„Ja sam odrastao u umetničkom miljeu. Nikada nisam znao da ću jednog dana da se bavim slikarstvom i likovnom umetnošću, međutim, odrastao sam na umetnosti stripa. To me je jako zanimalo i verovatno obeležilo moje zanimanje i za likovnu umetnost kojom ću se kasnije baviti.
U Pariz sam došao devedesetih godina, iz frankofilne sam porodice i frankofone i ostao…to je neki parkuri, put koji sam prošao od detinjstva do danas.
Moj svet koji gradim kroz umetnost je vezan za taj neki grafizam koji je strip, još kao dečak sam počeo da crtam geografske karte, da se izražavam kroz neke forme koje su ilustrativne…mnogo kasnije, taj dečački svet sam pretvorio u nešto što su geografseke mape povezane sa elementima koje su vezane za politiku, za ekologiju i tako sam počeo da gradim svoj svet.
Imam sreću da imam atelje u sklopu umetničkih paviljona koji se zove Laruš, u prevodu „košnica“. Ovi paviljoni postoje od početka 20. veka, kada je jedan skulptor, dosta imućan, otkupio konstrukciju jedne rotonde, koja je amblematična zgrada ovih paviljona, i to još 1900. sa Svetske izložbe. Arhitekta paviljona je bio Gistav Ajfel i skulptor Alfred Buše je dao taj atelje svojim kolegama na korišćenje…i to je jedan oblik mecenata, i nazvao je ove paviljone Laruš (košnica), zato što je smatrao da su umetnici vredni kao pčele i njegov ideal je bila jedna umetnička komuna.
Kasnije, pre Prvog svetskog rata, između dva rata, i posle Drugog svetskog rata, tu su boravili razni umetnici koji će postati poznati i koji će obeležiti modernu umetnost kao što je Sutin, Šagal, Modiljani, Zatkin, kasnije Leže, dana s još na sceni Ernest Pinjon Ernest i oni su umetnički obeležili ovo mesto“, kaže Bogdan Pavlović za RTS.
