Sukob generacija Srpske emigracije u Americi

Jovana Ružicic je otputovala u Ameriku preko Budimpešte, 1998. godine. Sofija Škoric je otišla sa mužem u Kanadu pre 40 godina. Jovanin odlazak bio je bucan – ispratilo je celo odeljenje iz gimnazije “Sveti Sava”. Mnogi od njih maštali su o Jovaninoj sudbini.

Rastanak Sofije Škoric sa Beogradom bio je mnogo tiši. Bekstvo od komunistickog sistema, u kojem ona nije videla svoju šansu, nije bilo baš najbolja preporuka za galamu.

Obe su, svaka na svoj nacin, osvojile americki kontinent. Dvadesetjednogodišnja Jovana je clanica udruženja najboljih americkih studenata, ušla je u knjigu “Ko je ko”, publikaciju studenata americkih koledža. Njena fotografija je izašla i na naslovnoj strani “Floridijana”.

Crna decenija

Sofija Škoric je magistrirala u Torontu na ruskim studijama i specijalista je za slavistiku u biblioteci tamošnjeg univerziteta. Clan je Uprave Kongresa srpskog ujedinjenja, zadužena za kulturu najvece organizacije Srba u dijaspori, koja obuhvata oko 100.000 naših sunarodnika u Americi i Kanadi.

Devedesete godine bile su crna decenija za desetine hiljada mladih i obrazovanih ljudi koji su pokušali da pronadu svoj drugi život u Kanadi. Samo u Torontu živi oko 30.000 Srba, a najveci broj upravo je generacija ciji je odlazak odavde nazvan “odlivom mozgova”.

Sofija Škoric brine o održavanju njihove veze sa maticom: “Za mene je to bolan problem. Stigli su ovde zgadeni na sve što se dešavalo u Srbiji, ucaurili su se u svoje nove domove, ne ukljucuju se u rad crkve, srpskih klubova, naših kulturnih i humanitarnih organizacija”.

Njihove ambicije vezane su iskljucivo za poslovne karijere, ucvršcivanje standarda, i za Škoricevu je njihovo odsustvo iz srpskih krugova, utemeljenih posle Drugog svetskog rata u krugovima politicke emigracije, još uvek nerazumljivo.

Stariji Srbi, koji su korene zla videli u titoizmu, navikli da uz cašicu pica u svojim klubovima raspredaju o politici, potpuno su drugacijeg sklopa od “mladih mozgova devedesetih”, odgajanih uz prve kompjutere koji su stigli u Beograd. Oni su korene zla videli u “slobizmu” i zato su pobegli od njega što dalje.

“Ne ukljucuju se ni u kanadsku politiku, dosta im je naše price. Nece da slušaju o agresorima i žrtvama, o našim podelama”, primecuje Sofija Škoric. “Želela bih da se ne razocaraju zbog svog autizma prema srpstvu, jer vec u drugoj generaciji mogu biti asimilovani. Njihova veza sa domovinom odvija se iskljucivo putem imejla. Šteta je ako ih Srbija izgubi, njihov povratak mogao bi da bude jedan od recepata za spas zemlje. To je ucinio jedan mladi bracni par iz Otave sa dvoje dece. Iako sjajno placeni u kompjuterskoj kompaniji i odlicno situirani, nisu izdržali i vratili su se nazad. Cesto se molim za njih, nadam se da se nece razocarati”.

Americko rvanje

Jovana pripada generaciji za koju je zabrinuta Sofija Škoric, ali, ova devojka je po ulasku u zgradu “Cipola džunior koledža” na Floridi sela za kompjuter i u dahu za list koledža napisala reportažu o svojim utiscima iz Amerike. To nije bio tekst ulagivanja, vec ismevanje rituala kojem su posvecene njene nove kolege: americkom rvanju i opsednutosti televizijom.

Možda je imala i srecu da bude jedina Beogradanka u krugu od sto kilometara, pa nije morala da sluša stare srpske price. “Jedini sam strani student na koledžu, što je vec bilo dovoljno da me drže kao malo vode na dlanu. Naravno da obican svet tamo nema pojma gde je Srbija i šta je Balkan. Ali, izuzetno cene došljake koji su svesni svog porekla i ne odricu ga se. Pri tom, jako cene uspeh, a moje ocene (prosek 9,75) izazvale su poštovanje”.

Jovana je završila dve godine studija psihologije i novinarstva i sada se seli na Atlantik univerzitet. Zbog uspeha na studijama, postala je portparol udruženja “Faj tep kapa”, koje okuplja organizaciju svetskih internacionalnih koledža.

Amerika ne priznaje studiranje od desetak godina, pa ukoliko se padne na ispitu treba izdvojiti 500 dolara, što Jovana naziva jedinom pravom motivacijom. Njen život se odvija izmedu studiranja, rada na koledžu, prodavanja karata na košarkaškim utakmicama, cuvanja dece i – postavljanja liftova. Bio je to jedan od nacina da zaradi koji dolar više.

Kada je došla na Floridu, živela je u porodici sveštenika Pentakostalne crkve, koji su je svakodnevno “terali u pakao”, tako da se ubrzo preselila u porodicu njene profesorke Meri. Otišla je jednog vikenda u baptisticku crkvu, zajedno sa Meri, negde u trecoj nedelji bombardovanja Jugoslavije. Sveštenik je pozvao okupljene na molitvu za americke vojnike koji vode rat u Jugoslaviji.

Jovana je prekinula sveštenika i rekla: “Vi želite da se molite za vojnike koji bombarduju moj narod. Zašto se onda ne molite i za one koji stradaju pod bombama”.

Nastao je tajac, a potom žamor. Od tog vikenda, u protokolu molitvi baptista, do kraja rata, pisalo je: “Molite se za narode Jugoslavije i americke pilote”.

Ova devojka namerava da se po završetku studija vrati u Beograd, jedino joj povratak može odložiti magistratura. Njeni prijatelji iz Floride, kao što je farmer Pol, nameravaju da iduce godine dodu sa njom. “Ja sam u zatvorenom krugu Amerike, neki kao Pol cak i nemaju pasoš, nigde nisu mrdnuli dalje od Floride. Medutim, putovanje u Srbiju cini im se kao egzoticno letovanje”.

Dok Jovana vec razmišlja o svom buducem poslu u Beogradu, priznaje da je cudi što mnogi od njenih prijatelja koji su je ispracali u Budimpeštu još sanjaju da otputuju zauvek u Ameriku ili Kanadu. “Sada nema razloga za to. I Amerika, ali i Srbija su prave zemlje za studije psihologije i novinarstva. Primera u praksi je sasvim dovoljno, i ovde i tamo”.