
Strašni sud
– Kad me pozvao Dado, pitao sam se:“Zašto ja, zašto nije neko drugi?“ Ali, pošto je reč o čoveku koji je na umetničkoj sceni više od 50 godina, postalo mi je jasno, iako zvuči pretenciozno, da takav umetnik u izboru ne greši. Ovo su scene Strašnog suda i osećam da toj mojoj estetici horora upravo Dado daje moć, Na neki način ovo smatram i Sikstinskom kapelom – opisao je autor izložbe Zlatko Glamočak.
– Bivša kapela, kao sveto mesto, postalo je hram umetnosti. Ovo ispred nas je uspešna kombinacija slike i plastičnog pokreta, pogotovo što su boje kod Dada vesele kao na dečjim crtežima, a skulpture Zlatka Glamočaka dramatično teške – tako je svoje viđenje opisao ambasador Bataković.
– Izložba jeveoma značajna, a kako je upravo na Venecijanskom bijenalu otvorena izložba Dadinih instalacija. Izložene skulpture, po meni, opominju čovjeka da uvijek i u svemu treba voditi računa da je, ipak, čovjek i da ono što čini ne bude na uštrb drugih – izjavila je ambasador Milica Pejanović-đurišić.
Naravno, po našoj tradiciji, otvaranje izložbe (koja će trajati do 22. novembra) začinjeno je čašicama prijateljstva, ali i lepim priznanjem da su Žizor i cela regija obogaćeni umetnošću i dušom naših prostora.
Nije, međutim, nikakva tajna da je veliki Dado đurić na svoj način osobenjak. Ne ide na svoje izložbe, intervjue ne daje, u samoći najviše uživa, ali je ipak, kako živi nedaleko od kapele, došao da ispoštuje Zlatka i goste. Nažalost, odmah je planuo, naljutio se, a razlog je bio:
– Zašto opština nije donela stolice, ne mogu ja da stojim.
To je rekao, okrenuo se i otišao.
