U traganju za nacionalnim interesom, srpske glave su za razna vremena nudile različite odgovore. Danas se ističe da srpsko nacionalno pitanje nije isto kao pre 100 godina. Velike su razlike između „Načertanija“ Ilije Garašanina i Memoranduma SANU, iako su se njihovi autori rukovodili istom vizijom. Decenije koje ih dele protekle su u jalovim dinastičkim sukobima, odnosno ideološkom nadmetanju srpske intelektualne elite, a nacija je uporedo slabila – rađalo se sve manje Srba koji su se na izmaku prošlog veka pretvorili u narod izbeglica i masovne emigracije mladih generacija.
Sve te godine, svoj pečat na nacionalnu svest ostavljala je simbolika Kosova, primana i održavana više emocijama nego razumom. I danas, kad je kosovsko pitanje ključni problem srpske države, suočavamo se s istinom da smo i na tom terenu zakasnili sa definisanjem nacionalnog interesa, konstatuje profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Kosta čavoški.
Prema njegovom tumačenju, srpski državni vrh, vlada i skupština uzalud su se mučili kad su u novi Ustav Srbije uneli stav da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo nacionalne teritorije.
– Nije ustav taj koji određuje teritoriju, niti on može da je očuva, već se to obezbeđuje isključivo međunarodnim ugovorima – ističe čavoški učestvujući na simpozijumu „Šta je to srpski nacionalni interes“.
On navodi da su za utvrđivanje definitivnih granica Kraljevine Jugoslavije odlučujući bili sporazum o razgraničenju sa susedima – Senžermenski, s Austrijom (1919), Trijanonski s Mađarskom (1920) i Rapalski s Italijom (1920). Ambasadorska konferencija u Londonu (1912-13) bila je presudna za određivanje granice s Albanijom kojoj je Srbija bila prinuđena da preda Skadar i povuče vojsku.
– To je ono što treba da nas zanima jer ti međunarodni ugovori, čija je strana ugovornica bila Srbija, a kasnije Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, predstavljaju jemstvo naše teritorije, a ne naš ustav – naglašava čavoški.
Najtugaljivije pitanje za Srbe svih generacija postavio je mladi istoričar čedomir Antić: Da li je u srpskom interesu da se Kosmet sa sadašnjom strukturom stanovništva, sa 90 odsto albanskog stanovništva, zadrži u okviru državnih granica Srbije?
– Moramo da budemo iskreni prema sebi – kaže Antić. – Srpski nacionalni interes nije ono što želimo, već ono što možemo u ovom trenutku i u idućim godinama. Za srpski narod je vrlo važno da Srbija što pre zaokruži svoju državnost, postane funkcionalna država i uđe u Evropsku uniju koja može biti put da se kao narod kulturno, prosvetno, ekonomski, pa i politički objedinimo.
Vraćajući se na ustavnu kategoriju da suverenitet i teritorijalni integritet Srbije obuhvataju i Kosmetu, Antić kaže:
– Mi želimo teritoriju, ali je pitanje da li političke elite i naš narod uopšte žele dva miliona Albanaca od kojih skoro 1,3 miliona ima pravo glasa. Moramo biti svesni da bismo kroz neko vreme u slučaju da oni uđu u politiku Srbije i prihvate je kao svoju državu imali dve koalicije stranaka – albansku i srpsku. To za Srbiju ne bi bilo dobro – smatra Antić.
Iako su političke stranke i narod postigli konsenzus da je Kosmet sastavni deo Srbije, ne treba se kloniti promišljanja šta je za Srbiju najbolje, odnosno da bežimo od realnosti. Antić ukazuje na protivrečnost u trenutnoj srpskoj državnoj poziciji:
– Kosovo i Metohiju ne možemo da vratimo u sastav Republike Srbije bez sporazuma s velikim silama ili kosovskim Albanicima. To faktički znači da ćemo prvo morati da se pomirimo da Kosovo i Metohija nisu u sastavu Srbije, da bi onda srpska država u nekoj perspektivi vratila suverenitet ili deo suvereniteta nad ovom teriitorijom.
