Miroslav Stevanović već 36 godina je jednom nogom u Srbiji, a drugom u Nemačkoj. U Radovanju, kod Velike Plane, bavi se poljoprivredom, a u 1.700 kilometara udaljenom Goslaru montažom stolarije. Sve to vreme uspešno obrađuje 20 hektara svoje i 40 hektara tuđe zemlje. Prinosi koje postiže u ratarskoj proizvodnji su na zavidnom nivou.
– Možda će se neko zapitati kako sve to uspevam, s obzirom da su moje Radovanje i nemačko mesto Goslar „na dva kraja sveta“ – započinje razgovor Miroslav Stevanović. – Lično iskustvo me uči da je ponekad moguće i ono što na prvi pogled izgleda neostvarljivo. A sve je stvar dobre organizacije i smisla da se raspoloživo vreme iskoristi na najbolji način. U tome na svu sreću uspevam.
Sa ovim 58-godišnjakom sreli smo se upravo u Radovanju. Samo što se bio vratio sa njive.
Otac tri kćerke
Miroslav Stevanović se i pre odlaska u Nemačku bavio poljoprivredom. Tamo je otišao sa suprugom Zoricom još 1971. godine. U Nemačkoj su radili i njegovi roditelji. Otac je, na žalost, umro 1992. godine. U Nemačkoj su i tri Miroslavljeve i Zoričine ćerke: Danijela, Jasmina i Slađana. One su tamo rođene i završile školu.
– Žurim da završim oranje, pa da krenem u Nemačku – veli. – Ostalo mi još pet, šest hektara. Uhvatile ove vrućine, pa je teško i za mene i za traktor. Ovakve žege ne pamtim u svom veku. Zato poranim ujutru dok ne upeče zvezda, oko podneva prekidam posao, pa nastavljam pred veče. Drugačije se ne može.
Prošle jeseni je pšenicom zasejao 30 hektara. Ostvario je prinos od 147 tona i dobit veću od 9.000 evra. Sa plasmanom nije bilo problema. Sav rod otkupio je mlin iz Sipića. Vlasnik je platio državnu cenu i dao nešto pride. Deset tona ovogodišnjeg roda je ostavio za narednu setvu.
– Isplati se ratarska proizvodnja ako se čovek dobro organizuje – objašnjava Miroslav. – Nema tu mnogo tajni. Prvi uslov za dobar rod je propisna obrada zemlje, pravilan izbor semenskog materijala i puna primena agrotehnike. Ja radim u Nemačkoj, ali tri puta godišnje sam ovde, na imanju. Dolazim u vreme vršaja, pred jesenju setvu i za Novu godinu.
Miroslav namerava da poveća površine pod pšenicom. Iduće jeseniće je zasejati na 60 hektara. U selu, veli, ima mnogo neobrađenih i zapuštenih njiva. Zakup hektara oranice se kreće od 50 do 80 evra. Vlasnici se drže logike: bolje i toliko nego da njiva zaraste u korov.
– Selo zamire na očigled svih – predočava Miroslav. – Mladi su krenuli u gradske centre, a na selu ostaju samo stari i onemoćali. To je svakako posledica loše agrarne politike. Malo se ulaže u poljoprivredu i selo. Zadruge su se pogasile, mehanizacija dotrajala i teško se obnavlja. A zemlja je rodna, ne nikne samo ono što se ne poseje.
Naš sagovornik, na sreću, poseduje svu poljoprivrednu mehanizaciju. S radošću pokazuje nove i jake traktore, tu je i „fender“ od 120, a uskoro stiže iz uvoza joj jedan, ali za 47 „konja“ jači. Tu su i četiri žitna kombajna, magacini sa rezervnim delovima i gumama… Ima čak i svoju pumpu za gorivo, radionice za popravku mašina, posebnu trpezariju gde ručava sezonska radna snaga.
Miroslava Stevanovića od penzije u Nemačkoj deli još koja godina. Kad bude stigla, sasvim se vraća u svoje Radovanje. Dotle namerava da uzme još zemlje u zakup.
– Baviću se samo ratarskom proizvodnjom – otkriva svoje planove Miroslav Stevanović. – Sagradio sam objekat za krupnu stoku, ali definitivno odustajem od stočarstva. Malo sam se presabrao. Na ratarsku proizvodnju troše se tri, četiri meseca najviše, dok stočarstvo iziskuje mnogo veće angažovanje. Imaću solidnu nemačku penziju i ne zapinje mi da, pored ratarstva, radim još nešto. Planiram da zaposlim jednog stalnog radnika na imanju.
