Dok je čuveni njujorški Tajms skver u novogodišnjoj noći tradicionalno blještao pod vatrometom, ispunjen hiljadama razdraganih ljudi, među njima je, verovatno, bilo i onih koji su već sledećeg jutra osvanuli u nekoj od sirotinjskih kuhinja. Sa dilemom: hrana ili stan, svakodnevno se suočava više od milion od ukupno 8,2 miliona NJujorčana. Pred takvim izborom većina se odluči da plati stan, a hrani se u nekoj od kuhinja namenjenih siromašnima, kažu aktivisti za borbu protiv siromaštva.
– To je borba. Imam posao, ali su troškovi života toliko visoki da je jako teško kupovati i hranu – kaže za agenciju Rojters Pjer Simons (53).
Glad nije odlika samo NJujorka. Više od 12 miliona domaćinstava u Sjedinjenim Američkim Državma, ili 35 miliona Amerikanaca, prema zvaničnim podacima vlade SAD, borilo se sa glađu u 2005. godini. Ali, od svih mesta u SAD, u NJujorku je možda najvidljivija razlika u prihodima. Dok su bankari Vol strita pokupili prošle godine skoro 24 milijarde dolara kroz razne bonuse, više od petine NJujorčana jedva sastavlja kraj sa krajem jer su im godišnja primanja ispod 10.000 dolara, što je granica siromaštva u SAD.
Muke teškog invalida
Banka hrane se trudi da u 250.000 obroka, koliko deli dnevno, bude dovoljno svežih i hranljivih namirnica, kako bi ljudi koji su njihovi korisnici bili zdravi i sposobni za rad.
Međutim, za neke posao više nije. Virdžilio Avilus (45) je radio kao perač prozora i zarađivao 1.000 dolara sedmično do 1988. godine, kada je pao sa četvrtog sprata. Od tada je invalid i više ne može da radi. Posle šest meseci, koje je proveo u komi, i 10 godina u bolnicama, Avilus sada živi u stanu koji ga mesečno košta 200 dolara. Od vlade dobija pomoć od 250 dolara mesečno.
– To je sve što stiže na moje ime. Moram da jedem ovde. Ne mogu da trošim 10 dolara dnevno na hranu – kaže on.
Prema gradskim statistikama, u 2006. godini na ulicama NJujorka je živelo 3.800 ljudi.
Iz skladišta površine 9.000 kvadratnih metara, u industrijskom delu u Bronksu, Banka hrane NJujorka podeli godišnje 30.000 tona namirnica za više od 1.200 sirotinjskih kuhinja.
– Besna sam što još ima potrebe za ovom vrstom posla. Radije bih svoje znanje koristila da pomognem u rešavanju problema gladi u zemljama trećeg sveta, gde uopšte nemaju hranu. Mi ovde imamo hranu – kaže Lusi Kabrera, predsednica i izvršni direktor Banke hrane.
Ironija je što među ljudima koji se bore sa glađu ima i onih koji se bore sa viškom kilograma, zbog čega se ljudi u narodnim kuhinjama trude da obezbede izbalansiranu ishranu.
– Kupim deci hamburger, pomfrit i gazirano piće, i to me košta samo 99 centi. Za te pare u prodavnici ne mogu da kupim ni konzervu pasulja – kaže jedna od korisnica narodne kuhinje.
