Glumac Milorad Mandić Manda preminuo je u 56. godini nakon što mu je pozlilo tokom izvođenja predstave „Petar Pan“ u UK Vuk Karadžić, potvrdio je za Tanjug umetnički direktor pozorišta „Boško Buha“ Milan Karadžić.
Karadžić je inače režirao predstavu „Petar Pan“ u kojoj je Manda tumačio lik Kapetana Kuke.
Milorad Mandić rođen je 3. maja 1961. na Dušanovcu, a odrastao je na Novom Beogradu, sa majkom domaćicom i ocem koji je bio vojno lice.
Elektrotehnički fakultet napustio je posle prve godine, a Fakultet dramskih umetnosti odlučio je da upiše pošto je upoznao svet glume kroz Dramsko eksperimentalni studio amaterskog pozorišta.
„Nošen tom idejom ušao sam u uži izbor, i na moje oduševljenje bio sam primljen. I odmah zatim izbačen iz kuće, ali su roditelji ipak prihvatili moju odluku,“ napisao je Mandić u svojoj biografiji na internet prezentaciji pozorišta „Boško Buha“.
Nakon diplomiranja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, postao je član beogradskog dečijeg pozorišta „Boško Buha“, za čijeg direktora je imenovan početkom godine.
Po sopstevenom priznanju, nema nikog s kim nije želeo da radi, niti onih koji nisu hteli da rade sa njim.
Kao mlad glumac igrao je u seriji “Vuk Karadžić” pored Mikija Manojlovića i Aleksandra Berčeka, a tada ga je, kako kaže, reditelj te monumentalne serije Đorđe Kadijević, naučio da samo onaj ko čeka može da se bavi glumom.
On je dočekao brojne uloge u filmu, seriji i pozorištu, među kojima će se pamtiti njegovi likovi i replike u filmovima „Lepa sela, lepo gore“, „Ivkova slava“, „Mrtav ladan“, „Pljačka Trećeg rajha“, „Točkovi“, „Tri palme za dve bitange i ribicu“, „Braća po materi“, te u serijama „Selo gori, a baba se češlja“, „Ravna gora“, „Jagodići“, „Bolji život“.
Znatan deo svoje karijere posvetio je deci, i danas se pamte emisije „Bajka za laku noć“ i „S one strane duge“ koja se emitovala na Trećem kanalu nacionalne televizije.
Vodeći popularni šou „S one strane duge“, tokom devedesetih godina, postao je televizijska ikona za decu, koju je opčinio pitanjem „Da li si se zaljubiška?“, a na koju je trebalo odgovoriti sa „tamba“ ili „lamba“, odnosno da ili ne.
Gluma je za Mandića bila beskrajno traganje za pravom merom kojom će graditi lik koji tumači, a aplauz publike, komentar slučajnog prolaznika doživljavao je kao nešto što puni baterije glumca.
„Po meni je suština da napraviš nešto što će da ostane generacijama. Ne kao uzor ili ikona, nego da bude ideja na kojoj će se posle graditi. I kao čovek i kao glumac moram da budem iskren i otvoren, nema nikakvih tajni, nema skrivenih namera. Biti licemer u ovom poslu je katastrofa. Ili ga radiš ili ne radiš. Kad me sretne neko ko je pre dvadeset godina pratio dečju emisiju koju sam radio, prvo me zabrine koliko sam mator, a onda me vrati u to vreme kad sam bio mlad, i bude mi drago. Vidim da je i on zapamtio nešto, jer sam nesebično delio svoja iskustva sa svima,“ napisao je Mandić o sebi.
„Voleo bih da jednog dana, kad sve dođe na svoje, da u nekom miru i tišini mogu da čitam sve ono što nisam stigao da pročitam, a zanimalo me je, da slušam muziku koju sam prestao da slušam osim dok vozim auto. Već četvrtu godinu snimam na selu, a nemam pojma o zemljoradnji. Samo želim da sedim negde i da se ne bavim ni sa čim, da se družim i popričam s nekim, gledam u reku i dišem vazduh. To bi me preporodilo“, poželeo Manda tokom snimanja serije „Selo gori, a baba se češlja“.
Nastavak teksta na http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=252007
