Gotovo polovina stanovnika u zemljama gde su živeli Južni Sloveni, Srbi devetnaestog i delom dvadesetog veka, bili su državljani Austrije, zapravo Austro-Ugarske, a te su veze danas ponovo i te kako jake.
Razmišljam o tome dok prolazim Stoffenfeld ulicom i ulazim u možda najfrekventniju saobraćajnicu Maria Hilferstrasse. Tek tu priča o Srbima i Austriji postaje jasnija. Veoma često na svakom koraku čujete naš jezik, u trgovini, restoranima, od taksista, običnih šetača.
Susret odmerenog i preciznog nemačkog te razbarušenog srpsko-hrvatsko-bošnjačkog jezika ovde je dao zanimljive plodove.
Kada su pisali o Austro-Ugarskoj, u Ukrajini, Poljskoj, češkoj, Slovačkoj su govorili o dominantno slovenskoj zemlji što se kasnije tokom evropskih revolucija 1848. godine različito tumačilo.
Naravno da su u novijoj istoriji i prošloj državnoj zajednici (SFRJ) posebno analizirane Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina te nekoliko provincija u kojima su živeli Srbi, zaključno sa Vojvodinom… Svi su oni bili u jednoj imperiji, koja je bila, kada se bolje sagleda ta istorijska pojava, preteča Evropske unije.
Sa jednim većim društvom bio sam u vrhunskoj bečkoj gostionici Martin Sepp (jako podseća na Staru trešnju na Banovom brdu u Beogradu) u kojoj se ljudi rado smeju, jedu, piju i pevaju. Ako ih pozovete za sto će vam doći i muzičari, koji imaju širok repertoar, od austrijskog narodnog pevanja sa jodlanjem, preko italijanskih romansi, a znaju i jednu pesmu iz naših krajeva i to moja mala nema mane, niko nema tako lepe dragane…, koju su naučili za dugih bečkih noći od nekih bećara.
O tome razgovaram sa Darkom Milovanovićem, koji odlično govori austrijsku varijantu nemačkog, jer je sa juga Srbije došao sa roditeljima da živi u Beču još kao beba. Došao je sa Andreasom Launerom, koji je u gradu Beču na čelu odeljenja za međunarodne odnose i koordinaciju. Po prirodi posla jako dobro razume austrijsko-srpske relacije i odličan je sagovornik.
– Nema tu nikakve misterije, to je istorija jednaka za vas i za nas, za sve ljude na ovim prostorima. Samo se radi o tome da izvučemo pouke pa će nam perspektive biti odlične, a ja smatram da smo upravo na početku jedne takve faze. Ne treba posebno pominjati da smo navikli jedni na druge i da nam zajednički život nije nikakav tabu. Pa, pogledajte i danas koliko Slovena ima u Beču, a najviše je Srba, nekoliko stotina hiljada.
Nema više mesta na kojemu ne možete sresti Srbe, koji su se uglavnom odlično uklopili i u svemu su punopravni i vredni članovi naše zajednice. Mislim da im proces prilagođavanja ne pada teško jer nije mali broj Austrijanaca koji su poreklom iz neke od susednih, slovenskih zemalja – objašnjava Launer.
U Maritnu Sepu pored odličnog šardonea, koga sam se držao, u neko doba su doneli sedam vrsta rakija da se proba, ako neko hoće. Bilo je tu kajsijevače, voćnih rakija od šljiva, dunja, duda, pa čak i od trešanja…
Na žalost nismo smeli da preterujemo jer nas je sutradan rano ujutro čekao susret sa Andreasom Šiderom, državnim sekretarom u ministarstvu za ekonomiju Austrije.
Impresivna moderna građevina ministarstva ekonomije sa golemim holom sama po sebi je dovoljno ubedljiva. Dok sam čekao na dogovoreni susret čitao sam neke podatke o zaradama od turizma Austrije, koja je negde na nivou 13 do 14 milijardi evra (!), što ni upola nije ostvarivala ni nekadašnja SFRJ, sa svim svojim destinacijama i morem! Poslednjih nekoliko godina značajno od turizma dobija i Mađarska.
Srbija, koja je slične veličine kao pomenute zemlje, ima od turizma desetinu austrijskih priliva… Pred surovošću brojki nema šta da se doda, one sve govore, posebno o efikasnosti državne uprave. Rekao je to i jedan od najboljih austrijskih crtača grafita, koji je pred ulazom u oficijelni deo ministarstva finansija ostavio svoju poruku. Na njegovom muralu igra se nekolicina majmuna i vajkaju se kako je bavljenje politikom ozbiljan posao.
Šider je veoma neposredan čovek, koji zna i nekoliko naših reči i veoma ih rado izgovara, jer očito, što se jugoistoka Evrope tiče, Srbije posebno, ima velike ambicije.
– Kalemegdan i spoj moćnih reka Save i Dunava je nešto najlepše što sam video. Beograd ima veliki potencijal, njegov položaj kao da mami da se unapredi. Tada bi glavni grad Srbije mogao imati dohodak od turizma kao Beč ili Budimpešta.
– Koliko, po vašoj proceni, još vode treba da proteče pomenutim rekama dok se to ne ostvari? – pitam.
– Odgovoriću na to kroz saradnju naše dve države. Bliski odnosi između Austrije i Srbije još nisu na nivou proklamacija. Austrija je jedan od najvećih investitora u Srbiji i to kroz stotine projekata. Od pre dve godine, znači od 2009. do 2011. izvoz iz Austrije u Srbiju je narastao za 31 procenat, a obrnuto čak 62 odsto. I nisu to sve bliskosti naše dve zemlje. Mi ovde imamo naših državljana sa korenima iz Srbije i to već petu generaciju. Oni su spona između dve zemlje. Takođe postoji i kvalitetna strategija za rešavanje pitanja razvoja Balkana ili zapadnog Balkana, u kojoj važnu ulogu igra Dunavsko povezivanje, rekom koja tako blisko povezuje Beč, Bratislavu, Budimpeštu i Beograd sve do Crnog mora. To do sada Beograd nije koristio kako je mogao – stav je državnog sekretara Andreasa Šidera o odnosima dveju zemalja, koje nastoji da pojačaju i povećaju intenzitet poslovne razmene između dveju zemalja.
Što se tiče nezaposlenosti u Austriji i o našim radnicima ovako razmišlja:
– Znate, kod nas je nezaposlenost na nivou od 4,2 procenta, a oni koji znaju nešto o ovoj temi jasno im je šta to znači. Upravo zato kod nas radi oko 200.000 radnika iz Srbije. Koliko to pratim, a verujem da sam dobro upućen, svi su solidno integrisani u austrijsko društvo.
Posle ovih reči Andreasa Šidera nije preostalo ništa drugo neko da se funkcionisanje bečkog turizma proveri u praksi.
Italijanski restorani rade gotovo čitave noći, a ništa ne zaostaju ni oni japanski sa sušijem, pa onda turske kafanice i kiosci sa kebabom. Odmah pored su i debele bele kobasice, tipično jelo ovih krajeva. Ljudi iz Srbije i uopšte iz eks Jugoslavije imaju nekoliko odličnih klubova i restorana, ali neretko ih se može sresti kao menadžere, kuvare ili konobare u raznim austrijskim barovima, hotelima, velikim restoranima.
I još nešto. U taksijima mi uopšte nije trebalo poznavanje engleskog ili nemačkog. čak su se neki taksisti uvredili kada bih im se obratio na tim jezicima, željni da što pre čuju šta ima novo u starom kraju.
