Srpski jezik u biblioteci Toronta

Kada se Živka Perić, penzionisani lekar – specijalista medicine rada iz Beograda, latila pera pre pet godina, ni slutila nije da će njenim pričama za decu predškolskog i ranog školskog uzrasta započeti nova stranica u dugogodišnjoj istoriji srpske zajednice u Kanadi.
Naime, gospođa Živka, koja je, kako kaže, sada po zanimanju baka, čitala je svoje priče za decu proteklog vikenda u ogranku torontske biblioteke “Ser Walter Stuart” nna istoku grada (Pape, Danforth, Cosburn, Woodbine),, tamo gde je srpska zajednice najgušće naseljena. Srpski jezik čuo se, tako, u okviru aktivnosti nazvane “Vreme za priču u srpskoj porodici”, prvi put od nastanka ove javne ustanove, biblioteke druge na svetu po broju knjiga i količini pisanog materijala. Srpska zajednica, preko srpske seniorske grupe “Srbi – građani sveta”, koja je i organizovala čitav događaj, i koordinatora grupe Snežane Bošković, koja se upornošću i velikim entuzijazmom izborila da se srpski jezik čuje i u jednojzvaničnoj instituciji, uključila se na taj način u Festival pripovedanja u Torontu, multikulturalnu proslavu različitih jezika, kultura, priča i legendi.

Priče

Još jedan lekar u penziji, Borjana Vujošević, takođe član seniorske grupe “Srbi – građani sveta”, pročitala je deci okupljenoj u auditoriju biblioteke “Ser Walter Stuart” ssvoju priču. I ona svoje slobodno vreme ispunjava pišući za decu. Najčešći glavni junaci tih priča su životinje, a teme događaji iz njenog detinjstva.

Baka Živkine priče slušao je veliki broj naše dece, i onih koji su tek prohodali, i onih malo većih, koji su ozbiljno i pametno odgovarali na pitanja i zagonetke koje im je postavljala. Pri tom su se igrali, nadmetali u “znanju”, ponekad previše pričali i galamili, baš kako to “mali ljudi” znaju da rade.
Živka Perić svoju uverenost da su deca najlepša na svetu i naše najveće blago unela je i u svoje uspavanke i onomatopejske rime za bebe i razvijene priče za malo stariju decu. NJena težnja je da se mališani, čitajući i slušajući to što je napisala, zabave, nauče ponešto, pre svega da logično razmišljaju, da maštaju, pa je u mnogim pričama baš njima ostavljeno da osmisle kraj. To što je pisala poslednjih pet godina ukoričila je u samo jednu knjigu priča – toliko je imala novca. Platila je ilustratora sa kojim je danonoćno radila, sama je i rukopis slagala.

Saradnja

Snežana Bošković, kordinator srpske seniorske grupe, naglašava da je ovakav početak saradnje sa torontskom bibliotekom i želja da se zaustavi ubrzani proces zaboravljanja srpskog jezika kod naše dece i unuka.
– Opšte je poznato da se mladi lakše prilagođavaju novoj sredini, pa tako i srpska deca, ne bivajući izuzetak, vrlo lako nauče engleski, a sa njim usvajaju i kanadske kulturne vrednosti. Samo aktivnom upotrebom maternjeg jezika našoj deci se može preneti znanje o njihovim korenima i nasleđu – smatra gospođa Bošković.

Počela je da piše kada se u Kanadi, u Torontu, rodila njena unuka Lara, kojoj je knjiga i namenjena. Baka nije želela da ostane po strani u životu svoje unučice. A bila je tako daleko… U međuvremenu stekla još dvoje unučadi, a svoju ljubav i želju da učestvuje u njihovom vaspitanju pretakala je u reči i rečenice.
– Srpska porodica bila je stabilna sve dok su baka i deka aktivno učestvovali u životu njihovih unuka. Sada je došlo novo vreme, unuci i babe i dede su razdvojeni hiljadama kilometara, ljubav se obnavlja preko letnjeg raspusta i kratkim telefonskim pozivima. Zato sam se latila pisanja, to mi je bila nit preko koje sam održavala vezu sa svojom decom čitave godine – kaže za “Vesti”.

Približavanje

Uvođenje aktivnosti “Vreme za priču u srpskoj porodici” u biblioteku “Ser Walter Stuart” zapravo je pokušaj da se približimo srpskoj zajednici koja je ovde, na istoku Toronta, vrlo brojna. Mi smo jedan od četiri ogranka torontske biblioteke koja raspolaže značajnim brojem knjiga, CD i drugih materijala na srpskom jeziku i želeli bismo da se međusobna saradnja nastavi i proširi, rekla je za “Vesti” DŽin Kovalevski, upravnica biblioteke.

Baka Živka je već nekoliko meseci stalno sa svojim unucima. I ona je postala emigrant sa trajnim boravkom u Kanadi, ali ta izmenjena situacija, kaže, neće uticati da prestane da piše. Naučila je da tako ispoljava svoja osećanja, a i unuci su navikli na baku pisca, koja svaki dan ima nešto lepo i korisno da im ispriča.