Poštovano Uredništvo,
Kao vaš redovan čitalac molim vas da mi ustupite prostor u rubrici „Pisma“ kako bih se obratio dijaspori sa predlozima i sugestijama.
Dijasporo, gde si sada, što si zaćutala? Srbija i Crna Gora na to nisu navikle. Ti si uvek bila uz svoj narod i otadžbinu kada je bilo najteže, kao onda kada je 78 dana od NATO bombi gorela. Iz tog vremena još imamo „uspomene“, mnogo neeksplodiranih bombi napunjenih uranijumom, porušene mostove, uništenu infrastrukturu, civilne i vojne objekte. Sve su to ostaci te nesrećne 1999. godine i njenog 24. marta, kada su u fotelje uvaljeni Vesli Klark, penzionisani američki general, tadašnji generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana, u poslednje vreme česti gost države Srbije i Crne Gore, Toni Bler, britanskim premijer i američki predsednik Bil Klinton napali našu zemlju. U tom društvu bila je i gospođa Olbrajt, najžešći pobornik slanja NATO avijacije na Srbiju i Crnu Goru, ali više Srbiju, verovatno da bi se srpskom narodu zahvalila što su je za vreme Drugog svetskog rata, kao malu spasili. Nije štedela ni vrnjačko-banjski kraj, gde je u to vreme bila sklonjena.
Tako su nam se Olbrajtova i drugi zahvali, pa su našem narodu, napaćenom ratovima od 1991. godine, umesto humanitarne pomoći poslali bombe iz razvijenih evropskih zemalja. Svoju „velikodušnost“ pokazali su tako što su, umesto čokolade, maloj Milici iz Batajnice, ni krivoj ni dužnoj, poslali smrt koja je stiže u njenom domu pored majke i oca, kao i mnogo drugih građana Srbije i Crne Gore.
Pošto sam u dijaspori proveo oko 20 godina, odlučio sam da joj uputim ovo pismo i kažem: Nemoj posustati, budi na pomoći svome i mome narodu, onako kako si uvek bila. Znam da je dijaspora mnogo puta izmanipulisana i prevarena, ali je uvek bila spremna da oprosti i narodu ruku pružala i kroz ruku pomoć davala.
Svima je jasno, a dijaspori najviše, da su naše ušteđevine nestale, otišle negde brzom rekom nizvodno, i završile kod novokomponovanih milionera i biznismena koji se za noć obogatiše evrima, a ranije markama i dolarima džepove napuniše, pa eto i fabrike pootvaraše i bogataši postaše.
Ali, svemu ima kraj u životu pa i novopečenim biznismenima, zato se nemojte sekirati, jer pravda je spora ali dostižna i sve će na svoje mesto doći.
Tačno je da su dijaspori i mnoga prava uskraćena, kao što je pravo glasa preko konzularnih i diplomatskih predstavništava. Dijaspora nema predstavnike u skupštinskim klupama, kao i drugim strukturama vlasti. Matica je zaboravila da su to njeni građani i državljani i da ih u dijaspori ima oko 4,5 miliona.
Dijaspora se mora ujediniti, bez obzira na to gde se nalazi i svoja prava zakonom i ustavom data ostvariti i biti prisutna u žiži događaja u svojoj zemlji.
Ako želimo u Evropu i stvarnu demokratiju, onda se i nama u dijaspori moraju dati i garantovati prava, navedena u ovom pismu. U protivnom, moraćemo svoja prava ostvarivati putem pravnih i drugih institucija u zemlji, pa ako treba i preko međunarodnog suda, jer smo sada članica Saveta Evrope.
Kao autor ovog pisma, pošto sam i sam još uvek pripadnik dijaspore,predlažem da formiramo udruženje, nevladinu organizaciju ili stranku, ali u matici ,radi ostvarivanja svih pomenutih prava. Tako ćemo pomoći ne samo sebi nego i otadžbini, bićemo njena čvršća veza sa zemljama u kojima živimo, ubrzati joj put u Evropu.
