Susret sa Svetom Majmunom
Šta da radim, čoveče, kad je volim, mislim, kad volim tu svoju zemlju. Nadam se da ja nisam poslednji Mohikanac, ali tako je. Nema tu rešenja. Ovog puta sam ostao dva meseca, tamo, pored te Morave, koja se piše velikim slovom, i znam sve te priče.
Trenutno mi je u gostima čovek koji je tamo bio dve godine, pa se vratio. Pričamo do kasno u noć, on blati, priča o kriminalu, o zagađenosti, o jeftinoj i falsifikovanoj robi, o nesigurnosti…
“Znam”, kažem, “samo što sam stigao, nemoj da mi pričaš, ali ima jedna stvar, ima jedna vrlo važna stvar, ja sam biljka koja se nije primila ovde, druže, ovde se nisam primio, koreni su mi duboko tamo, pripadam toj pukloj Srbiji, ali pripadam. Kako pripadam? Ne znam, ni meni nije jasno da posle dvadeset godina po budžacima ovog velikog grada i ove prebogate zemlje, koja je, ne mogu da grešim ovu već umornu dušu, bacila i meni neki kolačić, što jest jest, ali malo da bi me usrećila, a još manje da bi me kupila. A da li se ovakav inadžija i ugursuz kao ja može kupiti? Možda – ljubavlju, prevarom, nekim lukavstvom ili podlošću – ali ne ovako, za lovu, teško, nisam taj tip, mame mi…”
Kaže moj drug Sveta Majmun, dok sam bio u Paraćinu: . . “Džo, beži odavde, ovo je “mrtvo more”, nema ovde ničeg više, na prodaju smo, nismo više ono što smo bili. Srušili su i koloniju pored fabrike gde smo rasli, koji kurac još tražiš ovde? Ej, šta bih ja dao da sam u Njujorku kao ti, sve one zgradurine, pa veliki brodovi u pristaništu, pa posao, lovaaaaaa, pozorištaaaaa, ona 44. ulica, koja li beše, 42, dabome, pa raskoš, raskoš, osvetljena svim tim lepim i mirišljavim drangulijama o kojima sam sanjao celog života…“
Gledam Svetu Majmuna i žao mi ga je, ne zna on šta znači živeti negde a ne pripadati tom predelu, ne biti deo tog grada, zemlje, naroda…
“Mrtvo more”, kaže on, “mi smo mrtvo more.”
“A kakvo je ono tamo more?”, pitam ja njega.
“To je, bre, bogatstvo”, ponavlja on staru priču, “mogućnosti imaš tamo, “oportuniti””, kaže Sveta. “To je važno za tebe, taj “oportuniti”. Jebeš ti ovaj Paraćin i Beograd, kad nemaš prebijenu kintu u džepu, a kriminalci i neki jebeni biznismeni iz belog sveta kroje ti kapu. Deca gledaju u mene, a žena mi stalno govori da sam joj izjebao ceo život, da se nisam uklopio i da sam skroz neuspešan. E, moj Džo, šta bih ja dao da sam u Njujorku…”
Ponekad, često je to ponekad, sateraju me nečije priče i jadikovke u ćorsokak, pa mi nema druge nego da posegnem za čašom. Napili smo se gadno te noći, Sveta i ja, a onda, vraćajući se kući, stali smo u centru grada, pored spomenika. Tu se Sveta pope na onaj Spomenik palim ratnicima, i u pola noći poče da viče:
”Beži, Džo, ovo je MRTVO MORE, beži!!!!!! Vidiš, žabokrečina, a ispod krokodili dremaju i čekaju da te progutaju, gledaj ih, Džo, kako spavaju, a vide i čuju sve, beži Džo i zovi mene, moli te tvoj pijani drug Sveta Majmun, molim te, Džo…”
Policajac koji je prolazio gledao je u Svetu i obrati mi se:
“Ovog znam, to je ludi Sveta Majmun, a ko si ti?”
“Ja sam ludi Džo Moler.”
“Dobro”, reče on i produži polako glavnom ulicom, slegnuvši ramenima.
Dugo sam stajao i gledao u Svetu i zaspali grad, i trudio se da mu ne verujem, bar ne sve…
