Do pre samo nekoliko godina ovo selo su zvali Albanija. Posle svake jače kiše ili pak snega, žitelji bi bili izbrisani sa karte, kao da ne postoje. Onda je „buknulo“. Korenita, selo koje se nalazi na 12 kilometara od Ugljevika i 32 kilometra od Bijeljine više se ne da prepoznati. Meštani, uglavnom Srbi koji rade po Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, preuzeli su stvari u svoje ruke i u samo dve godine izgradili 14 kilometara asfaltnog puta, 50 kilometara vodovoda, školu, dom zdravlja, telefon, školsko igralište, a sada podižu i crkvu.
– Do 2002. godine zaista smo bili tipično srpsko selo, ne samo po tome što je 70 odsto praznih kuća, a od oko 600 stanovnika, ovde živi tek njih oko 150, mahom sve starci, a ostali su u rasejanju.
Ne žali novaca
– Ranije je bilo brže iz Korenite otići do Beča nego do Bijeljine. Znalo se da do Austrije autobusi voze dva puta nedeljno i stignu u tačno određeno vreme. Tako se i vraćaju. A, ako hoćete do Bijeljine, bolje da igrate ruski rulet. Imali biste veće šanse – kroz šalu, ali i zbilju objašnjava 42-godišnji Spasoje Marinković iz Linca, jedan od desetak dijasporaca Korenite koji su dali najviše za svoje selo. – Za izgradnju puta poklonio sam oko 4.000 evra, za telefon 1.500, za vodovod 1.000, a za izgradnju crkve 2.500 evra. I ponovo ću da dam – poručuje naš sagovornik.
Već i po onome – dva Srbina – tri mišljenja. Kako neko nešto predloži da se uradi za selo, tako drugi odmah odbije. Onda smo se uzeli u pamet – priznaje 40-godišnji Dragan Torlaković, predsednik Mesne zajednice Korenita i jedan od najzaslužnijih za preporod Korenite, a čija je porodica više od tri decenije na radu u Nemačkoj. Rasporedili se od Frankfurta do Garmišpartenkirhena. I ostali meštani iz ovog sela pričaju sličnu, dijasporsku priču. „Preokret“ u glavama ljudi nastao 2002. godine, kada je opština Ugljevik ponudila da im besplatno izgradi kilometar puta.
– Sakupili smo se i shvatili da, ako svi uložimo pomalo, dobićemo put od koga će svi imati koristi. Onda smo tako počeli da razmišljamo i o drugim stvarima, tako da smo samo te 2002. godine zajednički u preporod uložili oko 350.000 evra – ističe Dragan Torlaković.
Nije simpozijum, već sijelo
– Mi, meštani Korenite, „najpismeniji“ smo u Republici Srpskoj i zato što svi govorimo po nekoliko stranih jezika. Samo da dođete preko leta, kada stigne i većina dece koja žive u inostranstvu. Pomislili biste da prisustvujete nekom međunarodnom skupu, kad ono, okupili se gastarbajteri na sijelo – smeju se meštani Korenite.
Jerej Dragan Jezdić poslednjih četiri godine je paroh u Koreniti. Iako mu je ovo prva parohija, uspeo je da u svom „mandatu“ sazida jednu, a započne još dve crkve. Ova u Koreniti, posvećena svetoj Petki Trnovi, započeta je prošle godine i već stavljena pod krov, a do ovog trenutka meštani su uložili 40.000 evra.
– Naši ljudi iz rasejanja zaista pomažu crkvu. Evo, kada sam prošlog maja bio u Beču, uspeli smo da sakupimo dovoljno sredstava da bismo je i sledećeg avgusta i kompletno završili za Svetu Petku, slavu sela 8. avgusta.
Celi život u tuđini
Odlazak ljudi iz Korenite trbuhom za kruhom počeo je 1974. godine, nedugo pošto su Tito i Brant potpisali sporazum. Na ovaj način je otišla u Nemačku i čitava porodica Dragana Torlakovića: majka Cvija, otac Cviko, sestra Gordana, njen suprug Stanislav Stanojević. NJihova deca Dijana i Jovica žive u Frankfurtu, a strina Gospava i stric Jovan su u Garmišpartenkirhenu. Dragan je u Nemačkoj živeo do 1990. godine.
Tu slavu smo i odabrali zato što je tada najviše ljudi kod svojih kuća – objašnjava jerej Dragan, koji od svih dobrotvora koji su pomogli izgradnju ovog pravoslavnog hrama sa posebnim rečima hvale ističe Spasoja – Pajkana Marinkovića i Ostoju Ostojića, meštane Korenite koji godinama žive i rade u Austriji.
– Hvala Bogu, Korenita više nije Albanija – veli ovaj mladi sveštenik, čije mišljenje dele ne samo meštani već i svi iz okoline, pa se s razlogom više ne čuje da je neko krenuo u nedođiju bez početka i kraja. Naprotiv, danas se rado ide u posetu Koreniti.
