Svečano je bilo u sali Univerziteta države Ilinois krajem aprila, kada su sadašnji i bivši studenti i kolege profesori poželeli Biljani Šljivić-Šimšić srećan odlazak u penziju, nakon dugih 36 godina radnog staža. Svečano i tužno u isto vreme jer se njenim penzionisanjem ugasio Program za srpski jezik i književnost na Katedri za slavistiku ovog državnog univerziteta.
Nakon penzionisanja profesora Nikole Moravčevića, profesorke Olge Nedeljković i sada odlaskom profesorke Biljane Šljivić-Šimšić, zatvoriće se vrata ovog programa na kome su godinama studenti izučavali srpski jezik i književnost, na osnovnim, magistarskim i doktorskim studijama.
Profesorka Šljivić-Šimšić zbog toga nije ni tužna ni ljuta jer preovladava osećanje zadovoljstva zbog odlaska u penziju, ali ipak misli da je srpska zajednica za ovu katedru mogla i morala da učini više.
– Svečanost je bila izuzetna jer su na moje iznenađenje došli mnogi moji bivši studenti iz mladih dana i veoma me obradovali svojim prisustvom i pažnjom. Bilo nas je 80, u odličnoj organizaciji naše sekretarice Vere Šek, koja je vodila računa o svakom detalju. Govorio je šef našeg odeljenja, potom profesor Nikola Moravčević, moj bivši student Bojan Belić, Marina Filipović, koja je ove godine dobila magistarsku diplomu i sekretarica Vera, koja je kazivala mnoge anegdote iz naše dugogodišnej saradnje. Zahvalila sam i bila veoma dirnuta. Onda je, naravno, usledilo posluženje i dan ću zaista zapamtiti po tom lepom raspoloženju. Nažalost, mojim odlaskom u penziju zatvara se program za srpski jezik i to jeste veoma tužno, ali je čitav univerzitet u tako teškoj situaciji, nažalost, zahvaljujući našem bivšem guverneru Rodu Blagojeviću, koji je upropastio visoko školstvo u Ilinoisu. Od kada je postao guverner, svake godine je univerzitetima davao manje para, a onda univerzitet seče i ukida male programe u koje spade i naš.
Studiralo i po 57 studenata
– Bilo je godina u kojima sam imala 57 studenata na osnovnim studijama, a najčešće su bile grupe od 20 do 30 studenata, što je skoro idealno za rad. Sada po novim pravilima univerzitet određuje koliko studenata mora da bude upisano da bi neki program opstao.
Da bi program opstao, trebalo bi da zaposli bar jednog vanrednog profesora, ali za to para nema i onda su rešili da saseku sve. Od nas 14, koji smo bili u odeljenju pre 36 godina, posle mog penzionisanja ostaće samo sedmoro, većina njih su docenti. Sa docentima ne možete imati postdiplomske studije, tako da više niko nema postdiplomske, čak ni programi za ruski i poljski jezik. Litvanski program ima počasnu katedru, ali i tu samo sa jednim profesorom, a da biste imali postdiplomski, morate imati bar dva profesora, tako da sada Katedra za slovenske i baltičke jezike ima samo osnovne studije.
A druga briljantna ideja na Univerzitetu jeste da od svih jezičkih odeljenja naprave nešto što se zove škola stranih jezika i pod taj krov stave sve strane jezike. Mi svi znamo da će to biti dalja eliminacija programa jer se niko posle penzionisanja profesora više neće zapošljavati, a to pod krovom škole modernih jezika neće biti tako vidljivo.
Profesorka Šljivić-Šimšić ne želi da u njoj preovlada ljutnja jer ima divne uspomene iz svih ovih godina, naročito na studente koji su danas uspešni ljudi širom Amerike.
– Mislim da sam mnogim mladim ljudima pomogla da uspeju u životu jer sam ih uvek učila da moraju da budu bolji od Amerikanaca ako misle da u ovoj zemlji uspeju. Ne da budu dobri kao Amerikanci, nego da moraju biti bolji od njih. I oni su to pamtili i primenjivali u svom životu, pa su danas među njima advokati, profesori, doktori nauka, poslovni ljudi… Naravno, razočarana sam u srpsku zajednicu, Srbi koji su i po ovom pitanju pokazali neslogu nisu mogli da se organizuju i sakupe sredstva kojima bi program bio sačuvan. Nisu mogli da skupe novac ni da se zadrži jedno profesorsko mesto, sve akcije koje smo organizovali i sve što smo probali nije urodilo plodom. Zato u najlepšoj uspomeni čuvam svoje studente, skoro sa svima njima sam danas prijatelj. Naš program je dao šest doktora nauka i 15 magistara, svi su vredni i uspešni ljudi, i odatle potiče moje veliko zadovoljstvo.
Sređivanje arhive
Profesorka Šljivić-Šimšić je za penzionerske dane ostvila neke poslove kao što su sređivanje arhive i novi rukopisi.
– Verovatno kao i mnogi drugi, i ja ću izvesno vreme provesti raščišćavajući svoju nagomilanu dokumentaciju prema kojoj sam vrlo sentimentalna, žao mi je da bacim bilo koji papir, pa će to biti dug proce. Potom bih volela da se vratim nekim svojim rukopisima, nameravam da objavim na jednom mestu sve svoje do sada objavljene radove koji su razbacani po različitim časopisima. To bi bila zanimljiva zbirka. I, naravno, da ostanem u kontaktu sa svojim studentima jer do toga veoma držim. Za početak me čeka dugo putovanje po Evropi, najpre poseta kćerki, zetu i unucima u Londonu, a potom Pariz, Sicilija i Amsterdam.
Potekla je iz beogradske profesorske porodice i celog života se bavila obrazovanjem, bez namere da u Americi juri za materijalnim bogatstvom.
– U Ameriku sam došla 1962. godine, kao stipendista na magistarskim studijama na Harvardu. Magistrirala sam 1963. u junu, tamo sam radila i doktorat, a potom u Kaliforniji radila na UCLA, kao profesor ruskog i srpskog jezika. Potom sam bila na Univerzitetu Kentakija, onda sa Morton Bensonom radila na izradi Srpsko-engleskog rečnika u Pensilvaniji, a potom na poziv profesora Nikole Moravčevića 1973. godine stižem na UIC u čikago. Uvek je bilo problema s tim malim univerzitetskim programima, i Nikson je sedamdesetih ukinuo Centar za slovenske studije, tada je opstao samo ruski jezik. Morala sam da izdržavam i školujem svoju kćerku, pa sam probala i da se bavim prometom nekretnina, ali ubrzo sam shvatila da ne umem ništa da prodam i da je moja sudbina profesorski posao. U to vreme srpska zajednica sakupila je novac za srpski program, koji je počeo u jesen 1973. godine. To je bio odličan aranžman – Srbi su tri godine univerzitetu davali po 10.000 dolara, a onda i univerzitet još toliko za moju profesorsku platu. Potom je univerzitet prihvatio program i sve do ove godine ga finansirao.
