Slučaj je hteo da Marko Nikolić, naše gore list, proslavi obično najveći događaj u životu mladog čoveka – diplomu akademske zrelosti – baš na dan Svetog Save, najvećeg srpskog prosvetitelja . I to, ni manje ni više, nego na olimpu svetske znanosti, Univerzitetu u Kembridžu.
Da je primera više
– Za briljantan uspeh Marko zaslužuje sve čestitke. Dokazao je da smo narod velikog potencijala u mladim ljudima, što dobija potvrdu i na takvim univerzitetima kakav je Kembridž. Ponosni smo i mi u „Vestima“ što smo napravili pravi izbor kad smo se odlučili na ovu stipendiju. Mnogo je naših ljudi, nekih i potpuno anonimnih, a velikih donatora, koji na sličan način, koliko to njihove mogućnosti dozvoljavaju, pomažu najtalentovanije Srbe i sve one kojima je pomoć potrebna. Voleo bih kad bi tih primera bilo i više. Pomoć, pa i ako je mala, a od srca data – ogromna je – kaže Aleksandar Vidaković, direktor „Vesti“
Na ceremoniji čija istorija traje već osam vekova, na Univerzitetu koji ima 34 svetski superiorna koledža i koji je globalnoj nauci dao tri tuceta nobelovaca Marko Nikolić je, posle pet godina „monaške“ posvećenosti učenju, proizveden (zajedno sa 150 njegovih kolega studenata) u doktora medicinskih nauka. Prizor „uvođenja u život“, u tzv. Senatskoj kući, centralnom „svetilištu“ Kembridža, održava se svake godine, neprekidno, od srednjeg veka do danas, a u atmosferi visoke ceremonijalnosti (za neki ukus i previše) emocija i dubokog respekta nauke. Do te mere da se ceo događaj, kao i nekada, odvija samo na latinskom jeziku.
Gosti
Ceremoniji u Kembridžu prisustvovali su Aleksandar Vidaković, direktor Nidda Verlag GmbH, izdavača „Vesti“, Markova majka Zorka (stomatolog u Frankfurtu), braća Miloš i Milan, tetka Ruža Živković koja živi u Švajcarskoj i kum Predrag Grbić iz Frankfurta.
Budući doktori nauka, magistri, lekari, umetnici, jedan po jedan vođeni su, sa desnom rukom u ruci visokog univerzitetskog dostojanstvenika, do „prestola“ na kome sedi prorektor Univerziteta (nominalni rektor je suprug kraljice Elizabete Druge, vojvoda od Edinburga, princ Filip). Diplomci, budući doktori i magistri, kleče na kolenima dok im prorektor drži oba dlana među svojim rukama i na latinskom saopštava da prihvata preporuku fakulteta o njihovoj akademskoj kvalifikovanosti.
Od stipendiste – stipenditor
Nikolić se ugovorom (kopija u prilogu) sa „Vestima“ obavezao da će po završetku studija kad se zaposli, preuzeti stipendiranje svog „naslednika“, nadarenog i uspešnog mladog Srbina.
– Obaveza koju sam i ugovorom precizirao sa „Vestima“ ostaje i ja ću je s radošću i ponosom izvršiti – kaže Marko.
slika:
marko nikolic- ugovor- ide uz antrfile „od stipendiste – stipenditor“
Marko Nikolić koji je, posle klečanja u Senatskoj kući, položio, zajedno sa svojim kolegama iz Gerton koledža, na Fakultetu za kliničku medicinu, Hipokratovu zakletvu, nije prosta, obična, priča o još jednom našem uspešnom čoveku u belom svetu. Dete gastarbajtera u Nemačkoj, ostao je bez oca kad mu je bio najpotrebniji, a majci Zorki je ostalo da sa svoje dve ruke iškoluje tri sina.
Pre nego što je iz Frankfurta, sa nemačkim kao „maternjim“ jezikom, a sa izvrsnim poznavanjem engleskog, prošao glatko kroz surovi filter u Kembridžu, Marko je bio proglašen za najboljeg maturanta u nemačkoj pokrajini Hesen, a za trećeg u celoj Nemačkoj. To nije prošlo neopaženo i najveći deo potonje finansijske brige za školovanje ovog briljantnog mladog čoveka, preuzimaju „Vesti“.
Saga o Marku Nikoliću je, moglo bi se reći, jedna od onih koje, zbog prilika u svojoj zemlji, naša pametna dece godinama ispisuju o pečalbi. Kuda će Marko sad kad je, posle suza radosnica po završetku promocije u Senatskoj kući, stao na svoje noge, a majci skinuo jedan od tri tereta sa leđa?
– Odlazim na dvogodišnji staž u okolini Kembridža – kaže Marko. – Posle staža čeka me specijalizacija…
Studenti Kembridža, Oksforda i Imperijal Koledža, pogotovo sa tako visokim ocenama kao Marko, nemaju problema sa zaposlenjem. Ne znam, ipak, da li će ostati u Britaniji. U Nemačkoj ima mnogo prijatelja, tamo su mu majka i braća. A, da li pomišlja da se jednog dana vrati u Srbiju gde ga, kako kaže, srce vuče? Apsolutno.
– Šta će biti sa našom Srbijom, ako svi mi odlazimo da se nikad ne vratimo – kaže gotovo brižno.
U toj brizi nije sam.
