Kada se uđe u ove godine, čovek valjda oseti želju da sve nakupljeno znanje i iskustvo ostavi mlađima, svojoj zemlji, svim ljudima. Ovo što radim je jedan unikatan, duboko emotivan posao, neki moj zalog za život. Volela bih da jednog dana kad me nema, ostane ta škola nematerijalnog, nacionalnog blaga, da se naša rukotvorina sačuva, to je i cilj celog projekta.
Tako Sandrina Vagner, klinički psiholog sa diplomom američkog Kolumbija univerziteta po profesiji, autor po vokaciji i borac i veliki radnik, govori o projektu koji je sa velikim entuzijazmom započela pre tri i po godine u Srbiji, a ovih kišovitih dana predstavila u Torontu. U domu Nikole Kovačevića, njenog druga iz detinjstva, u srcu najvećeg kanadskog grada, razgovaramo o prošlosti i budućnosti, zajednički želeći da stvarnost u Srbiji bude lepša i svetlija.
Od Vizantije do Karađorđevića
– U okviru projekta obuhvaćeno je nekoliko segmenata: narodna radinost koja je namenjena suvenirskoj ponudi, a to su nacionalne lutke u autentičnoj nošnji ili starogradskom kostimu, zatim deo proizvodnje koji je omaž srpskim vladarkama (ukrasni predmeti i asesorije koji predstavljaju kulturu našeg dvora). Tu je i deo kolekcije u koji potpadaju etno šalovi, kape, rukavice, program od Vizantije do Karađorđevića, unikatne serije specijalnih proizvoda posvećene različitim srpskim vladarkama. Tu je, zatim, aromaterapija srpskih planina i livada. To su monogramirani, vezeni jastučići koji su napunjeni travama sa srpskih gora. Pa onda plišane i svilene papuče po istorijskim periodima koje su rađene u srmovezu, zlatovezu, šljokicama i perlama, nacionalne marame, peškiri, stilizovani predmeti narodnih rukotvorina, vezeni, tkani, heklani, stara keramika, kombinovane tehnike. Uradili smo i lepeze sa srpsko-crnogorske teritorije i to po različitim lokalitetima – objasnila je Sandrina Vagner.
Nekadašnja saradnica čuvenog Orsona Velsa i učesnik modno-filmskih zbivanja u Americi, zamenila je pre sedam godina taj glamurozni svet Beogradom i krenula u avanturu zvanu Centar za kreativno domaćinstvo.
Centar koji posluje u okviru „SunVag“ kreativne grupe, njene agencije, počeo je da radi vrlo interesantan projekat pod nazivom „Revitalizacija autohtone narodne radinosti i kreiranje novih robnih marki“, u tesnoj saradnji i ugovorom sa Etnografskim muzejom iz Beograda, koji je i supervizor. Podršku projektu su dala dva srpska ministarstva – kulture i trgovine, turizma i usluga.
– Računamo i na podršku Ministarstva za inostrane poslove i, rekla bih, pomalo i Ministarstva za dijasporu, iako mislim da ja nakon 30 godina provedenih u dijaspori malo bolje znam kako se ona poštuje i voli – kaže pomalo obeshrabreno naša sagovornica.
Tu se, po njenim rečima otprilike i završava podrška i pomoć države ili okruženja projektu koji ima šanse da bogatu tradiciju, znanje i lepotu narodne radinosti predstavi svetu, i to za velike pare.
Autor tri almanaha
Sandrina Vagner je u Torontu takođe pripremala teren za učešće na Danima srpske kulture koji bi trebalo da se održe u oktobru. Tada će predstaviti Centar za kreativno domaćinstvo i sve što se radi u njemu, ali i sebe kao autora tri knjige: „Almanaha lepote“, „Almanaha ljubavi“ i Almanaha gastro bisera“.
Ovog puta Sandrina Vagner nije boravila u NJujorku, gde je inače ranije živela.
– Tamo gde vam je lepše, tamo vas i srce vuče. A meni je lepše u Torontu – kaže ova zanimljiva žena koja će sa svojim knjigama i projektima očuvanja narodnih rukotvorina gostovati i u ambasadi SCG u Otavi, takođe u oktobru ove godine.
– Ja to sve sama finansiram, nešto malo pomoći imam od ministarstava. Cela ideja je bila da osmislim nešto što će moći da se proda da bi konačno novac mogao da se vraća, da napokon počnem da plaćam žene koje rade te proizvode.
Priča o ovom projektu zapravo je priča o sadašnjoj Srbiji, „o apatiji, nesigurnosti, siromaštvu, pokradenoj državi“, tvrdi naša sagovornica.
– U 30 opština postoje mali centri u kojima je prvo rađena motivacija i inspiracija. Jer, da se ne lažemo, svi znamo kakav je život u Srbiji i koliko su ljudi otupeli. Najteži deo je bio da ih svojim primerom povučem i kažem da mi moramo da se izborimo sami za sebe. Provela sam godinu dana na motivisanju da bi se te žene pokrenule, u stvari, samo edukaciju. Prošli smo te prve faze, došli smo do toga da imamo instruktore, predavače, žene koje su modelari i koje uče ove druge. Naši proizvodi naišli su na veliko interesovanje kako u Evropi tako i u Americi, nadam se da će tako biti i u Kanadi.
Proizvodnja je i dalje problem jer mi nismo preduzeće, ni fabrika, a valjda ćemo ove godine i to uspeti da postignemo. Moja ideja je bila da to bude jedan državni projekat, gde će te male zadruge biti individualni punktovi, a mi obezbeđivati tržište, kompletnu tehnološku strukturu i materijale, a da to budu zasebni mali centri. To nije moglo da funkcioniše, tako da sve više postajemo velika organizovana zadruga, ali nešto moramo da uradimo da bismo počeli sa regularnim izvozom. Pre dve godine imala sam ponudu za narudžbu od milion i po dolara u Americi, preko moje prijateljice Done Karan. Morala sam da slažem da smo prodali kolekciju dve godine unapred istočnom i ruskom tržištu. Moja ćerka je poznati foto-model Katarina Rebrača i koristila sam kontakte u svetu mode koji su mi pomogli da predstavim kolekciju. Za njih je 50.000 šalova neka smešna proba, za nas fantastičan posao, ali, nažalost, to nije moglo da bude odrađeno, jer nemam snagu za tako organizovanu proizvodnju jer sam samau svemu tome.
Sandrina Vagner i dalje traži odgovor na pitanje zašto se u Srbiji niko nije zainteresovao da se od onog što već postoji napravi robna marka. Kaže, bilo je planirano da se uključe određene državne institucije koje bi pomogle da zažive zadruge.
– Svaka opština je iz svog budžeta trebalo da izdvoji minimalna sredstva, da prostorije i zauzvrat dobije mali eksponatni objekat. To je, međutim, ostalo mrtvo slovo. Ne možete da doprete do ljudi koji mogu da pomognu. Ne možete da dođete do jednog običnog predsednika opštine, a i kada dođete on očekuje da vi njemu pomognete i donesete sredstva – tužna je i ogorčena Sandrina Vagner.
Ipak, po prirodi borac, ona nastavlja dalje da se sama bori, gazi, radi, čupa se, kako kaže.
Jedan od razloga za njen boravak u Torontu, gde je predstavila projekat generalnom konzulu Srbije i Crne Gore i imala sastanke sa velikim distributerima naše hrane, kojima je pokazala nove proizvode, jeste da podnese zahtev vladi SCG za hitno rešavanje klauzule uvoza suhomesnatih proizvoda i sireva, što je veliki posao, a do sada ga niko nije uradio.
